Zašto smo otišli: Obgrljen istinom i osećanjima

"Dana 14. jula 1998. poleteli smo sa beogradskog aerodroma i već u večernjim satima sleteli u Njujork. Amerika, zemlja velika! Čim sam udahnuo oparušeni vazduh, nijedna dobrodošlica više nije mogla popraviti raspoloženje", piše Ilija Šaula.

Privatna arhiva
254

Došle su godine prevelikog prava. Tad još nije bilo interneta i mobilne telefonije da bismo bili zagledani u aparate i sami u sebe, ali bejahu ljudi razgoropađeni i spremni da iskažu neka svoja prava, koja im je neko uskraćivao. Nije bila u pitanju samo lična stvar. Gledalo se da se što više čuje glas društva – naravno protiv sistema i protiv svakog za koga se pomišljalo da smeta. Tražili su se međusobno slični ljudi i vrlo brzo su se pronalazili. Izrastala je u njima prevelika sloboda govora i ponašanja, u duhu zapadnjačke demokratije krajem osamdesetih godina prošlog veka. Devedesete su dolazile kao mongolske horde na jugoslovenske narode, naoružane i razjapurene da unište spoj socijalističke ideologije i popularne kulture. Smutno vreme smućenom narodu.

Sedeli smo na terasi moje kafane i već dosadnim mislima dodavali po ko zna koji put neke ideje koje su nas samo nekud odvodile, jer sve što se dešava oko nas je ludilo koje se moglo razumeti samo ako si bio u društvu istomišljenka. Pokoja reč mudrih staraca u selu odlazila je u vetar. A mudro su besedili: “Ne rušite jednoumlje, upašćete u bezumlje!” Nas je vređao prvi deo rečenice, a o drugom nismo ni razmišljali. To jednoumlje bilo je lako srušiti, jer se rušilo samo od sebe, izlazio mu je rok trajanja, ali uspostaviti sklad među različitim stavovima i novostvorenim strankama, pod okriljem demokratije – kamena kravata koju niko nije umeo nositi oko vrata.

Prvi put kad sam javno istupio rečima da nam niko neće moći zabraniti da na svom jeziku govorimo, pišemo, mislimo i sanjamo, duboko u sebi sam osetio da sam otišao. Ipak, držala me je misao koja me je vodila nejasnom cilju. Odjednom sam osetio i primetio da sam i ja nečiji cilj, tj. meta. Strah je iz dana u dan bio sve veći. Probudilo se nešto u meni što više nije želelo da se vrati snu. Osećao sam pobunu. Sve mi je trebalo osim rata, ali više se nisu mogli sresti razumevanje, tolerancija, dijalog, uvažavanje, poštovanje. Postadosmo protivnici, ljuti neprijatelji. Dobro koje je bilo među nama kao da je otišlo na poduže odsustvo. Mržnja je poput korova obuhvatila i one koji su se na sve načine branili. Spasao se samo onaj ko je pobegao, pa je mrzeo izdaleka i to samo onda kad mu se htelo.

Rat! Nema praštanja. Živ je onaj ko prvi potegne obarač. Stradanja. Rane. Krv. Plač. Odlaze najbliži putem nepovrata. Smrt postaje deo svakodnevnog sivila. Svi nas lažu, a mi ne verujemo ni sami sebi. Ućutkani porazom, slomljeni i sa velikom nevericom u koloni dužoj od 200 km, svi smo otišli.

Gde sam danas? Da nije bilo zemlje Srbije, pitam se da li bih danas bio ovde gde sam. Imao sam pored sebe nekog ko me voli i koga ja neizmerno volim. Ljubav je mogla da zameni svu neimaštinu, da obeća i ulepša život. Nada i vera su bile sa nama. Nije mi ništa drugo preostalo nego da volim i da se oporavim od sveg zla koje me је snašlo. Vredelo je! Živeli smo i radili na Kopaoniku tri godine – tri zime, tri leta. Odrekli smo se državljanstva novostvorene državice iz koje smo prognani i u okolnostima koje su nas snašle stekli pravo da se iselimo u treću zemlju. Pitao sam se da li da to pravo iskoristimo? Odgovor je bio zajednički: “Ako ga ne iskoristimo, uvek ćemo se kajati zašto nismo kad nam je već ponuđeno”.

Na Kopaoniku, foto: Privatna arhiva

Dana 14. jula 1998. poleteli smo sa beogradskog aerodroma i već u večernjim satima sleteli u Njujork. Amerika, zemlja velika! Čim sam udahnuo oparušeni vazduh, nijedna dobrodošlica više nije mogla popraviti raspoloženje. Iz Njujorka nas je čelična ptica donela u Filadelfiju. Umesto dočeka, radosti i uzbuđenja – plač i suze. Šta je ovo, gde smo došli, da li je ovo Amerika?! U dva dana promenismo tri države. Službenici Međunarodne organizacije za migracije (IOM) odvode nas u Nju Džerzi i spajaju sa drugim sunarodnicima koji su dopremljeni pre nas. Ni pošte, ni telefona, ni hrane, ni pića, sobe, kreveta, sve je izostalo osim vapaja koji me tera da se vratim u mrtvaju, zaklanu zemlju iz koje sam otišao.

Očekujemo da prođe noć, pa će novi dan doneti nešto čemu se nadamo. Ništa osim nerazumevanja. Dodeljena nam je finansijska pomoć za dve osobe u iznosu od 360 dolara i mi smo imali naših 490 dolara sa kojim smo doputovali u SAD. Agencija nam pronalazi stan koji treba platiti 570 dolara mesečno, ali odmah nam moraju uzeti 1140, za prvi mesec i depozit u visini jedne rente. Nema milosti. Uzimaju nam naših 840 dolara – deset sam sakrio za ne daj bože – i daju nam 300 dolara kredita koje treba vratiti do kraja meseca. A posao?! Misaona imenica! Sunce ti žarko… Plače ona, plačem i ja.

Svesni smo da nam suze neće pomoći. Treba pronaći ljude, dobrog čoveka koji ume da prepozna dobro u drugom čoveku. Znam da postoje ljudi, u to sam uvek verovao. Sva mudrost koju sam naučio u mom selu na Kordunu, gde sam se rodio i odrastao, počela je da isplivava na površinu: “Ostavi se strpljenja, drži se snalažljivosti”. Nakon dva meseca, dva pogažena cveta stajala su uspravno – vedra, raspoložena, nasmejana, spremna za sve životne izazove. Zasijalo je i naše svetlo na kraju tunela – Rouzmont koledž u Pensilvaniji, pored Filadelfije. Posao, plata, škola, ljudi! Idemo dalje!

foto: Privatna arhiva

Postoji nešto u čoveku što ga tera dalje sa određenog mesta i u određeno vreme. Često tom unutrašnjem porivu pridodamo i okolnosti u kojima se zadesimo i eto opravdanog razloga da se krene u neizvesnost. To je po svemu sudeći deo ljudske prirode. Izgubio sam rodnu grudu i sve nekretnine koje su moji preci teško sticali i održavali, a nama koji smo se u trenutku zadesili kao branioci svega toga sve je izmaklo – prokockali smo vekovnu borbu za opstanak i izneverili sve pretke čije su kosti ostale na večnoj mrtvoj straži Korduna. Za sve postoji poravnanje, te je tako trebalo da poravnam prošlost i sadašnjost i da nastavim dalje – međutim, srce je drugačije govorilo. Da li sam ga morao poslušati? Sve što sam ostavio, ostalo je čini mi se zauvek. Da li me sve to još uvek čeka? Ne znam. Zašto sam otišao? Što sam duže ovde, nameće mi se mišljenje da ni to ne znam, a pored mišljenja je i pitanje zašto se ne vratim.

Ovo je deo ispovesti Ilije Šaule, autora sedam knjiga poezije i proze (među kojima su i “Midar” i “Bulevar svetlosti – promisli o životu”), humaniste i investitora koji živi u Vest Česteru u Pensilvaniji. Celokupna priča biće objavljena u zbirci “Zašto smo otišli”, autorke Gordane Petković Laković iz Kanade, sekretarke Srpske Nacionalne akademije u Torontu i prošlogodišnje dobitnice književne nagrade Rastko Petrović, koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu. O tome ko je sve “otvorio dušu”, šta će sve sadržati ova zbirka, uskoro više na portalu “Naši u svetu”. 

Pratite nas!

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More