Vraćaju se u Srbiju: “Bio sam u tuđini i stranac ceo život, hoću da starost provedem među svojima”

Pixabay coombesy
144

Da ničije parče neba nije lepše od onog ispod kojeg smo rođeni, svedoče mnogobrojni penzioneri koji se iz sveta vraćaju u svoju domovinu, da tu provedu starost. Potraga za boljim životom, ili čuvena “trbuhom za kruhom”, uglavnom je razlog zbog kojeg ljudi odlaze. Ipak, prevelika želja da svoje poslednje godine ne provedu kao stranci dovodi ih nazad u svoj zavičaj.

– Kad više ne pronalazimo rešenje za svoje finansijske probleme, mi idemo “preko”, a bolji uslovi nas tamo, nažalost, zadrže tokom čitavog radnog veka – priča sedamdesetosmogodišnji Srećko P., nemački penzioner. – Svih tih godina ja sam maštao o povratku u rodni kraj. Ljudi misle da mi je lako, kako kažu, nemačka penzija a srpski život, ali ne znaju da sam pola veka proveo jedući gorak hleb, pišu Novosti.rs.

Prema rečima našeg sagovornika, istina je da se sa nemačkom penzijom živi mnogo bolje u Srbiji nego na Zapadu, ali to apsolutno nije razlog njegovog povratka.

– Gladan sam bio parčeta svoje zemlje, da opet koračam po njoj, pa makar i ovako, sa štapom i savijenih leđa. Bio sam u tuđini i stranac ceo život, i sada, posle svih tih godina, hoću da starost provedem među svojima. Na kraju, želim da me sahrane u zemlji gde sam naučio da hodam – sa setom u očima priča penzioner.

Veliki broj građana iz Negotina i okoline otišao je u inostranstvo da bi sebi i svojoj porodici obezbedili bolji život. Ipak, mnogo njih vraća se svom zavičaju, kako bi bili sa svojim roditeljima ili sačuvali kuće od propadanja.

– Vraćaju se pripadnici prve i druge generacije naših ljudi koji su radili u inostranstvu. Različite političko-ekonomske situacije odlagale su njihov povratak, pa raspad Jugoslavije, bombardovanje, inflacija i ekonomske krize. Godine su prolazile, pa su tako i oni ostali do penzionisanja van zemlje – kažu, za “Novosti”, u Opštini Negotin. – Sa mladima je situacija drugačija, oni su se u inostranstvu skućili, stambeno su situirani, ali ipak nemaju sredstava koja bi im omogućila da pokrenu neki posao u Srbiji.

Najveći broj penzionera iz ovog kraja vrati se na rodnu grudu, i po povratku se bave poslovima koji su za njih, u stvari, uživanje. Mnogo njih gaji vinograde i plastenike, peče rakiju, neki idu u lov, ali i uživaju u lepotama naše zemlje, pa svoje dane provode u banjama.

Mnogi su redovno, tokom svog radnog veka, svraćali u zavičaj, obilazili porodicu i prijatelje, pa svoje veze s rodnim krajem nikada nisu izgubili. Zato su danas spremni na sve akcije koje donose boljitak njihovoj zajednici.

– Učestvuju u uređenju sela, izgradnji vodovoda, asfaltiranju puteva, renoviranju škola i verskih objekata. Dakle, dosta nam pomažu, a tome u prilog govore i izuzetno uređena sela – rekli su nam u ovoj opštini.

Osim što u svoju domovinu ulažu oni koji se vrate tokom penzije, ne manjkaju ni akcije koje naša dijaspora organizuje u inostranstvu kako bi pomogla. Zahvaljujući njima, pokrenute su mnogobrojne humanitarne akcije za lečenje dece ili za pomoć meštanima koji su u teškoj materijalnoj situaciji.

Njihova briga za žitelje i sela pokazuje da Srbi teško gube vezu sa domovinom i da su im roditelji, babe i dede preneli u amanet brigu o Srbiji.

A šta kažu stručnjaci, zašto se ljudi odlučuju da starost provedu u svom zavičaju?

– Postoje dva uobičajena razloga zbog kojih se devizni penzioneri vraćaju u domovinu. Identitetski, jer ih veže kulturni ambijent u kojem su odrastali, i ekonomski, zato što mnogo bolje i lakše s tim penzijama žive ovde – priča sociolog Slobodan Cvejić.

S druge strane, mnogi ljudi iz gradova odlaze u ruralne sredine, da tamo provedu starost.

– Oni takođe odlaze iz ekonomskih razloga, jer je u selima jeftiniji život nego u gradu – kaže Cvejić. – Postane im naporan život u gradu, u soliterima, u gradskom prevozu… Lakše im je da život organizuju u selu, gde mogu da zasade bašte i imaju svoje proizvode.

NI TAMO NIJE MED I MLEKO

Iako su gastarbajteri u inostranstvu bili finansijski stabilni, imali krov nad glavom i siguran posao kojim su obezbedili visoke penzije, ipak žale za Srbijom čitav svoj radni vek. Kažu da život “preko grane” nije baš med i mleko kao što većina misli.

Izvor Novosti.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More