Pile na relaciji Srbija- Austrija: Imam bujnu maštu i u Beču taštu (FOTO+VIDEO)

Foto/Privatna arhiva
760

Zorana Radojkovića – Pileta se možda sećate kao novinara, voditelja i autora emisija na radio – stanicama Požarevac, BOOM 93, 202 ili kao saradnika legendarnog Indexovog radio – pozorišta. Ljubitelji avangardne pop – rok muzike ga verovatno pamte i kao vokalnog solistu kontroverzne grupe “Električni pilići”. Ali, svi ga sigurno pamtite po humorističkim emisijama “Pile Tele Shop”, kojima je do suza zasmejavao naciju.

Taj serijal je bio duhovita parodija na ekspanziju TV shop prodaje najrazličitijih proizvoda. Sa malih ekrana, pod okriljem RTV Politika i televizije Pink, Zoran je na zabavan način pokazivao koliko svi postajemo žrtve kupoholičarske groznice. I taman kad nas je navikao na njegov specifičan, scenski humor – nestao je sa medijskog neba Srbije.

Zoran Radojković Pile u vreme kada je zasmejavao naciju svojom emisijom “Pile Teleshop”/Foto/Printscreen/You Tube

Zapravo, rođeni Požarevljanin je nestao bukvalno iz Srbije – emigrirao je. Iz porodičnih razloga, preselio se u Beč, gde je započeo sasvim drugačiji život. Porodica njegove supruge je već generacijama tamo, pa su njih dvoje sa ćerkama Janom i Sarom, otišli u potrazi za boljim životom.

Kako izgleda kada sa 40 i kusur godina rešite da emigrirate, koliko je teško prilagoditi se novoj sredini, šta je u Beču lepo, a šta možda i nije toliko, pitali smo Zorana, koji zadnjih osam godina živi i radi u prestonici Austrije. Na njemu svojstven, duhovit i šaljiv način, preneo nam je utiske iz ličnog ugla o životu u ovoj evropskoj zemlji. Ovo je njegova priča.

Glavni grad Požarevca

– Nisam nikada sanjao o odlasku u gastarbajtere, iako sam znao mnoge iz mog Braničevskog okruga koji su otišli. Familija moje supruge je tamo, već druga generacija. No, perspektiva i budućnost ćerki Jane i Sare su presudili da i mi odemo. Supruga je prva otišla, a ja sam odvezao decu u austrijsku školu 1. septembra 2011. Od tada sam na relaciji Veliko Gradište – Beograd – Beč. Kako sam jednom rekao, imam bujnu maštu i u Beču taštu – lako je meni. Tada je počela kriza kod nas, koja nije prestajala. Otišao sam u 42 godini, sada imam 49. Kad malo bolje razmislim, i nisam baš mnogo emigrirao, samo sam otišao u glavni grad Požarevca – Beč. A i stalno sam se vraćao nazad. Nisam ni tamo, ni ovamo. Čista šizofrenija!

Bračnom paru Radojković za odluku o odlasku u Beč, bila je presudna budućnost njihovih ćerki /Foto/Privatna arhiva

Brinem se za domaćine

– Srba ima ovde baš mnogo (oko 250.000 prim. aut), pa su Austrijanci u Beču ugroženi, ha, ha. Ako dodam broju naših ljudi i Turke, Bosance, Hrvate i Slovence i pripadnike još više od 100 nacija koje žive ovde – stvarno se brinem za naše domaćine. Toliko je Srba, da kad vikneš “Dragane” u popularnoj ulici Marija Hilfer, jave ti se barem trojica. Svaki osmi čovek na bečkim ulicama je Srbin. Ako imaš dozvolu boravka, zdravstveno osiguranje i stan – nema prepreka. To sve imam. Deci je prilagođavanje išlo lako, supruga se dobro snašla, radi, ima svoju karijeru, jedino ja kaskam. Završio sam pet kurseva nemačkog jezika, a još uvek bolje znam ruski i engleski. Pisao sam za naš magazin KOSMO, pravio televizijsku emisiju za RTS sat, radio u GSS medija grupi ovde, i sve to na našem jeziku, pa sam ostao loš sa nemačkim, priznajem. No, ovde u Beču je toliko stranaca, da su kriterijumi pali od nas migranata. Toliko je Balkanaca da nemaš osećaj da si u drugoj sredini. Imaš svog (našeg) frizera, auto – mehaničara, zubara, lekara, vulkanizera, pa ti ne treba jezik u svakoj situaciji. To nije slučaj u recimo Nemačkoj i u drugim zemljama.

Gostujući radnici

– Stranci ovde rade sve, mahom su to uslužna, radnička zanimanja. Srbi voze tramvaje, autobuse, kose travu, peru, čiste, rade kao zanatlije, poslove na građevinama. Kada bi svi stranci jednog dana nestali, život u gradu bi stao. Austrijanci su šefovi i retke kolege. Takođe, Austrijanci ne daju visoke plate, ali za naše uslove su pojam. Minimalac je 1.200 evra, a državne i ozbiljne firme daju i trinaestu platu pred Božić. Najviše se traže lekari, medicinske sestre, IT sektor, inženjeri elektrotehnike i mašinstva. Niko ovde nije zvanično građanin drugog reda, već je to osećaj u duši. Zakon se ovde strogo poštuje, a družite se sa kim hoćete u slobodno vreme.

 

Put pod noge protiv nostalgije

– Nostalgiju lečim tako što sednem u autobus ili auto i dođem u Srbiju. Popijem, pojedem i podružim se sa prijateljima. Ali ja nisam klasičan gastarbajter. Leta provodim u Velikom Gradištu, gde radim kao promoter Srebrnog jezera i turizma. I u Austriji i u Srbiji, ljudi vole pivo i vino, i da uživaju u gurmanlucima. Koliko se svi napiju vikendom u Beču vidi se na stanicama gradske podzemne železnice, ali bez obzira na takve vikende, ponedeljkom su svi orni i trezni za posao.

Nedostaju mediji na srpskom

– Saobraćaj je perfektan, sve je uređeno i čisto, zna se red. Smeta mi što nema naših medija u kojima bih mogao da radim. Naš narod gleda srpske televizijske kanale, prati sve iz Srbije, ali mislim da ima mesta i da se ovde ponude medijski sadržaji za naše.

Estradni nastupi pune klubove

– Naravno da se družim sa našima. Dolaze nam filmovi, evo sada je aktuelan ”Južni vetar”, pa onda predstave, a o Ceci, Breni i ostalim estradnim nastupima, da i ne pričam. Ima puno naših klubova, bendova koji gostuju, pa nije loš noćni život. Idemo i na proslave, razne folklorne manifestacije. Obično vodim programe na takvim dešavanjima.

Gepostet von Svet plus – Osterreich am Donnerstag, 15. Dezember 2011

 

Investicije u prazne nekretnine

– Gastarbajterski život sada i pre 30 – 40 godina se dosta razlikuje. Pre se kućilo, štedelo, gradilo u Srbiji. Sav novac je slupan u bogate kuće, lavove i tigrove na kapijama, a niko nije te ljude usmeravao da prave mala i srednja preduzeća. Sada njihova deca, ali i unuci, ostaju ovde, ne vraćaju se, jer nemaju šta da rade u Srbiji, pa sve te velike kuće zvrje prazne. Posle starih, ostaju pusta sela. Negotinska krajina je ispražnjena skroz. A novi migranti koji sada dolaze, rade i zarade, pa ovde i potroše. Ne može se mnogo uštedeti, može da se odlazi na letovanja, kupe se dobra kola i to je to.

Dobro promislite

– Neki prijatelji misle da sam srećnik što živim u Beču, ali nikome ne savetujem da bezglavo dolazi. Ovde se mnogo radi, ali sve zarađeno se i potroši. Najlepše je ipak u našoj zemlji, samo da nam malo krene. Ja bih se sutra vratio, samo da nađem svoj ili srodan posao za pristojne pare. Onima koji planiraju da se odsele u Beč bih poručio – ako gori pod nogama, pokušajte, ali ne očekujte ništa. Ovde si radnik i moraš se uklapati u ovdašnji način života.

Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com

Izvor Nasiusvetu.com
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More