Kako je Branislav osvojio Berlin: Od beogradskog novinara do izveštača iz nemačke prestonice (FOTO)

Branislav Đorđević kao vlasnik berlinskog velotaksi Foto: privatna arhiva
283

“Srbi u nemačkoj prestonici se pesmom i igrom bore protiv korone”, “Berlinska srpska dece uče srpski jezik i srpska kola preko interneta”, “Srpski sveštenici su čuvari srpstva i pravoslavlja u berlinu”.

Ovo su samo neki od naslova televizijskih reportaža iz glavnog grada Nemačke, čiji je autor reporter i snimatelj Branislav Đorđević. Njegove reportaže se već godinama emituju na televiziji “Euro-Balkan”, a prenose ih i na internet portalima, društvenim mrežama,na zvaničnoj televiziji “Šprekanal tv” u Berlinu. Uz to Đorđević redovno o životu i radu Srpske zajednice u Berlinu izveštava kao dopisnik za frankfurtske “Vesti”.

Kada ga pitamo kao je sve to postalo moguće, odgovorio nam je kratko: “Još u mladosti maštao sam da budem televizijski novinar, snimatelj i reporter. Ima Boga. Želja mi se ostvarila u Nemačkoj”.


Ovaj šezdesetogodišnjak vodi poreklo od roditelja iz okoline Pirota, koji su se selili po nekadašnjoj Jugoslaviji. Otac i majka, sa diplomama inženjera elektrotehnike i doktorke stomatologije, su preko Splita, sa prvim radnim iskustvom, došli u Čačak, gde se Branislav rodio, 1965. godine. Prvo medijsko iskustvo, stečeno u školskoj razglasnoj stanici Čačanske gimnazije, usavršavao je upisavši smer studijske tehnike u školi „Nikola Tesla“ u Beogradu.

Posle završene srednje elektrotehničke škole, počeo ja da studira elektrotehniku u Beogradu, ali je diplomirao etnologiju na Filozofskom fakultetu. O prvom radnom iskustvu za naš portal Branislav Đorđević u svojoj ispovesti kaže:

“Već na pola studija počeo sam da radim kao televizijski snimatelj. Imam snimak Džonija Depa kako svira sa “Partibrejkersima” u SKC-u, koji sam snimao za emisiju “Videodrom” televizije Studija B. Početkom devedestih sam radio puno radno vreme u privatnom studiju “Beomedija marketing”. Ipak, da bih rešio svoj stambeni problem, za šta sam izračunao da bih morao 40 godina da radim i ništa ne trošim, da bih kupio stan, krenuo sam u inostranstvo. Diplomirao sam etnologiju prvi u grupi na Filozofskom fakultetu BU. To je bilo 1993. godine, kada nas je već zamračila gvozdena zavesa u vidu sankcija. Onda je usledila nedoumica, kuda i kako se zaputiti. Tek 1995. uspeo sam da na četiri dana prvi put posetim Berlin, koji me oduševio. Prisustvovao sam masovnim demonstracijama tokom druge Svetske konferencije o klimi. Tada sam snimio prvu tv reportažu za RTS, za tadašnju ekološku redakciju”, seća se Đorđević.

Krajem devedestih, zapošljava se kao snimatelj na TV Politici, a pred bombardovanje 1999. godine, postaje novinar Tanjuga. U nemogućnosti da se slobodno bavi novinarstvom, odlučuje da iskoristi, pred rat obezbeđenu turističku šengensku vizu, i deset dana pre njenog isteka, kako tako krene za obožavani Berlin.

Đorđevićev izveštaj za RTS

“Tada se nije znalo da li će NATO rat protiv Srba trajati tri meseca ili deset godina. Osmišljeni put u svet me vodio u Sarajevo, gde me je dočekala bivša devojka, Amerikanka sa Long Ajlenda, koja je radila za UN. Bez mnogo iskustva sa putovanjima i inostranstvom, Berlin sam definisao kao svoj cilj, jer je bio grad sa brojnom srpskom zajednicom, gde postoji mogućnost da budem dopisnik srpskih medija. Kada čovek dođe u Berlin, nemoguće je da se sutradan probudi, a da se već ne oseća kao kod kuće. Berlin je kao jedna “etnološka laboratorija”, u kojoj živi preko dvesta nacija, što mene kao etnologa oduševljava. Kao na dlanu se uočava podela evropskih naroda na germanske, romanske i slovenske, koja je stara mnogo vekova, i trajaće bar još toliko”, priča Đorđević.

On, kao i mnogi drugi nemački Srbi ne doživljava Berlin kao neki nemački grad, već kao glavni grad za sve one koji „furaju svoj fazon“, jer je u tom gradu mnogo slobode, koja to svima dozvoljava.
Priča da je Berlin idealno mesto za ostvarenje dečačkih snova, a on je maštao o tome da ima svoju televiziju, što mu se i ostvarilo. Ova svetska metropola je ipak daleko od bogatih evropskih prestonica, i u finansijskom smislu više je na nivou istočno-evropskih gradova, ili kako to reklamni slogan formuliše: “siromašan ali seksi”.

O prvim godinama u Berlinu, naveo je sledeće: “Uspeo sam da upišem doktorat na Humboltovom univerzitetu, ali se ispostavilo da je nakon 2000. godine, za studente iz Srbije mnogo teže bio da dobiješ studentsku vizu ili stipendiju, nego što je to bilo devedesetih. Sledećih godina, nisam upoznao nikog ko je iz Srbije došao kao ja baš te 1999. godine. Ni sledećih godina nisam naišao na nekog ko je posle mene došao, jer je to sve do ukidanja viza 2010. bio mukotrpan poduhvat. Tako sam se celu deceniju osećao kao “najmlađi gastarbajter” u Berlinu”.


Prvih godina, kao student, imao sam ograničenu radnu vizu, tako da nisam mogao da radim celu godinu, ali sam celu godinu morao da plaćam životne troškove. Neki rad na crno nije dolazio u obzir, jer da me uhvate, Nemci bi mogli da pomisle: “Ako su ovakvi doktoranti iz Srbije, kakvi li su im tek prestupnici?”

Više godina je dok je doktorirao vozio turiste futuristički dizajniranim pedikebom, koji se zove “velotaksi”. Đorđević i stotinak kolega vozača, okupljali su se po lepom vremenu kod Brandenburške kapije, kao na nekoj plaži, i poput venecijanskih gondoljera jezdili gradom na tri točka. Bio je prvi u Berlinu, ko je kupio i vozio sopstveni “velotaksi”, iako je jako skup. Još uvek ga čuva u očekivanju da se njegov sin Ralf možda zainteresuje da počne da ga vozi.

Đorđević priprema priloga za Vesti, RTS, i Euro Balkan tv

Dr Đorđeviću je bilo od koristi što je radio kao turistički vozač i vodič u Berlinu:
“Komunikacije sa turistima iz celog sveta, procenjivanje mušterija, pregovaranje oko cene vožnje i zarada su mi bili veoma važni i dobro je da mlad čovek to što ranije nauči”.

Baš kad je posmislio da je počeo da sređuje svoj život u tuđini Branislav Đorđević se vratio na početak, u borbu za opstanak svoje porodice. Bio je oženjen. Bio je otac dvoje dece, sina i ćerke, ali i razveden.

Branislavljev život je tekao kao priča iz filma „Otac“, jer je ima slično i krajnje neprijatno iskustvo, poput glavnih junaka ovog poznatog srpskog dela, prikazanog na festivalu u Berlinu.
“I sam se, u ranom detinjstvu, zbog nesloge roditelja našao u situaciji, da dolazi policija da me oduzima od oca, ali ih je moj otac oterao sa kućnog praga. Onda sam ja kao otac postao spreman da prikupim svu snagu ovoga sveta, kako bi zaštitio svoje dete”.

Branislav na sve ovo dodaje: “Situacija kroz koju sam prošao, bila je potpuno nadrealna. Borio sam se da makar dobijem sina da živi sa mnom. Jedan naš čovek mi je pomogao da iznajmim četvorosoban stan u Berlinu, iz koga sam imao pogled na objekat, gde mi je bio smešten sin. Zakonski mogao sam sina da ga viđam tek svake treće nedelje. U takvim okolnostima, bio sam prinuđen da redovno idem na razna savetovanja, razgovore i pregovore, iako mi je profesionalni i socijalni život bio potpuno ruiniran. Nije dolazilo u obzir da imam posao ili ikakav društveni život u Berlinu, dok sam se borio da vratim sina u moj dom. Mnogi ugledni advokati uveravali su me da nemam nikakve šanse. Zbog nemogućnosti da radim i zarađujem, zbog neplaćenih računa, izbacuju me iz stana. Krijući da sam “beskućnik”, ipak uspevam nekako da ubedim sud da je za mog sina najbolje da stanuje kod mene i živi sa mnom. Samo mi je Bog pomogao, kao i neke “dobre vile”, da tako, bez posla i para, uskoro iznajmim novi stan. Posle pet godina duge i mučne neizvesnosti i posle pravedne sudske odluke, pridružio mi se moj sin Ralf. Stanujemo danas zajedno na krajnjem severoistoku Berlina. A moja razvedene supruga i naša ćerka žive u centralnom delu zapadnog Berlina. Subotu i nedelju obično provodimo zajedno”, srećan je danas Branislav Đorđević.

Stajući polako na svoje čvrste noge Đorđević već 2014. godine shvata da brojna srpska zajednica u Berlinu, sa bogatom „pečalbarskom“ tradicijom još od šezdestih godina, zaslužila je da ima svoje informativno glasilo. Vodeći se ovom mišlju, Branislav Đorđević, pokrenuo je 2014. godine “Euro-Balkan televiziju”.

Kako Branislav kaže, njegovu televiziju je „izbacila poplava“, jer je u prvim emisijama uglavnom apelovao da se šalje pomoć poplavljenim i ugroženom ljudima u Srbiji.

Od 2018. godine Branislav Đorđević profesionalno radi u medijima. Ponajviše za RTS i za “Vesti”, i za svoju televiziju. Kako sam kaže, parafrazirajući legendarnog glumca, Zorana Radmilovića, postao je „izvođač medijskih radova“.


O tome dalje navodi: “Svaki novinarski prilog uspevam da obradim posebno za novine i posebno za televiziju. Obično se trudim da o jednom događaju istovremeno napravim i fotografije za novine i video-snimak za televiziju, pogotovo kada su nastupi folklornih ansambala u pitanju, gde snimak igre i muzike mora da zadrži kontinuitet. Tada mi polazi za rukom, da istovremeno, sa desnog ramena snimam kamerom, a levom rukom fotografišem aparatom. Nakon toga slede intervjui sa akterima događaja.
Kao reporter redovnim prisustvom na bogosluženjima u našim crkvama Svetog Save i Veskrsenja Hristovog, uspeo sam da uspostavim kontakt sa zemljacima, koji rade na očuvanju i razvoju srpskog nacionalnog identiteta. Izuzetno velikim trudom, tome doprinose i naši sveštenici, protojereji stavrofori, Dragan Sekulić, Veljko Gačić i Radomir Kolundžić. Uvek su spremni da saslušaju naše ljude, upute im dobar savet, koji je zlata vredan. Njihovo angažovanje je neprocenjivo važno za opstanak naše zajednice, i očuvanje srpskog jezika i kulture kod mlađih naraštaja”.

Ističe da je veoma važna je i Dopunska škola na srpskom jeziku, organizovana je od Ministarstva za obrazovanje Republike Srbije i škole, koje postojie u našim crkvama. U Berlinu su osnovana i četiri naša kluba, od kojih dva imaju stalne prostorije.

“U organizovanju društvenog i kulturnog života Srba u Berlinu najagilniji su rukovodioci folklornih ansambala, jer se kroz muziku, pesmu i igru okupi veliki broj mladih ljudi, koji ostvaraju saradnju sa ansamblima širom Nemačke i Evrope, kao i u Srbiji. Gotovo je dirljivo videti predškolsku decu, kako u malenim opančićima i sa punom ozbiljnošću nastoje da složno pravilno odigraju svaki korak srpskog kola”, kazuje nam u svojoj ispovesti dr Branislav Đorđević, reporter iz Berlina.

Sledi nastavak

Marko Lopušina

 

 

 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More