Nesvakidašnji kardiolog! Srpski lekar završio i ETF, ima svoj bend i piše knjige a srce leči tonovima! (FOTO, VIDEO)

Foto: Pixabay
163

On brine o vašem srcu. Svira bas gitaru, violinu, violončelo. Piše knjige. Ima svoj pank bend. Pored medicine završio je i Elektrotehnički fakultet, a završiće i Muzičku akademiju. On je profesor doktor Predrag Mitrović (53), kardiolog sa mnogo, mnogo drugih interesovanja…

Kada nije u belom mantilu i kada ne spasava živote pacijenata, profesor Mitrović gradskim ulicama vozi motor, strasno stvara muzičke numere ili pak ispisuje stranice svoje nove knjige. Ceo život, kaže, vodi ga misao: “Da biste uradili bilo šta u životu, veoma je bitno da imate idola, pozitivan primer, nekoga ko vas inspiriše”. A njegov idol, Kosančić Ivan, živeo je mnogo pre njega.

“Bio je najbolji mačevalac u srpskoj vojsci, obrazovan, govorio je nekoliko jezika. Nisu mi dali mačeve, ali veoma je bitno da imate određeno znanje, da učite, da se usavršavate, da radite na sebi i da znate šta želite. A onda slede dva mača – poštenje i iskrenost. Ako se tako naoružate, spremni ste za borbu. Ali koju ćete borbu izabrati? Ja sam se odlučio za borbu za ljudske živote. Mislim da ne postoji veća i značajnija bitka od takve bitke, koja večno traje”, priča prof. Mitrović.

A srce? Pokretač života. Dakle, nije mu bilo teško da se odluči za kardiologiju.

Foto: PrintScreen/YouTube

“I tako, moja borba me je dovela među poslednje u lancu sudbine mnogih, koji nemaju ništa osim znanja, hrabrosti i volje – među lekare. Nikada se nisam pokajao. Možemo pričati o muzici, mostovima, o slikarstvu, ali imati tu moć da čačkate po čoveku – to se ne može opisati. To je nešto posebno. Kada se posvetite proučavanju samog čoveka, kako on funkcioniše, izgleda, razmišlja, kada proučavate tu malu fabriku, brzo zaboravljate na sve ostalo. To vas veoma brzo fascinira i okupira vašu pažnju”, govori dr Mitrović.

KARDIOLOGIJA KAO UMETNOST

Svojih prvih radnih dana u Urgentnom centru, gde i danas radi, seća se kao juče da je bilo. To je, priča nam, bio dan kada je kročio u enigmatsku zbirku ili časopis, kada je ušao u svet ukrštenih reči, asocijacija…

“Tada sam počeo da rešavam sve te zagonetke i to radim i danas. Jedina je razlika u tome što su neki ljudi koji su me prvog dana sačekali i pokazali mi kako pravilno da igram otišli, ali sada ja moram da pokazujem drugim ljudima. Dakle, starimo. Vreme niko nije prevario, pa neće ni lekari. I naravno, igramo na boljem papiru, sada je gladak, bezdrvni, sve je postalo u boji, povećan je broj strana, farba više ne smrdi. Pretpostavljate da mislim na zgradu koja je više puta renovirana, stigli su nam novi aparati i kreveti, zamenjeni prozori. Dakle, uslovi za rad su bolji. Ali igrači su isti”, kaže prof. Mitrović.

Na svom radnom mestu on brine o najvažnijem organu u telu čoveka – srcu. A da bi pravilno rasuđivao i bio koncentrisan na probleme koji se svakodnevno javljaju sa svakim novim bolesnikom, kaže da je veoma bitno kako tome prilazi, kako posmatra te probleme.

“Ako problemu pristupate kao umetnik koji smatra, stvarajući svako svoje novo delo, da je baš to njegovo najbolje umetničko delo, onda je problem rešen. Više nemate nikakve tenzije, a odgovornost je samo motorna snaga koja vas vodi ka stvaranju umetničkog dela od svakog novog bolesnika. I medicina, pa i kardiologija, jeste jedna vrsta umetnosti”, ističe naš sagovornik.

Prof. Mitrović dodaje da iako medicinu može svako da završi, nisu ni svi lekari isti kada dobiju diplomu.

“I medicina je kao umetnost. Likovnu akademiju, muzičku akademiju… završe desetine umetnika godišnje, ali se među njima izdvoji samo par pojedinaca. Tako je i u medicini. I za medicinu je potrebno biti mudar, pametan, lucidan, kreativan. Potrebno je razmišljati, neke stvari povezivati, sklapati kockice i uspešno pomoći bolesniku. Predznanje sa fakulteta je samo odskočna daska”, objašnjava ovaj kardiolog.

INSPIRACIJA ZA PISANJE

Ljubav prema svojoj profesiji pretočio je i u knjige. Na prvi pogled naivno zapisivanje doživljaja iz prijemne ambulante Urgentnog centra, a zatim i iz kardiološke intenzivne nege – koronarne jedinice, kao i iz sale za kateterizaciju, odvelo ga je i u književne vode.

“Volim da pričam sa bolesnicima, da se nasmejem, da ih nasmejem. Ali je najbitije uspostaviti odnos obostranog poverenja sa bolesnicima. Bitno je da vam oni veruju, kao i vi njima. Možda baš u tome preterujem, možda se i previše smejem. Ali uživam u bolničkom druženju sa mojim trenutnim, a često i novim prijateljima koji leže kod mene na odeljenju”, otkriva dr Mitrović.

Sve te trenutke razgovora, druženja, smejanja, pa i tužnih doživljaja je zapisivao, a onda je, na predlog kolega koji rade sa njim, odlučio da objavi prvi roman, pod nazivom “San urgentne noći”.

“Bio sam ubeđen da takvo štivo neće nikoga zanimati osim onih ljudi koji rade u Uregntnom centru i onih ljudi koji su u njemu boravili kao bolesnici. Ali prevario sam se. Preko 17.000 ljudi je bilo zainteresovano za ovakve moje priče. Nakon toga sam postao, na neki način, dužnik ovih ljudi. Bio sam dužan da nastavim sa započetom pričom. Ovaj prvi roman je priča o doživljajima u prijemnoj ambulanti Urgentnog centra, dakle priče iz mesta na koje prvo dolazite, ako vam nije dobro”, pojašnjava prof. Predrag Mitrović.

Ali šta se dešava ako vas prime u bolnicu? To je bila tema njegovog drugog romana “Ne sviđa mi se da ti bude prijatno”.

“U tom romanu se moj junak, doktor Mitrović, tj. ja, druži jednu noć sa bolesnicima koji leže u koronarnoj jedinici, odnosno kardiološkoj intenzivnoj nezi. Interesovanje za ovakve doživljaje nije opalo, pa sam sada napisao i treći deo, sada već trilogije “San urgentne noći”, pod nazivom “Sve je dobro što se urgentno svrši”, kaže Mitrović.

Dakle, treći roman, čiji se izlazak očekuje, govori o tome šta se dešava ako vas, po prijemu, odvedu u salu za kateterizaciju srca, odnosno snimanje srca putem katetera i kontrasta, uz postavljanje stentova, odnosno intravaskularnih proteza. Čitajući ova tri romana, proći ćete kroz kardiologiju Urgentnog centra kao da ste ležali u njemu.

“Na izradi knjiga sam radio praktično od kada sam prvi put ušao u Urgentni centar, ali je to bilo nesvesno. Najlakše je bilo sesti u trenutku odmora i zapisati šta ste doživeli. Te situacije su toliko smešne, šarmantne, tužne, opasne, da mi je bilo žao da ih nekako ne sačuvam od zaborava, pre svega od sebe. Nije nikakav problem da napišete ono što ste doživeli. Ne treba vam inspiracija, mašta, ne morate da smišljate fabulu. Sve je već život uradio za vas. Vaše je samo da stavite to na papir. U tim romanima sam ja, lično, onako kako razmišljam, kako govorim, onakav kakav sam. Možda i nije baš pametno ogoliti sebe pred svima, pa makar i rečima, ali je iskrenost bitna, pre svega”, smatra naš sagovornik.

MEDICINA I ELEKTROTEHNIKA

Tada svršeni srednjoškolac imao je mnogo interesovanja pa je pored studija medicine uporedo upisao Muzičku akademiju, a nekoliko godina kasnije i Elektrotehnički fakultet. Medicinu i elektrotehniku je završio, dok ga na akademiji čeka još jedan ispit i diplomski. Kardiologija i elektrotehnika, spoj nespojivog, čini se, te se nameće pitanje – zbog čega baš elektrotehnika?

“Pre bih rekao, zbog čega baš matematika? Obožavam matematiku, priznajem. Bio sam pobednik mnogih republičkih i saveznih takmičenja iz matematike, iako nikada nisam bio niti na matematičkom smeru, niti u Matematičkoj gimnaziji. Bio je logičan sled da nastavim sa matematikom, ili bar elektrotehnikom, posebno zbog toga što me zanimalo programiranje. Ali tada se u mom životu javio problem odluke: ići sa devojkom na more pre služenja vojnog roka, ili ostati i polagati prijemni ispit za elektrotehniku”, kroz smeh se priseća prof. Mitrović.

Tadašnji tinejdžer se, logično, odlučio za devojku.

“Međutim, nekoliko godina kasnije imao sam upisan i fakultet i devojku. A medicina? Logičan sled u mojoj porodici, s obzirom na to da mi je otac bio lekar, a sestra je tada studirala medicinu. Za mene je medicina bila svakodnevica, pa na nju nisam obraćao pažnju. Ali sada? Mislim da bih se opet odlučio prvo za medicinu, pa za elektrotehniku”, priča naš sagovornik.

Međutim, vremenom je ostao veran i jednom i drugom. Kardiologija i elektrotehnika deluju nespojivo, ali to nije baš tako. Elektrotehniku je i te kako primenio u kardiologiji.

“Magistirao sam na temu primene veštačke inteligencije u prognozi bolesnika sa prethodnom hirurškom revaskularizacijom miokarda (prethodna operacija na srcu), praveći kompjuterski program koji kod operisanih bolesnika predviđa kada će ponovo dobiti srčani udar, koje će lokalizacije biti i kakva će im prognoza biti. Ovaj program se danas, osim kod nas, koristi i u preko 800 bolnica širom SAD, Velike Britanije, Italije i Nemačke. Pored toga, programirao sam i veliki broj softvera za analizu srčanog mišića, za koje sam dobio međunarodne nagrade i priznanja”, kaže prof. Predrag Mitrović.

LJUBAV PREMA MUZICI

A kako mu medicina, elektrotehnika i pisanje knjiga nisu dovoljni, naš sagovornik upisao je studije i na Muzičkoj akademiji.

“Sviram violinu. To mi je matični instrument. A pored nje sviram i klavir, gitaru, kontrabas. Sve je počelo nakon upisivanja moje starije sestre Nadežde u muzičku školu “Stanković” na odsek klavira, kao vunderkinda koji svira klavir sa pet godina, koji zna da čita i piše, recituje. A ja sam bio predodređen, kao muškarac, da trčim za loptom, nisam znao da čitam i pišem ni kada sam krenuo u prvi razred, što u mom detinjstvu nije bilo uobičajeno. Ali ovaj upis sestre u muzičku školu nije mogao tek tako da prođe. Odmah sam odreagovao, i prvom prilikom sam se sam upisao u muzičku školu, i to onu protivničku – “Mokranjac”, odsek za violončelo”, govori nam Mitrović.

A kada su njegovi roditelji to saznali, bili su u stanju šoka, ali sve što su mogli da urade bilo je da ga sa violončela prevedu na odsek za violinu, s obzirom na to da su violinu imali u kući.

“Ipak, mislim da je istina bila drugačija. Postavljalo se pitanje ko će da mi nosi violončelo, jer sam bio mali, upisao sam se u muzičku školu u drugom razredu osnovne škole. Ali neka bude – violina. Moja ljubav prema muzici nije bila ništa manja nego prema matematici. Časovi violine, solfeđa, kamerne muzike, orkestra, slušanja muzike. Ko nije to doživeo, ne može da zna kakav je to doprinos razvoju ličnosti, pre svega emocionalnog dela, ali i onog socijalnog, koji nam danas u većini slučajeva nedostaje. Naravno, odustajanje od muzike nije dolazilo u obzir”, iskren je naš sagovornik.

Malo po malo, u sve se umešala i rok muzika, pa tako prof. dr Mitrović svira i bas gitaru u rok bendu “Šablon”, a nedavno su izdali i novi album. Pitali smo ga – kako se muzička karijera uklapa sa primarnom, lekarskom?

“Često volim da kažem da sam ja muzičar koji se medicinom bavi iz hobija. To zgražava ljude u mojoj okolini, ali ako pogledate, ja se muzikom bavim čitav život, od drugog razreda osnovne škole, a medicinom od kad sam upisao fakultet. Dakle, gledajući vremenski parametar, ja sam duže u muzici nego u medicini”, priča ovaj kardiolog.

Njegovo detinjstvo započelo je u eri stripova, iz kojih je uskočio u pank muziku.

“Muzički izraz koji je nastao kao bunt ka određenom sistemu i načinu života, što vam veoma prija kada ste mladi i kada mislite da se sve može promeniti, da ste vi baš stvoreni za to i da su svi baš vas čekali. Dakle alternativna muzika sa kratkim i jasnim tekstovima u kome sve kažete, bez okolišanja i – to je to! Vrlo brzo sam shvatio kako sve funkcioniše u svetu muzike i muzičkog izraza tog tipa, pa sam već u šestom razredu osnovne škole imao svoju rok grupu koja je redovno svirala u tadašnjem Beogradu. Bavljenje autorskom muzikom, pisanje tekstova i komponovanje razvija kreativnost, maštovitost, lucidnost, virtuoznost u brzini i načinu razmišljanja. A sve su to kvaliteti koji su vam potrebni i za medicinu. Ta izoštrenost, spremnost i virtuoznost koja se javlja u muzici može se preneti i u svakodnevno bavljenje medicinom, odnosno kardiologijom. Svaki dan novi bolesnici, često nepoznatog stanja, kod kojih morate što pre postaviti dijagnozu i početi sa lečenjem. Moždane vijuge izoštrene u muzici su apsolutno primenljive i u medicini”, objašnjava Mitrović.

I SRCE SE LEČI TONOVIMA

Svoju ljubav prema muzici uspeo je da spoji i sa svojom primarnom profesijom – bavi se primenom muzike u lečenju kardiovaskularnih bolesnika.

“Kada slušate muziku, vi sigurno osećate i znate da ona prija vašem organizmu, posebno kada slušate onu vrstu muzike koju volite. Ali, da li ste primetili da, kada danas slušate onu muziku koju volite, osećate se prijatno. Ako sledećeg dana slušate istu tu muziku ili za nekoliko dana, primetićete možda da vam baš i ne prija ili vam čak smeta. Da li ste se zapitali zašto? Da li ste možda izmerili tada sebi krvni pritisak ili broj otkucaja srca? Verovatno niste. Vaše uho sigurno ne prihvata istu muziku koju volite kada vam je krvni pritisak u normalnim vrednostima i kada vam je povišen”, ističe naš sagovornik.

On dodaje da, na primer, muzika nije ista i kada imate šećernu bolest, jer su vaši krvni sudovi promenjene građe.

“Ovakva razmišljanja naterala su me da posmatram kako muzika primenjena na specifičan način, kao “kvantitativna muzikoterapija”, kako sam to nazvao, utiče na vaš organizam. Zašto “kvantitativna muzikoterapija”? Zato što vam se propisuju tačno određene kompozicije, sa tačno preciziranim brojnim vrednostima koje odgovaraju stanju vašeg organizma. Ovakav način lečenja ispitali smo kod bolesnika sa srčanim udarom, koji su prethodno imali operaciju srca. Nakon ovog istraživanja, definitivno se može reći da su, ako na ovakav način definišemo primenu muzike u lečenju, muzički žanr, pod jedan, zatim tempo (brzina pesama) pod dva i tonalitet (dur ili mol) pod tri, osnovne karakteristike pesama koje mogu odrediti da li su one lek ili nisu. Naravno, ovo se mora ispitati za svaku osobu pojedinačno. Odabrana muzika se sluša najmanje dva puta po 12 minuta dnevno, a može i duže”, pojašnjava Mitrović.

To vam je, nastavlja, kao doza leka. Kada pijete tablete, pijete jednom-dva puta dnevno.

“Uz slušanje muzike možete i nešto raditi, ali vam taj posao ne sme odvlačiti pažnju od muzike koju slušate. Rezultati su bili takvi, da su bolesnici koji su slušali muziku propisanu na ovakav način, u odnosu na grupu bolesnika koja je bila kontrolna i nije slušala muziku, imali značajno sniženje krvnog pritiska, smanjenje broja otkucaja srca, mnogo ređe su imali pojavu angine pektoris, srčanog udara, operaciju na srcu i ređe su umirali. Značaj primene muzike je neprocenjiv, posebno u preventivi pojave kardiovaskularnih bolesti”, priča ovaj doktor.

Rešenje u dobroj organizaciji

Ako uzmemo u obzir da dan traje 24 časa, da mora i da spava, a ima toliko interesovanja i obaveza, nismo mogli a da se ne zapitamo kako sve uspeva da uskladi?

“Dvadeset četiri sata je mnogo vremena ako se dobro organizujete. A radno vreme? Šta je to? Trenutno, većinu svog života provodim u Urgentnom centru. Završio bih citatom kraja romana “San urgentne noći”. Time bih rekao sve… “Izašao sam i krenuo ulicom koja vas vodi ka staklenom tunelu, gde ste već sigurni da ste stigli do lekara. Sva sreća, išao sam u suprotnom smeru. Zastao sam i pogledao Urgentni centar. Ostavljao sam zgradu u koju su stigli novi ljudi, možda iz prve grupe, možda iz treće, a možda i oni stvarno bolesni. Ali u svakom slučaju, nisu bili svesni da su stigli na pravo mesto. Stigli su do drugih ljudi koji ne postoje. Oni se nalaze negde na putu od Zemlje do Boga, u podstanici. Oni pokušavaju da vas zaustave, da vas vrate, da još malo poživite, da sačuvate svoju imovinu, da prodišete, možda i travu da kosite, kad vas već nisu ubili Nemci. Unutra su ljudi kojih nema u novinama. O njima se ne piše. (…) Njima se samo može meriti broj spasenih ljudskih života u jedinici vremena, i ja im se zbog toga divim.”

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More