“Živeo sam u Australiji ali od Srbije nisam mogao da pobegnem”! Stefana je srce vuklo u rodnu grudu

Foto: Pixabay
1,551

Jeste, lepo je živeti u velikoj, moćnoj, uređenoj zemlji koja nudi sigurno sutra, čiji pasoš imaš i privilegije uživaš, ali katkad se protiv srca ne može. Zna ono da podredi egzistencijalni bezbriž neizvesnosti, ali u njoj su zavičaj, koreni. Stefana Mihajlovića dovelo je sa drugog kraja sveta.

A vuklo ga je uporno od malih nogu, od onih sidnejskih noći kada mu je otac, ne dozvolivšu mu da zaboravi ko je i odakle je, za uspavanku pevušio “Tamo daleko”, a on gordo, tanušnim dečačkim glasom, dopevavao “tamo je selo moje, tamo je Srbija”. Stefanovo selo je kod Jagodine, a on je danas u Beogradu. Tri godine ima kako se vratio iz Australije sa namerom da ovde ostane, skući se, osnuje porodicu. Sa zvanjem diplomiranog inženjera za informacione tehnologije radi u jednoj firmi. Dobro mu je, ne žali se. Zna šta je ostavio na obali južnog Pacifika, zavoleo ju je, pamti je po lepom, ali njoj prosto ne pripada, piše portal “Blic”.

Rođen je pre 29 godina u Ribarima kod Jagodine u predvečerje rata u kom je raskomadana velika država.

Divljenje vojnicima

“Imao sam četiri meseca kada sam sa ocem Toplicom i majkom Svjetlanom otišao u Sidnej. Poveli su me preko sveta u potrazi za novom srećom i boljim životom. Živeli smo u iznajmljenom stanu. Roditelji su se snazali za poslove, radili sve i svašta. Tata je bio noćni čuvar, mama sa zvanjem diplomiranog inženjera geologije radila je u sendvič barovima, kafićima, restoranima. Spram onoga što smo ostavili u Srbiji, živeli smo odlično”, priča Stefan Mihajlović.

Četiri godine po dolasku u Sidnej dobio je sestru Emiliju. U kući se govorio srpski jezik, slavio se Srđevdan, krsno ime Mihajlovića, Božić, Vaskrs. Stefan je krenuo u osnovnu školu.

“Tradicija do koje smo držali budila je u meni nostalgiju, iako sam iz Srbije otišao kao beba, ništa od nje nisam ni zapamtio, pa ni babu i dedu koji su ostali u Ribarima. Teško mi je bilo 1999. dok sam jutrom gledao izveštaje iz otadžbine koju su zasipali bombama. Divio sam se našim vojnicima koji su odolevali NATO sili. Jedan dan reših – nosiću srpsku uniformu. Nosili su je moj otac i deca, što ne bih i ja iako sam preko sveta”, pamti on.

Par meseci posle agresije Mihajlovići su se prvi put vratili u Srbiju. U Ribarima su ostali dve godine. Stefan je 2001. kao desetogodišnjak u rodnom selu upisao drugi razred osnovne škole. Tu je, kaže, još jače osetio ljubav prema otadžbini i pripadnost svom narodu. Osećao se, priznaje, kao da je odrastao ovde, kao da nikada nije bio u Australiji. Opet, materijalno stanje nije dozvolilo Mihajlovićima da ostanu. Ponovo su spakovali kofere, seli na avion, otputovali 15.500 kilometara daleko, vratili se u onaj iznajmljeni stan u Sidneju. I sve iz početka.

“Tata je i dalje radio kao noćni čuvar, mama kuvala kafe po barovima, oboje vredni radnici, borci. Sestra je krenula u školu, a ja sam upisao gimnaziju. Većina đaka u njoj su bili Srbi, deca naših iseljenika izbeglih iz Bosne, Like, Dalmacije. U gimnaziji se počela rađati ljubav prema informatici, računarima i elektronici. Uporedo sa školovanjem igrao sam fudbal u klubu “Beli orlovi”, veli Stefan.

Zavičaj

Posle gimnazije je upisao fakultet, smer informacione tehnologije. U Australiji svako zna da ga posle školovanja čeka posao u struci. I, zavisno od diplome, dobra plata. A Stefanovo buduće zvanje garantovalo je za tamošnje uslove pristojnu zaradu. Džaba, sebe nije video ovde, srce je vuklo u Srbiju. Znao je da će se kad-tad vratiti da u njoj ostane.

“Želja da se vratim bivala je sve jača. Svake ili svake druge godine tokom studija sam sa porodicom dolazio leti u Ribare na odmor. Ti dani u zavičaju su definitno prelomili da pripadam ovde, siguran sam bio da se dan mog povratka bliži. Živeo sam u Australiji, ali ja od Srbije nisam mogao da pobegnem”, kaže Mihajlović.

Posle fakulteta zaposlio se u IT sektoru u Sidneju, sačekao ga je dobro plaćen posao. Sestra Emilija je u to vreme bila student sportske medicine i analitike. Dostigli su Mihajlovići standard da umesto jednoiposobnog stana mogu da sebi priušte trosobnu kuću, a umesto grčevite borbe za svaki dolar bezbrižan život.

“Ta kuća, velika i lepa, bila je iznajmljena. Mene je čekala moja kod Jagodine. Zahvaljivao sam Australiji za detinjstvo, školovanje, prijateljstva koja sam stekao, profesiju. Ali, ja sam Srbin i od toga se pobeći nije moglo”, kaže rođeni Jagodinac.

Dobrovoljac

Krajem 2016. definitivno je prelomio – vratiće se u Srbiju. Prethodno ispunio mu se još jedan san. Dobio je zeleno svetlo da dobrovoljno služi Vojsku Srbije.

“U Beograd sam sleteo 12. maja 2017. Petnaestak dana kasnije prošao sam kroz kapiju kasarne u Valjevu. Čudan je taj osećaj – juče u Sidneju, na okeanu, danas sa puškom o ramenu, sa znamenjem voljene zemlje”, seća se.

Šest meseci kasnije Stefan je razdužio uniformu. Zaposlio se u jednoj beogradskoj firmi i brzo u njoj napredovao. U restoranu u koji je često navraćao upoznao je jednu Katarinu, devojku iz Despotovca. Zavoleo ju je, zavolela je i ona je njega. Žive zajedno, sad su verenici.

Ostatak porodice mu je i dalje u Sidneju. Uskoro bi opet mogli biti zajedno – na Stefanovoj svadbi. A možda bude i duplo veselje kod Mihajlovića jer se i njegova sestra Emilija, poslednji put kada je dolazila, verila za jednog Beograđanina.

Zna Stefan da mnogi odavde gde se on vratio žele da odu. Ni časa časili ne bi da im ponudiš Australiju. Razume ih, samo…

“Džaba pare kad tamo nije sreća. Kad svako jutro u isto doba na istom semaforu sretneš istog čoveka”, kaže.

Nije jedini koji je povukao takav korak. Trojica njeogovih prijatelja su se vratila iz Australije i nijedan ne žali. Smatra Stefan da je svakom mesto tamo gde je rođen. Ko god mu se poveri da želi što dalje odavde, on ga savetuje: “Razmisli još jednom, ostani, uči, daj da zajedno gradimo bolju Srbiju”.

Kad vreme dozvoli, skokne u Ribare.

“Prvo izgrlim babu i dedu, pa duboko udahnem. Obiđem ovce, sednem u šljivar pa odmorim dušu. Asrce pobednički tuče, bije li bije. Milo mu na rodnoj grudi”, priča povratnik.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More