Nikola Radosavljević, grafičar iz Beograda izlaže u celom svetu: Što nam je lošije ovde, ja sam sve uporniji (FOTO)

Foto:Youtube/Printscreen
342

Nikola Radosavljević, jedan od najmlađih doktora umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, dobitnik više od 20 različitih nagrada i priznanja iz oblasti grafike i crteža, u Savremenoj galeriji u Subotici predstavlja tri grafička ciklusa kojima postavlja pitanja identiteta, doma i bezbednosti.

– Ali, podjednako smo važni kao sportisti i naučnici i ne tražimo da nas neko ceni, već samo da nas prepozna i da kultura u državi dobije osnovu. U ovom momentu sam grafičar koji dobija pozive sa svih strana sveta, to je tačno. Paralelno sa Suboticom, izlažem na kolektivnim izložbama širom sveta, Nepal, Japan, Kina, Poljska, Švajcarska, Mađarska, i zastupljen sam širom Evrope. To je zaista sjajno, ali to je samo rezultat rada. Mnogo sam radio. Spadam u grupu umetnika koja stalno proizvodi nešto novo, i tehnološki, tehnički, hemijski strukturalno unutar medija istražujem – kaže umetnik.

 

Ne obazire se Nikola na pozive iz sveta, ostaje da radi u Srbiji. Mnogi njegovi vršnjaci ne bi tako odlučili. Ali on ima svoju filozofiju.

– Lako mi je da radim u Srbiji zato što sam se tako organizovao i uspevam sve da postignem, ali me je uvek interesovalo kako bi moj rad izgledao ako bih imao dobre, realne, prave uslove za rad, kao one u studijima u Španiji, Poljskoj, Japanu i Njujorku. Tamo ljudi od društva dobiju, ne od države, i to moramo da razjasnimo šta je društvo, a šta država. Nije u pitanju država i nije država jedini krivac. Resorno ministarstvo i ne zna šta nama nedostaje, postoji nekakav jaz u komunikaciji samim tim što u tom Ministarstvu sede neki ljudi koji nisu stručni za savremeno stvaralaštvo. Taj jaz postaje sve širi i reflektuje se na sceni na kojoj smo mi. Ali, biram ovde da ostanem zato što verujem da u Srbiji ima prostora da se radi. Ja sam latentni rodoljub na zdrav način. Volim ovu državu, jezik, naciju. Nemam potrebu da odlazim u svet i tražim sebe. Našao sam se ovde. Lepo mi je, ali baš zato što verujem da može da mi bude bolje biram da radim odavde a budem prisutan u svetu. Čudno je to kod mene. Kontradiktorno. Što nam je lošije ovde, ja sam više uporan – kaže Nikola Radosavljević.

Objašnjava da se projekat „Kuća na jezeru“ nadovezuje na projekat „Kuća od mermera“ koji je 2017. godine bio predstavljen u Centru za grafiku i vizuelno istraživanje u Beogradu. Izložba je presek, zaključenje velikog ciklusa koji je trajao četiri godine dok je istraživao visoku štampu, kombinaciju visoke i duboke štampe, netoksičnu, i raznolike vrste grafičkih medija.

– Kustoskinja Jasmina Vidaković i ja smo stupili u kontakt pre dve godine na moju inicijativu jer sam prepoznao palatu Rajhl, prostor galerije, kao savršeno mesto za projekat. Subotica je uveliko kotirana visoko na kulturnoj mapi Srbije. Dve godine lepog procesa je za nama, radili smo zajedno i na izložbi će biti predstavljeni grafički listovi iz tri ciklusa, što uključuje i deo mog doktorskog projekta koji sam odbranio ove godine na FPU u Beogradu. Izložba ima zadatak da uveže dva oprečna mesta i dva oprečna doma. Dom Ferenca Rajhla, jer galerija je nečija kuća, dom u kome je Rajhl živeo, a ja u njoj nastupam i predstavljam se kolažnim sećanjima na moju kuću, na pejzaž koji sam mogao da vidim iz kuće – kaže.

Izložba je i formirana kao prostor sa mnogo prozora, tako da kroz svaki prozor posmatrači mogu da prožive moje lično sećanje koje je kontrastno u odnosu na vojvođansko-subotički pejzaž, jer je ovde sve ravno. Dolazim iz Užica gde je uzbrdica deo sistema. Kada smo počeli da postavljamo radove, bio je očit sukob zaravnjenih površina, koje su tako nežne u čitavoj palati, u odnosu na radove koji su grubi. Ideja je da se uvežu dva prostora kao ispitivanje privatnosti doma, ali i dva vremena. Moje detinjstvo se dešavalo 90-ih godina, na previranju različitih sociopolitičkih dešavanja. Interesantno je da te obrasce koje smo kao deca doživljavali tada osećam i u ovom momentu. Primećujem da se društvo za 20-30 godina nije promenilo. Ne mogu da poverujem da je sve oko nas uspelo da se promeni, uključujući i sećanje na moj dom, a ljudi ne. Taj obrazac je ostao identičan. Ovo jeste poziv kroz moje radove. Publika jeste pozvana da preispita momentalnu situaciju, da se aktivira u svakom smislu te reči – kaže umetnik.

Nikola je rođeni optimista i kod njega ne postoji „ne mogu” i „ne znam”.

– Passe je reći ne umem, zato što svi umeju sve i svako može sve. Nije to pitanje džepne psihologije i knjige o samopomoći. Ako o ribi sudite po mogućnosti da se popne na drvo, onda je riba glupa. Svako mora da osvesti zašto i iz kog razloga je tu, jer svako je bitan član društva. Ljudi moraju pod hitno da počnu da veruju u kolektive, građanske samoinicijative, udruženja i razgovore. O svemu mora mnogo više da se razgovara. Treba da se uspostave otvoreniji dijalozi i da budemo iskreniji. I moramo da verujemo da stvarno možemo. Ja sam optimista i sve dok lupam glavom o neki zid, znam da imam za nešto da se borim. Kada ne bude bilo zida, poverovaću da nešto sa mnom nije u redu. Društvo me je istreniralo da budem na oprezu i da očekujem najgore od svega i da ne verujem kada su stvari dobre, jer sigurno postoji nekakav privatni kapital iza toga. Lični interes.

Nikola je 2015. bio deo tima koji je na Praškom kvadrijenalu odneo pobedu. Po dolasku iz Praga izjavio je da njega niko neće čekati na balkonu.

– Prag se spremao godinu dana i to su bile velike i intenzivne pripreme. Nagrada je bila signal da smo radili dobro. Međutim, to u našoj državi znači malo. U Srbiji sistem referentnih nagrada nije ustanovljen ispravno, vrlo je diskutabilan način dodele. Po strukturama žirija vidite ko su nagrađeni autori i to je vrlo nezgodno, osim u slučaju ako je u pitanju međunarodni žiri i ne možete da vidite vezu i pretpostavljate da je to ozbiljan doprinos. Dok, sve nagrade koje su mi dodeljene u inostranstvu su odluke stručnih ljudi koji ne poznaju nikoga od nas. Poslednje veliko priznanje koje sam dobio u Rusiji dodelio mi je osmočlani žiri koji je žirirao u tri kruga po šiframa i niko od njih nije bio iz Rusije. Nagrade u Srbiji su mi drage, ali su neke došle prerano i bile su veliko opterećenje. Kada sa 23 godine dobijete prvu međunarodnu, to je opterećenje i od mene se očekivalo da moram još ko zna šta da postignem, a ja sam samo želeo da se bavim crtanjem. Znače mi u tome da se odricanje i nemanje socijalnog i privatnog života isplatilo na kraju. Nagrade su bile signal da se krećem u dobrom pravcu i uvek su dolazile kada se završila bitna faza – kaže Radosavljević.

Izložbu u Subotici je isplanirao još 2017. godine, a epidemiološka situacija ga ni sada u tome nije poremetila. Samoizolacija mu nije strana i deo je njegovog kreativnog stvaralaštva, ali na prinudnu drugačije gleda.

– Izolaciju sam podneo dobro mentalno i fizički, ali sam se nervirao zbog otkazanih projekata, gubljenja honorara, zbog Ministarstva koje nije reagovalo. Iskreno me brine šta će biti u avgustu 2021. godine. Ne plašim se sada novembra i decembra, ali plaši me februar. Svi smo se obezbedili za četiri do pet meseci, ali zanima me šta će biti kada to prođe. Nisam čuo da se neko skoro zaposlio. Ministarstvo mora u najbržem roku nešto da izvede povodom toga. Umetnici su doslovno gladni. Statistički, naša branša ima najveći procenat doktora umetnosti, magistara, mastera, specijalista. Nismo baš za ostavljanje sa strane. Nisu ni lekari, naravno, ali nismo ni mi – zaključuje Radosavljević.

Izvor Blic

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More