Lepota spasava dušu – dve decenije misije hora Singidunum iz Minhena

Dok su na Srbiju padale bombe, a mediji trovali narod mržnjom prema Srbima, mistika naše duhovne muzike ostavljala je Nemce bez daha, priča Vera Bermel.

Privatna arhiva
449

Aplauzi i ovacije

Hor Singidunum rođen je iz bogate tradicije srpskog horskog pevanja i u Minhenu širi kulturu od 1998. Okuplja i profesionalno školovane i amaterske glasove. Da takva mešavina samo umnožava bogatstvo kreativnih mogućnosti, dokazuje svaki nastup. Na čelu ovih umetnika stoje raskošni glasovi solista Vere Bermel, Valje Dimitrovne i Petra Bojka, uz vođenje osnivača, Vladimira Milosavljevića, dirigenta i kompozitora, ostvarenog autora i u Evropi i u Americi. Ako ime ne zvuči poznato, sigurno ste zapazili njegove hitove u filmovima “Džipsi lajf” ili “Arizona drim”.

solistkinja Vera Bermel

Nedavni minhenski nastup povodom 20. rođendana propraćen je dugim aplauzom.

– Osim gotovo nezaobilaznih kompozicija Česnokova, Čajkovskog, Bortnjanskog i Rahmanjinova, ovoga puta smo akcentovali muziku domaćih autora: Hristića, Mokranjca i Milosavljevića. Od naših, uglavnom su bili redovni gosti na nastupima hora, dok su većinu publike činili Nemci, potom Grci i Rusi. Dobili smo ogroman aplauz, na pozornici osetili talas oduševljenja, a posebno smo radosni što su najburnije ovacije izazvale upravo kompozicije našeg dirigenta. Naravno, sa publikom smo nakon koncerta razmenili utiske u obližnjem Klubu književnika – kaže za portal “Naši u svetu” Vera Bermel, solistkinja hora Singidunum. 

Ozbiljna ironija

A kada se podvuče crta ispod poznoromantičarskih tonova “Ohridske legende” ili srpskog nacionalnog duha “Opela”, ovo je slatko-gorka priča o srpskim umetnicima sa misijom uzgoja umetničke muzike u dijaspori.

– Kakve su nam institucije, takav nam je i narod, i obrnuto.  Uglavnom, jedan uzak krug naših ljudi prati i podržava rad hora, a istina je da su nam publika uglavnom Nemci, Rusi, Austrijanci, Bugari, Poljaci, koji su iskreno oduševljeni kulturnim blagom Srbije. Slično je i u samom horu. Ostao je mali broj Srba koji su zaista posvećeni negovanju svoje kulture. Od nas nekoliko hiljada u gradu, u horu nas je svega šestoro. To je tužno. Spontano i nenamerno smo prerasli u međunarodni hor. Dakle, to što mi Srbi umetnički imamo, drugi narodi u našem horu neguju i žive. To je ozbiljna ironija – ističe naša sagovornica.

Težak udarac

Hor u Minhenu je poslednji koji je maestro Milosavljević osnovao posle Hamburga, Hanovera, Berlina, Nirnberga i Štutgarta.

– Nakon 15-godišnjeg vođenja Prvog beogradskog pevačkog društva, za ovog istaknutog umetnika, tada na vrhuncu karijere, ova misija je bila svesna i dobrovoljna žrtva sa plemenitim ciljem: da srpski narod u svim većim gradovima Nemačke dobije dostojan crkveni hor. U Minhenu je crkveni hor vrlo brzo prerastao u ozbiljan koncertni i u vreme rata nastupao u prepunim crkvama i koncertnim dvoranama širom Nemačke, Austrije i Švajcarske. Publiku, izloženu konstantnoj medijskoj satanizaciji Srbije, ostavljao je bez daha i u nedoumici. Broj poštovalaca je rastao, horu su se pridruživali i pripadnici drugih naroda, oduševljeni lepotom i mistikom srpske duhovne muzike. Pridružili su nam se i solista Petrogradske opere Petro Bojko i Bugarka, mecosopran, Valja Dimitrova. Ali, Srpska pravoslavna crkva nije blagonaklono gledala na ove uspehe, pa je pre pet godina prekinula saradnju sa našim dirigentom. To je bio težak udarac za sve nas, a nakon 15 godina odanog služenja na svakoj nedeljnoj liturgiji. I tada su nam Nemci pritekli u pomoć. Za vežbanje dobili smo prostorije od grada Minhena, takođe nas medijski i povremeno finansijski podržavaju – svedoči Vera Bermel.

AAAD296B-BA94-4965-B356-11CCDC1882FB

Osvojili Bavarsku

Umetnost i prepreke nekako i idu zajedno, dodaje. I pored raznih stavova i mišljenja, dve činjenice će ostati – da je Singidunum ostavio neizbrisiv pečat u kulturnom životu Srba u Minhenu i da su dve decenije kulturne manifestacije u gradu, pa i širom Bavarske nezamislive bez učešća ovog hora.

– Pokreće nas svest o lepoti i dubini naše duhovne muzike, vrednosti koje nas čine i definišu i predstavljaju u najlepšem svetlu. A privilegovani smo da radimo sa najboljim, jer se našem dirigentu, maestru Milosavljeviću svuda u svetu dive, mnogi dirigenti nemačkih horova izvode njegove kompozicije i sa nestrpljenjem ocekuju nove, gotovo da nema hora koji na najprestižnijim takmičenjima nije osvajao prva mesta sa njegovim delima. Od 2004. Singidunum je nosilac manifestacije “Fascinacija Balkan” i godinama je u čuvenom minhenskom Gastajgu predstavljao i srpsku duhovnu i etno muziku. Gosti su nam bili i cenjeni umetnici iz Srbije: Marko Jovanović, Bora Dugić, Sonja Perišić… Na velikoj jubilarnoj manifestaciji povodom rođenja engleskog kompozitora Britna, među probranim horovima bili smo i mi. Na kulturnoj manifestaciji grada Minhena “Duga noć muzike” mi smo među najzapaženijima. To nije promaklo nemačkoj štampi, a u našoj – ni pomena. Ni reči ni o tome da je na velikom konkursu nemačkog Klasik-radija 2017, “Horski vrh”, među stotinama horova širom Nemačke,  Singidunum ušao u krug najboljih 20 horova – dodaje naša sagovornica.

Talentovana solistkinja hora Vera Bermel je zapravo profesor srpskog jezika i književnosti, ali se svojim poslom u Nemačkoj ne bavi. Radi u minhenskoj Operi ali kao kontakt osoba.

– Za život sam zarađivala kao dizajner i trgovac, prozaično i teško. I pored toga objavljivala sam poeziju, izdala par knjiga, bavila se raznim vidovima kulture, ali mi je najveća ljubav ipak muzika. Od osnivanja sam član Singidunuma, njegov solista i u nedostatku boljih, organizator nastupa. Put do mogućnosti da radiš ono što voliš je surov i težak. Recimo, u hor Opere u kojoj radim primaju samo osobe mlađe od 40 godina, i mnogo sjajnih muzičara uzalud čeka mesto, pa mnogi odustaju ili se bave drugim poslovima.

Suze u publici

Dok ističe da mladi nisu svesni šta propuštaju, i kakav je osećaj kada se celo biće posveti uzvišenosti vanvremenskih melodija, Bermel ukazuje da je Singidunum kao lek koji obnavlja dušu, čak i ako su svi oko njega gluvi za tu lepotu.

– Na šta smo ponosni? Pre svega na činjenicu da još postojimo. Dvadeset godina je predug period da nešto opstane samo na entuzijazmu. Očekivali smo pomoć i podršku od SPC, Generalnog konzulata Republike Srbije, nekadašnjeg Ministarstva za dijasporu, ali smo izgleda narod koji ne zna da ceni i sačuva blago. Srećni smo, a istovremeno i tužni što Nemci prepoznaju kvalitet i podržavaju nas. Možda ovo i nije za javnost, ali je nažalost istina. Lično sam najponosnija što dopiremo do strane publike na najlepši i najdublji mogući način. Neretko pola publike na koncertu plače, dirnuto našom pravoslavnom muzikom. Dok su nad Srbijom padale bombe, nemački mediji trovali narod mržnjom prema Srbiji, posle koncerta su nam prilazili Nemci i govorili: “Nemoguće da narod koji ima ovakvu dušu bude zločinački i da ga treba uništiti”! Može li se učiniti više da se pokaže lice svog naroda, bez reči, bez pritiska i ubeđivanja?

J. L. PETKOVIĆ

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More