Holanđanka branila Srbe i postala narodni junak pod imenom Crveni Đavo (FOTO)

Foto: Wikipedia
134

Ratovi su Srbiji otvorili svet, a svet je otkrio Srbiju. Hrabri stranci su odlučili da u tim ratovima tokom 19. veka brane Srbe. Holanđanksa Žana Merkus (1837-1897), postala je borac Hercegovačkog sutanka protiv Turaka. Turci su je zvali “Crveni Đavo”.

Kao prva žena dobrovoljac, Holanđanka Žana Merkus priključila se Bosansko-hercegovačkom ustanku (1875–1878) oko Božića i u njega uložila više nego što su ulagali srpski velikani. Izdavala se za pobožnu ženu, želeći da svojim bogatstvom, u novcu i duši, pomogne potlačenom hrišćanskom narodu da se reši Osmanlija. Govorilo se da je lično Đuzepe Garibaldi, koga je upoznala u Italiji, pismom garantovao za njen prijem među hercegovačke borce.

Rođena je kao Jeanne Merkus 1839 godine u Indoneziji u porodici generalnog guvernera nizozemske kolonije Istočna Indija. U ranoj mladosti idol joj je bila fracuska revolucionarka Jovanka Orleanka. Tako je i ona odlučila da se ne udaje i da ne stvara porodicu, već da se sva posveti verskom i revolucionarnom radu.

 

Žana Merkus u toku bitke Foto: Wikipedia

Rasprodala je deo svoje imovine i da krenula na put u Nemačku i Italiju iz koje 1873. godine kreće na hodočašće u Svetu zemlju. Htela je u Jerusalimu da podigne svoj Božji hram. Zemlju je kupila kod kapije za Jafu, nedaleko od zidina starog Jerusalima. Međutim, dve godine kasnije Žanu Merkus uznemiravaju vesti o početku ustanka potlačenog srpskog naroda u Hercegovini pod imenom Gabelski ustanak i Nevesinjska puška, koji će trajati do 1878. godine.

Početkom 1876 godine, Žana Merkus nalazi se kao dobrovoljac među hercegovskim ustanicima sa kojima se bori rame uz rame u najžešćim borbama sa muškarcima u prvim borbenim redovima. Kao vernica imala je uverenje da ustanak predstavlja prvi korak ka propasti Otomanskog carstva, što će dovesti do oslobođenja Jerusalima, do gradnje njenog hrama i zatim do iskupljenja.

 

Iskrcala se u Dubrovniku i odmah priključila borbi. Jahala je konja, nosila mušku odeću, zbog čega je prozvana “amazonkom”, pušila je cigare. I bila hrabra. Rukovala je eklozivom i pravila zasede Turcima da bi ih napala. U borbe je išla odmah do barjaktara koji je bio omiljena meta turskog oružja.

Nemački i austrijski izveštači pisali su da je Žana “špijun”. A zemunski austrijski list „Graničar” u broju od 16. januara 1876. godine javljao je:

„Ovih dana došla je u Dubrovnik jedna bogata gospa holandska. Donela je potporu za ustanike hercegovacke. Ona odlazi odavde u tabor ustanika.”

U predahu borbi zahteva od vojvode Mihaila Ljubibratića da se za ustanike nabavlja oružje i municija i daje mu svoj novac za nabavku topova. U Dubrovniku je prihvatala dobrovoljce i prevodila ih među ustanike u borbu. Sa ustanicima je krenula u napad na Ljubinje. Proglašena je za najhrabrijeg borca.

Žana Merkus je u borbe s Turcima uvek išla u narodnoj hercegovskoj muškoj nošnji sa kapamo zavratom na glavi. Turci su je dočekivali uz zaglušujuću viku, galamu i alakanje. Među Turcima je imala pogrdan naziv „Crveni đavo“ zbog njene crvenkasto-riđe kose.

Mnogi novinari posvećivali su joj pažnju, pisali su o njoj i njenoj junačkoj borbi sa hercegovskim ustanicima. Evropski reporteri su tvrdili da „u njenom prisustvu Srbi čine čuda od junaštva”. Na novinarsko pitanje, “Da li ste ovde kao pripadnik Crvenog krsta da pomažete ranjenim hercegovskim borcima”, Žana odgovara:

– Ne ! Meni su živi i zdravi Hercegovci mnogo draži od bolesnih i ranjenih.

Žana Merkus bila je zaljubljena u vojvodu Mihila Ljubibratića. O Ljubibratiću je govorila stalno sa velikim poštovanjem i sa puno hvale i divljenja. Divila se njegovoj lepoti. Svoja osećanja prema vojvodi poverila je u pismima svojoj prijateljici Mari Ulenspigel u Amsterdamu:

“Pitaš me kako izgleda On? On je zadivljujići izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo. On je savršeno lep ili se meni čini, kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena, snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave”.

Nekoliko meseci kasnije prilikom prelaska granice iz Hercegovine u Dalmaciju, Austijanci su uhapsili Mihaila Ljubibratića, Žanu Merkus i grupu srpskih ustanika. Njih su internirali. Vojvoda Ljubibratić je ostao do kraja ustanka u internaciji u Linzu u Austriji. Žana Merkus je pod nepoznatim okolnostima oslobođena i našla se1876. godine u Beogradu u Srbiji.

Foto: Wikipedia

Stupila je na Savsko pristanište obučena u muškoj hercegovaćkoj odeći s crnogorskom kapom na glavi. List „Šumadija” je izveštavao da je „poznata Holandeskinja g-ca Merkus, koja je onako štedro pritrčala u pomoć našoj borbenoj braći u Hercegovini, prispela u Beograd i leži bolna”.

Posle oporavka, za Vaskrs 1876. godine, velika povorka s bakljadama u kojoj je bilo oko šest hiljada ljudi krenula je od danasnjeg „Londona” i stigla ispred hotela „Staro zdanje” (preko puta Saborne crkve), gde je odsela i gde se oporavljala Jovanka Markusova, kako su je zvali Hercegovci.

Pesnik Đuro Jakšić napisao je jednu pesmu u njenu čast „Dobrodošlica Jovanici Markusovoj“. U pesmi Jakšić kaže:

 „…Devojko dična / Jovanko nasa, ne orleanska… / Imena tvoga povesti naše / Slavu će nosit najsjajniji list. / A roda jednog oslobođenoga / Blagorodnosti čućeš usklike: / Slava ti! Slava! Bajrone naš!”

Profesor filozofije Milan Kujundžić Aberdar na Velikoj školi uzvikuje:

„Slava tebi, junačice!”
Na Uskrs 1876. godine Žana Merkus je sa balkona hotela „Staro zdanje“ pozdravila Srbe:

-Osećam sreću prema ratničkom duhu i raspoloženju vaših naroda i nadam se da ću vrlo brzo imati čast da sa vama vojujem za oslobođenje naroda koji stenje pod stegom porobljivača.

Kada su Srbija, Hercegovina i Crna Gora u leto 1876. godine ušle u rat protiv Turske, vojnik Žana Merkus se javlja kao dobrovoljac i daje prilog od 2000 dinara. Istoričar  i državnik Slobodan Jovanović sećajući se tih dana zapisao je:

-Pročula se kao amazonka Hercegovskog  ustanka. Beograd, Mostar, Ljubuški, Trebinje, Cetinje, Imota, sve je to  ludovalo za tim ženskim uskokom.

Početkom jula Žana se nalazi na ratištu na Drini. Pre odlaska na ratište ostavlja poruku:

Ukoliko u borbama poginem, sav ostatak svog imetka ostavljam porobljenim slovenskim narodima“.

Reporter lista „Zastava” zabeležio je Žanino vojevanje:

„U odelu crnogorskom, muškom, plave čakšire i zelena dolama, jahala je konja uspravna i odlučna… Priključena je dobrovoljackoj brigadi…”

Žana Merkus je živela u nadi da će Srbima najzad stići topovi, koje je platila još u Hercegovini. A kojima bi moglo da bude nadjačano „Krupovo” oružje, kakvim su bili opremljeni Turci.

Na ratištu na Drini došlo je do žestokog sukoba između nje i generala Ranka Alimpića koji je bi majstor taktike „kreni – stani“.

Žana Merkus je proterna iz Srbije kao „austrijski špijun“, kao da ništa dobro nije učinila ?

Otišla je u Jerusalim da gradi svoj Božji hram. Bolesna i razočarana Žana Merkus odlazi u Pariz gde svoje poslednje ovozemaljske dane provodi u jednom sirotištu i umire u sanatorijumu u okolini Utrehta početkom aprila 1897 godine.

Tridesetih godina prošlog veka grob Žane Merkus u Roterdamu renovirao je Sibe Miličić, konzul Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Šezdesetih godina njen lik je oživljen u istorijskom filmu “Nevesinjska puška”. Žanu Merkus glumila je Tatjana Beljakova.

Danas u Srbiji, Hercegovini i u Republici Srpskoj niko ne seća ove hrabre žene Žane Merkus, hercegovskoj heroja u bitkama za slobodu srpskog naroda. A zvali su je  „srpska Jovanka Orleanka”, „srpski Bajron”, „Amazonka Hercegovackog ustanka”, „ženski uskok”…

 

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More