Nemačka istoričarka o Titu: Maršal se ne može smestiti ni u kakve kalupe, on je proizvod epohe ekstrema

foto: Youtube Printscreen
199

Tito je bitno označio epohu u kojoj je živeo, ali se ne može smestiti ni u kakve kalupe, kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin Ćalić, koja je napisala najnoviju Titovu biografiju: “Tito – večni partizan”. “Tito je jedna od najzanimljivijih istorijskih ličnosti 20. veka”, kaže nemačka istoričarka, obrazlažući čemu danas, 40 godina posle njegove smrti, pisati o osnivaču socijalističke Jugoslavije Josipu Brozu Titu. Ističe da se i danas lome koplja da li je bio diktator ili vizionar, i da je to zato što je postao metafora za probleme današnjice.

“On je proizvod te epohe ekstrema, ekstremnih ideologija, ekstremnog nasilja, ali i ekstremnih predstava o tome kako je moguće oblikovati društvo u skladu s komunističkim modelom. On je socijalizovan u epohi koja je bila opsednuta revolucijom”, kaže Ćalić u razgovoru za Dojče vele (DW).

Posle Prvog svetskog rata, koji je koštao života milione ljudi, u kojem su čitave zemlje bile opustošene i koji je doveo do raspada carstava, Tito je spadao među one koji su bili uvereni u mogućnost izgradnje jednog novog sveta i jednog novog, miroljubivog i pravednog društva – socijalizma. Kao primer za to je video Sovjetski Savez. No on je bio osoba koja ne paše u šemu velikih diktatora poput Hitlera ili Staljina.

“U Jugoslaviji nije bilo masovnih čistki unutar komunističke partije, nije bilo genocida, Jugoslavija nije vodila napadački rat. To nije bila diktatura”, smatra nemačka istoričarka.

Iznad ideoloških tabora

Naravno, Tito nije bio ni demokrata zapadnog kova.

“Neposredno posle rata, Tito je hteo da u Jugoslaviji uvede staljinistički model. Postojala je samo jedna ideologija, stvoren je jednopartijski sistem, mediji su bili pod kontrolom, delovala je teroristička tajna policija, bilo je političkih ubistava. Ali i tada je Partija više pokušavala da ljude uveri nego što im je silom nešto nametala”, kaže Ćalić.

Dodaje da “kolektivizacija nije sprovođena brutalno kao u Sovjetskom Savezu, a kasnije je i revidirana. Onda je došlo do liberalizacije, najpre partije, potom države. Postojala je izvesna sloboda medija i pluralizam mišljenja. I naravno sloboda putovanja kao nigde u Istočnom bloku. No svakako, jugoslovenski sistem nije bio demokratski u zapadnom smislu.”

Ali kada se vidi koliki je ugled uživao kada je umro, vidi se da je on stajao iznad ideoloških tabora. Na sahranu su mu došli brojni svetski državnici, bilo je tu i demokratski izabranih predsednika država i vlada, i diktatora i kraljeva, naglašava Ćalić.

Politika i glamur

Za života, Tito je bio vrlo popularan u zemlji. Po mišljenju Ćalić to se pre svega može objasniti time što je zadovoljavao sasvim različite potrebe ljudi.

“Tu je gotovo za svakoga bilo nešto što ga je ili emocionalno doticalo, čemu se mogao diviti ili naprosto što je racionalno i intelektualno smatrao dobrim. Tito je imao ulogu partizanskog maršala i osnivača države, oca Jugoslavije. Kasnije, s modernizacijom zemlje, došle su i druge uloge, pre svega, ona u celom svetu poštovanog državnika koji nosi poruku mira, što je naravno propagandistički bilo jako korišćeno”, kaže ona.

No Tito se i rado okruživao luksuzom, glamurom, voleo je skupe automobile i rado se družio s umetnicima, književnicima, glumcima, često i iz inostranstva, poput Sofije Loren ili Ričarda Bartona.

“To mu je davalo auru slavne osobe, i mnogi su i sami rado bili tu u blizini, ili su se s time mogli identifikovati”, kaže Ćalić.

“Tito je dakle imao te različite uloge, nikada samo jednu, i one su se odlično nadopunjavale. To je sigurno doprinelo njegovoj velikoj popularnosti koja je delimično bila inscenirana, ali svakako ne u potpunosti”, dodaje ona.

Nakon Tita – raspad

U socijalističkoj Jugoslaviji se sve vrtelo oko Tita. Iako nije bio diktator, on je vladao autokratski i na kraju je donosio sve ključne odluke.

“Tito je bio uvereni protivnik višestranačkog sistema. On je smatrao da Jugoslavija kao višenacionalna država može preživeti samo uz pomoć jedne jedinstvene političke snage, komunističke partije. Njen zadatak je bio očuvanje jedinstva zemlje. Zato se suprotstavljao svim drugim snagama koje su imale političke ambicije, bilo da se radilo o studentskom pokretu 1968, o filozofima Praxis-grupe i drugim intelektualcima koji su zahtevali više pluralizma, o Hrvatskom proleću ili sukobu sa liberalima u Srbiji. Tito je bio uveren da bi to vodilo do etabliranja nacionalističkih snaga u pojedinim republikama i na kraju do raspada Jugoslavije. Gledano iz današnje perspektive, čini se da ta njegova procena i nije baš bila pogrešna”, kaže Ćalić.

No s druge strane se treba zapitati, da li se zemljom moglo tako vladati na duge staze? Očigledno nije, smatra ona.

“Jugoslavija se nakon Drugog svetskog rata razvila u modernu državu. Nastali su novi slojevi, takoreći socijalističko građanstvo, u društvu se etablirao veliki broj intelektualaca. Oni nisu mogli da budu večno pasivizovni uz pomoć ideologije o zemlji radnika i seljaka, jednostranačkog sistema i kontrole medija. Već 1970-ih godina je taj model bio potrošen”, naglašava nemačka istoričarka.

Ona kaže da je Tito to i sam uvideo, pa je uvođenjem kolektivnog predsedništva pokušao rešiti pitanje vođstva posle svoje smrti. No pokazalo se, pogotovo posle njegove smrti (4. maja 1980), da su problemi postali već toliko veliki, da usklađivanje različitih interesa, koji su i objektivno postojali, više nije moguće – odnosno da ne postoji politička volja za tim. “Tu se poklopilo više stvari i nije problem bio samo u nedstatku jake integrativne ličnosti”, ocenjuje Ćalić.

Nezaustavljiva dinamika

Došlo je do duboke privredne krize koja je postala kriza sistema i cele države.

“Socioekonomske razlike u zemlji su se posle Drugog svetskog rata povećale a ne smanjle. U Sloveniji su ljudi 1945. bili po glavi stanovnika tri puta bogatiji od onih na Kosovu. A u 1980-im godinama je ta razlika porasla na devet puta. To znači da se i razlika u interesima povećala. Recimo slovenačka privreda, koja je funkcionisala gotovo kao privreda u Austriji, imala je druge potrebe od prvenstveno agrarno orijentisane privrede Kosova i velikog dela Bosne. Tu je država imala sasvim drugu ulogu. A potreba da se nešto menja, da se otvaraju nova radna mesta, je realno postojala – i to je bilo sasvim nezavisno od toga da li su na vlasti komunisti ili neki zapadni demokratski liberalni sistem”, kaže nemačka istoričarka.

“U istoriji načelno ne postoje nužnosti. Uvek postoji neka alternativa, postoje različite mogućnosti. No, ja ipak mislim da su okolnosti za Jugoslaviju u sedamdesetim i osamdesetim godinama bile vrlo teške i da je tu preživljavanje takve države postalo malo verovatno. Socijalizam se raspadao u celom istočnom bloku. A više nije postojalo ni vezivno tkivo ideologije bratstva i jedinstva, isto kao ni jedinstvo partije. Istovremeno politička vođstva u republikama više ili nisu verovala u kompromis, ili ga nisu ni želela. Mislim da je tih 1980-ih godina nastala jedna dinamika koju, da je bio živ, ni Tito više ne bi mogao tek tako da zaustavi ili da joj promeni tok, zaključuje ona.

Tito među nama

Ni deset godina od njegove smrti Jugoslavija se raspala kao kuća od karata. No to nije moralo završiti u krvavom ratu, smatra Ćalić.

“Ja sam duboko uverena da je to moglo biti rešeno drugačije, bez tog strašnog rata. Jugoslavija je jako dugo živela u miru, a problemi koji su se javljali nisu bili u međuljudskim odnosima. To su pokazala i sociološka istraživanja još u 1980-im godinama. Ljudi nisu imali problema sa svojim susedima, bez obzira koje nacionalnosti ili vere oni bili. Ali bilo je političkih sporova koji su proizlazili iz različitih interesa, pre svega socijalnih i ekonomskih. A njih je bilo sve teže uskladiti”, navodi Ćalić.

Danas, 40 godina od njegove smrti, i dalje se lome koplja oko toga da li je Tito bio diktator i oličenje zla, ili heroj antifašističke borbe, vizionar i najsvetlija zvezda celog regiona. Po mišjenju Mari-Žanin Ćalić, to je zato što je Tito postao metafora za probleme današnjice.

“Tu se manje radi o tome kakav je Tito zaista bio, koje su bile njegove zasluge a šta su bile greške ili za koje je zločine odgovoran. U osnovi se uvek radi o raspravama o sadašnjosti, o današnjem društvu. To je pitanje identiteta: Ko smo mi? Kako želimo da živimo?”, ukazuje Ćalić.

Uz to dolazi frustracija sadašnjom situacijom, smatra ona.

“Mnogi ljudi imaju osećaj da danas lošije žive. I onda se prošlost idealizuje. ‘Zlatne šezdesete’, kada su ljudi bez problema mogli studirati, kada je bilo dovoljno radnih mesta a Jugoslavija uživala veliki ugled u svetu, upoređuju se sa sadašnjom situacijom u kojoj sve ove zemlje nemaju ugled, gde je prosečni prihod za dve trećine manji od proseka EU, gde je nezaposlenost velika a mladi, kvalifikovani ljudi napuštaju zemlju. I onda se mnogo toga projektuje na prošlost – na jedan ili drugi način”, kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin Ćalić u razgovoru za DW.

Izvor DW

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More