Kako je država opljačkala svoj srpski narod u rasejanju

Foto: Pixabay
114

U vreme SFRJ vlast je preko Socijalističkog radnog naroda kao političkog pokreta brinula o gastarbajterima i iseljenicima. Tada su doznake iseljenih vredele 23 milijarde dolara. Novac je čuvan u jugoslovenskim i srpskim bankama u inostranstvu i predstavljao je investiciju u otadžbinu. Danas tog novce nema, jer je pokraden. A narod u rasejanju je opljačkan, tvrde ekonomisti.

Država je u tri narvata teško opljačkala Srbe iz dijaspore.

Prvo je opljačkan Zajam za preporod Srbije. Vlada Srbije ga je raspisala 1989. godine. Plan je bio da se od darodavaca i kupaca obveznica u matici i dijaspori obezbedni dinarski deo vredan oko 250 miliona maraka i devizni deo od čak milijardu dolara. Štampane su obveznice od 500, 1.000 i 10.000 dinara. Nezvanično je objavljeno da je čak 100.000 radnika na privremenom radu u Evropi i poslovnih ljudi kupilo obveznice. Ovakvo ulaganje u razvoj otadžbine tumačen je kao patriotski biznis. Novcem od zajma finansirana su 72 projekta, čija je predračunska vrednost bila veća od pet milijardi tadašnjih dinara.

Zajam iz ovih sredstava u obliku investicija dobila su, na primer, državna preduzeća: “Simpo”, Robne kuće “Beograd”, “EI-Televizija” Niš, “Prva petoletka”, “Lola progres”, “PKB Frikom”, Fabrika cementa Novi Popovac, Brodogradilište iz Beograda i Novog Sada.

Srbi iz Slovenije slave Dan državnosti Srbije u Ljubljani

Kako je to bio zajam država je garantovala povratak sredstava. Nakon stravične hiperinflacije 1993. godine, mnogi građani zauvek su otpisali svaku nadu da će ikada dobiti nazad novac koji su dali za zajam. Ovim zajmom, od 26. juna 1989. do 31. januara 1991. godine prikupljeno ukupno 90 miliona u dinarima i 34 miliona u devizama. Realna vrednost ovog Zajma je bila 145 miliona maraka, a uplatiocima je vraćeno tek 86 miliona maraka. Država je štampanjem novca, odnosno hiperinfalcijom ukrala glavnicu ovog novca, a ostatak je vraćala gastarbajterima po 100 evra mesečno.

Kako država gura dijasporu od sebe

Otimanje devizne ušteđevine gastrbajtera i stanovništva u matici je beskrupulozna i brutalna pljačka. Trajala je 10 godina i imala više faza, od kojih su se neke međusobno poklapale i preplitale”, kaže ekonomski analitičar Mijat Lakićević.

PRELIVANJE U FOND

Deo od par miliona maraka tih državnih para sakupljenih u dijaspori, prelio se u privatni Fond dijaspore za maticu, za koji naši ljudi iz Nemačke i Švedske tvrde da je u Beogradu otet iseljenom narodu.

“Država nas “dere” gde i kako stigne. Primer za to je Fonda dijaspore za maticu, koji je predstavljen kao humanitarna organizacija Srba iz rasejanja. A nije tako. U Upravi fonda bilo je samo nas troje koji smo živeli i živimo u dijaspori. Svi drugi i članovi i iz uprave, bili su ljudi koji više ne žive više u dijaspori nego u Srbiji. Najveću ulogu u prebacivanju gastarbajterskog novca poklonjenog državi Srbiji imali su domaćini Žika Jovanović i Borka Vučić, a ne ljudi iz rasejanja”, kategorično tvrdi P.R. iz Štutgarta.

Osnivači ovog Fonda više puta su javno demantovali ovakve izjave i tvrdili d aje sve učinjeno legalno, ali naš sagovornik dalje objašnjava:

“Bio sam prisutan razgovorima pokojne bankarke Borke Vučić sa nama iz Uprave fonda u Klubu poslanika na Dedinju. Primio sam zahvalnicu za novac uplaćen preko DKP-ea u Štutgartu za “ODBRANU I OBNOVU JUGOSLAVIJE”. Nigde nikakvog fonda nije bilo kao primaoca tog novca! Kad posle toga Fond dijaspore za maticu uzeo pare.”

Srbi u Slovačkoj otkrivaju spomenik Dositeju Obradoviću

Znači, Žika Jovanović i Miloje Milićević su na njima znan način uspeli da od države konfiskovane njene i naše pare, povrate u Fond iz budžeta, a da Fond nije sakupio gotovo ništa. Osim priloga Miloja Milićevića, mene i još nekolicine drugih od možda oko 6.000 maraka.

Mlađen Dinkić je taj novac iz ovog “miloševićevskog” Fonda zamrzao, ali ga je nova vlast posle vratila osnivačima i Fond danas legalno posluje, uz osporavanja dela javnosti iz rasejanja.
Ekonomski analitičar Mijat Lakićević pominje i državnu pljačku stare devizne štednje građana i iseljenika Srbije.

“Kada je državni bankarski sistem početkom devedesetih propao, na deviznim računima građana Srbije ostalo je „zarobljeno“ 8,5 milijardi maraka. Takvo je bilo stanje na računima, ali para u bankama nije bilo. Jer su one u međuvremenu opelješene”, otkriva Lakićević.

Pominje Lakićević, takođe, i mahinace državne carine, koja je novac od gastarbajtera za plaćene državne takse uplaćivala, ne u budžet već na posebne račune.

“Sa tih računa onda je novac od carinjenja naših ljudi iz dijaspore podizan kao gotovina i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Reč je o stotinama miliona maraka, koji su pripadali građanima Srbije, do kojih, međutim, oni nikada nisu došli. Nikada, na primer, nije izračunato koliko je miliona dinara u markama stizalo iz emigracije u Maticu iseljenika SRJ i Biro Republike Srpske u Beogradu. Novac su slali naši iseljenici i radnici na privrmenom radu iz čitavoig sveta u običnim poštanskim kovertima. Bilo kao gotovinu ili kao ček. Video sam džakove tog novca koji je stizao na adresu u centru Beograda. Načelnici ove dve institucije su taj iseljenički novac namenjen proteranom narodu i borcima na frontovima bivše SFRJ privatno uzimali i delili. Ne zna se kome i kako su davali mukom zarađen novac u srpskoj dijaspori.
Istovremeno bili smo svedoci kako pojedini korumpirani polici i carinici uzimaju gastarbajterima srpske pasoše, a potom, kada ih ucene nemogućnošću odlaska na rad u rasejanje, uzimali im džipove i automobile. Lokalni lopovi su pak preko državnih službenika saznavali adrese “bogatih gastarbajtera” i pljačkali njihove kuće i garaže. O tome su javno govorili naši iseljenici iz Aranđelovca, Požarevaca i Crepaje.”

Srpski aktivisti iz Nemačke, Kanade i Rumunije

POREZ NA POREZ

U u demokratizovanoj Srbiji država nije trpela gastarbajtere i iseljenike. Država je u to vreme optuživala dijasporu da se meša u politiku. To su svojevremeno govorili i Vuk Drašković, kao šef diplomatije i Zoran Đinđić kao premijer. Po svedočenju Miroslava Đorđevića, vođe Srba iz SAD, koji je pomagao dmeokratizaciju Srbije, obojica su mu rekli istu rečenicu:

“Šta je, vi hoćete vlast. Ne može. Dajte nam pare, a mi ćenmo da vladamo u Srbiji!
Jedan skorašnji ministar je to javno rekao drastičnije.: Šta oni hoće, da meni govore šta da radim i kako da vodim politiku u Srbiji!”

Takav stav pojedinih političara ima za posledicu pruduženi otpor države prema Srbima u rasejanju. Kako u lokalnim komunama, tako i na nivou republike.

Danas investice naših gastarbajtera i iseljenika iz dijaspore, na primer, nisu baš poželjne u Srbiji. Dok strani investitori ulažu kapital uz velike privilegije i pomoć naše države, naši investitori iz rasejanja su izloženi strašnoj korupciji i pritiscima prilikom ulaganja.

“Mnogo ankete, kao i zvanična ispitivanja iseljenog naroda pokazala su da skoro 40 odsto naših ljudi iz sveta želi da ulaže svoj kapital i da pravi biznis u otadžbini. Formula je prosta, jeftin novac s amalim kamatama iz Nemačke može da se uloži u poslove u Srbiji. Ali, isto toliko (40 odsto) gastarbajtera u anketi tvrdi da je glavna smetnja tom poslovnom angažmanu srpske dijaspore u otadžbini – korupcija lokalnih vlasti, koje ometaju investicije i žele da uzmu za sebe deo tog kapitala”, kaže Branka Radovanović, istraživač stranih ulaganja gastarbajtera.

I navodi primer investitora iz francuske, koji je na obalama Drine u Srbiji gradio fabriku koka nosilja i jaja, ali je nikad nije otvorio jer mu opoštine vlasti nisu dale upotrebnu dozvolu. Odnono, on opštinarima nije dao mito. Tražili su novac lično za sebe, kao da su opštinski plac, fabrika na njemu, struja i voda, kanalizacija njihovo privatno vlasništvo.

Takvi događaji, međutim, nisu zaustavili naše iseljenike da šalju novac u otadžbinu. Prema podacima Narodne banke Srbije od 2000. godine do danas dijaspora je u Srbiju poslala oko 45 milijardi evra. Samo tokom 2019. godine iz inostranstva je stiglo 2,86 milijardi evra. Priliv je registrovan iz 199 zemalja sveta. Najviše novca je došlo iz Nemačke (23,6 odsto), Švajcarske (15,1 odsto), Francuske (9,4 odsto), Italije Austrije (8,6 odsto).

To sve izgleda državi nije dovoljno. Onda bi da opet uzme nešto para od dijaspore. Sada država razmišlja da oporezuje devize Srba u rasejanju, iako su one kao deo gastrabajterskih penzija već bile oporezovane ili su donacije, koje se u EU ne oporezuju, ali se u Srbiji i dobrotvorni i humanitarni prilozi oporezuju ?
Glavna dilema koja danas muči ljude iz srpskog rajsenaja glasi – ko treba da vrati nas odrasle Srbe i mlade školarce i diplomce iz emigracije u maticu – država, crkva ili sam narod?

(kraj)

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More