Austrijanci oduševljeni našom Vericom – kamiondžijom!

Foto: Facebook/Brandon Slobodanka Stojic
1,164

Austrijski portal Kosmo bio je u poseti u Austriji vrednoj srpkinji Verici Stojić koja se godinama bavi muškim poslom, i mada je život nije mazio, i dalje smatra da je prelep. Sačuvala je nežnu dušu i posvećena je porodici.

Ekipa pomenutog portala je posetila ovu vrednu Srpkinju u njenoj kući sa dvorištem u Austriji, gde kako pišu “dominiraju sportska oprema i dečje igračke”, budući da je Verica sada već i baka. Kako se dalje navodi u tekstu, “na prvi pogled se vidi da u Veričinom domu, osim članova porodice živi i ljubav”.

Verica (49) je, inače, poreklom iz Negotina, a imala je samo tri godine kada je s roditeljima došla u Beč. Međutim, zbog porodičnih problema se ubrzo vratila u Srbiju, gde je završila školu. Ponovo je posetila Beč s 18 godina, ali tada kao udata žena, u želji da sa suprugom Draganom izgradi lepši život.


– Imala sam boravišnu vizu i najpre sam se zaposlila kao spremačica u hotelu. Nisam imala problem s nemačkim jezikom, jer sam ga učila u školi. Ubrzo sam dobila državljanstvo i uspela da obezbedim i radnu dozvolu za muža. Tada nije bilo teško naći posao, bilo je važno da želite da radite – priseća se Verica, i dodaje da su oboje bili vredni i da im ništa nije bilo naporno.

Dalje priča da je njen suprug Dragan vozio autobus, dok je ona radila u hotelijerstvu. Završila je samo osam razreda škole, ali kako kaže, “uspela je da se snađe”.

– Ne kažem da je bilo lako, ali ako nešto želite, onda se trudite da to i postignete. Kad si mlad, na sve gledaš kroz ružičaste naočare – navodi Verica. Bračni par Stojić je ubrzo dobio i sinove Silvera (31) i Brendona (27). Njena sreća je tada bila potpuna, a želja da napravi nešto u životu – još jača.

Deca su bila dobra i zdrava. Dok smo mi radili, oni su išli u vrtić. Muž mi je pomogao u svemu, a nakon rada bismo išli u kafić i družili se s prijateljima – seća se Verica, poreklom iz Negotina. Stojići su se o svemu dogovarali i planirali budućnost za decu.

Foto: Facebook/Brandon Slobodanka Stojic

Prema rečima ove vredne žene, oboje su radili sa radošću kako bi sinovima pružili bolji život. Pre 15 godina su kupili tada staru kuću nadomak Beča, koju su skroz renovirali i proširili. Dolazili su vikendima kako bi sređivali sve što je bilo potrebno. Angažovali su i stručnjake, majstore, jer nisu želeli da žure.

Kako su godine prolazile, tako je naporan rad sve više imao smisla. Pre 13 godina, Verica i Dragan su odlučili da pokrenu sopstveni posao, jer on više nije mogao da vozi autobus zbog problema s leđima.

Pokrenuli su biznis za transport, sa jednim kamionom.
– Nakon nekog vremena dobili smo veliku porudžbinu koja je zahtevala 24 sata rada. Međutim, pošto nismo mogli da nađemo dovoljno vozača, odlučila sam da ja krenem da vozim kamion. Moj muž nije mogao da veruje da će se to zaista desiti, ali bila sam uporna – priča Verica.

U to vreme, kako kaže ona, nije bilo uobičajeno da žena vozi kamion od 32 tone, pa su joj se muške kolege neretko smejale, ali je Verica to vešto ignorisala. Kada su shvatili da dobro i profesionalno radi svoj novi posao, ali i da isto očekuje od drugih, prema njoj su se odnosili s poštovanjem.

Nažalost, taman kada je sve bilo u redu kako su i zamislili, sudbina je odlučila da Stojićima pokaže mračnu stranu života.


– Dobijali smo odlične porudžbine, zahvaljujući kvalitetu našeg rada i našoj tačnosti. Kompanija se razvila, deca su takođe bila dobro, za Brendona smo organizovali prelepo venčanje i bili smo zdravi. Naš porodični život bio je vrlo lep do pre pet godina – kaže Verica.

Sve se promenilo kada je njen suprug Dragan doživeo tragičnu nesreću u Srbiji, pod kako kaže – nerazjašnjenim okolnostima.

– Bio je to užasan šok za decu i mene, od kojeg se nikad nismo potpuno oporavili. Bila sam užasnuta, nisam znala šta dalje da radim, jer je samo na meni bila odgovornost da brinem o porodici, ali i da vodim firmu u kojoj smo tada imali osam kamiona – kaže Verica i dodaje:

“Znala sam da moram da budem jaka zbog sebe i sinova. U prvih nekoliko nedelja sam mislila da je najbolje da batalim svoj biznis i da radim za nekoga, za pristojnu platu, ali kada sam bolje promislila – shvatila sam da će to biti greška, jer firma dobro napreduje i bolje je da naši sinovi imaju siguran, porodični posao”.

Verica se mesec dana posle porodične tragedije vratila poslu. Radila je od jutra do mraka, pa i vikendom. Sinovi su se uključili u posao, a ova hrabra žena je nastavila da radi punom parom, sve dok nije osetila prve znake slabosti. Nakon detaljnih pretraga kod lekara, koje je u prvi mah odlagala, ispostavilo se da ima leukemiju.

Iz teške borbe izašla je s neizvesnim ishodom, sada ide na redovne kontrole, ali kaže da joj u svemu najviše znači podrška dece i unuka, Leonarda (5) i Eduarda (2). Godinu dana nakon početka terapije, Verica je ponovo sela u svoj “voljeni kamion”. Shvatila je da bez obzira koliko je nekad teško, mora da ide dalje.

– Kada se danas osvrnem iza sebe, znam da sam postigla mnogo, posebno kada je reč o mojoj porodici, ali i u materijalnom smislu. Mnogo sam radila i dala sve od sebe, i nastaviću tako, ali srećom znam za koga se borim. Moji unuci su smisao mog života. Ništa se ne upoređuje sa njihovim zagrljajima. Problemi su me učinili snažnijom i otpornijom. Vreme bolesti pokazalo mi je koliko su moja deca vezana za mene, kao i moja snaja Slobodanka – zaključuje ova vredna žena.

Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More