Peter Handke: “Čuo sam šta se kod vas dešava, čuvajte se, i čuvajte svoju decu”

Foto/PrintScreen/YouTube/RTS
416

Maštario je o tome da, posle duge izolacije, prve vrele julske dane provede hladeći se hukom vode i inspirišući se hipnotišućim virovima sa obala reka čije je naslove ovekovečio u knjizi koja je nedavno osvežena u izdanju “Novosti”. Čašu ledenog “šardonea” popiće na vijugavim stranama Morave drugi put, pišu Novosti.rs.

– Pronaći ćemo se na jesen – antidatira, nakratko, obećanje Peter Handke.

Ništa od susreta ovog puta na ulicama Beograda.

Zna da ga s nestrpljenjem očekuju. Korona je, zasad, htela drugačije.

Novi hiroviti talas koji je zapljusnuo Srbiju, ali i neke druge evropske zemlje, primorao je slavnog nobelovca krhkog zdravlja da još dublje potraži mir pod senkama drveća koštunjavih plodova u okućnici svog poseda u Šavilu nadomak Pariza.

– Ostajem do daljeg ovde – veli, stisnut u osami među kućevnim ogradama i jezičkim zagradama.

Žao mu je što, baš sad, nije u Srbiji, kad su obično ljudi vedri, a leta bela.

– Nisam otputovao, nažalost. A hteo sam – usporio je korak.

Raduje se pozivu. Uredno, u otpozdravu, stavlja ime u padež. Peter Handke je učtivi sagovornik tanke siluete i gospodskog držanja.

Raspituje se kakva je situacija u Srbiji. Želi da čuje poslednje vesti. Iako je u toku. U redovnom je kontaktu sa srpskim prijateljima. Brine se.

– Čuo sam šta se dešava – vrti glavom i poziva na oprez.

Treba čuvati sebe i druge.

– Mora se paziti na decu – savetuje otac koji je podizao svoje kćerke.

Nema značaja u ovom staranju to što ova bolest pogađa uglavnom starije.

Ovog puta je sa olovkom nagotovs. Donedavno, nije hteo da tokom epidemije traži zaklon u pisanju, jer pisanje mora da bude poriv koji dolazi iz dubine bića, a ne proces iznuđen iznenadnom plimom slobodnog vremena. To vreme je, protivno očekivanjima, potrajalo, izlilo se kao mutna nabujala reka i ipak mora nečim da se popuni. Časovnik neće da čeka.

– Pokušavam da uradim nešto. Moramo da se vratimo aktivnostima – okreće sledeći list.

Otkriva da radi na novom rukopisu. Sadržina ostaje tajna za čitaoce, sve do izlaska. Za neke, i posle toga.

– Hvata me zebnja zbog mog rada – stalno se preispituje.

Peter Handke je perfekcionista koji večito traga za ritmom rečenice. Iza njega ostaju fini tragovi ispisani grafitnom olovkom.

– Moram da se koncentrišem.

Ipak se osvrće oko sebe.

– Nije dobra ova epoha.

Ali, nema predaje.

– Pokušaćemo ponovo da pronađemo lepotu življenja!

Kako, pitanje je.

Nema više želju ni za razgrtanjem šumskih staza. Tišina nije dobra onda kada ceo svet ćuti.

– Nije mi do šetnje – menja naprečac stare navike.

Ima u ovom glasu mnogo melanholije za današnje doba.

Handke se uželeo Srbije: Da vidim Dunav i Moravu i popijem čašu srpskog vina

Izvor Večernje Novosti
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More