Denis Murić, “ničije dete”: Bolje da perem čaše u Nemačkoj nego da blatim svoje ime

Foto: printscreen/youtube
44

Denisa Murića prvo smo videli u filmu “Ničije dete”, od tad je prošlo pet godina, i on više nije dečak. Upisao je Fakultet dramskih umetnosti, gledali smo ga u “Enklavi”, “Ubice mog oca”. Otišao je iz rodnog Zvečana.

Reporter Noizz.rs razgovarala je sa Denisom povodom njegove uloge u novoj seriji. O tome šta kaže o svom rodnom Zvečanu, odrastanju u srpskim enklavama na Kosovu i šta nikada ne bi snimio pročitajte u intervjuu koji je dao za ovaj portal.

Denisa Murića sam pozvala kada sam čula da glumi u novoj seriji “Grupa”, koja od oktobra kreće na RTS. Od filma “Ničije dete”, koji je snimio kada je imao 13 godina, ostao mi je negde u podsvesti. Naš prvi kontakt preko društvenih mreža malo me je zbunio, ali onda smo se sreli i razgovarali – umesto 30 planiranih minuta trajalo je sat i po.

Rekla sam mu da bih volela da pričamo o seriji, ali da intervju treba da bude ličan. Stigla mi je poruka: “Pa iskreno, ličnije ne bih radio, a za ‘Grupu’ naravno.” I odmah sam pomislila kako, eto, nije se ni ispilio, a već se čuva “užasnih novinara” poput mnogih njegovih starijih kolega. Pomislila sam i da će to biti još jedan od onih intervjua u kojima glumci hoće da pričaju samo o projektu i kada kažeš “lično”, odmah misle na pitanja tipa “kad ćeš se oženiti/udati”? A meni je teško da komuniciram s ljudima kad mi u startu postave ograde. To onda obično i nisu intervjui, već poluskrivene reklame novih PROJEKATA.

Denis me je brzo razuverio.

U kafić stiže profi, pet minuta pre dogovorenog vremena. Prilazim mu, pružam ruku i pomislim – baš je klinac! Vidim da je malo nervozan, jako je ozbiljan, osećam neki nemir. Pominjem mu onu poruku s početka, on spusti pogled i kaže: “Imam šta da kažem, imam vrlo precizno mišljenje o različitim stvarima, ali ko sam ja da pričam o tome?” Kažem mu da je baš on deo te generacije koja treba da se čuje, ali hajde da krenemo redom.

O čemu je serija “Grupa”?

U središtu priče su tinejdžeri i prati tri uzbudljive priče. U fokusu prve linije narativa je policajac Gaga (Igor Benčina) kog će istraga zločina dovesti do Strahinje (Filip Đurić), čoveka za kog sumnja da je umešan u ubistva. Kriminalac Strahinja, koji pokušava da legalizuje svoje poslove ucenama i potkupljivanjem, stožer je druge linije priče, dok treća prati tinejdžera Luku, čijeg mlađeg brata igra Denis.

– Enigma mi je zašto mladi ljudi misle da tako treba. To su ljudi koji ne vide drugu opciju jer je dilovanje brza para. Iz fazona su “sve je loše, nema ništa da se radi, ja ću da dilujem”. Nikom ne padne na pamet “ok možda treba da idem da učim u školi nešto, možda treba da steknem neku naviku da učim, da imam potrebu da nešto saznam, možda ću svoje znanje da naplatim”. Možda su svesni da u ovoj zemlji znanje najmanje vredi.

Već mi je dosta jasnije koliko toga Denis ima da mi kaže. Vraćam ga na početak. Pitam ga o prvim “dečjim” ulogama.

– Nisam ni hteo da se bavim glumom. Kad sam snimao prvi film, nisam znao ni razliku između Leonarda di Kaprija i Breda Pita, svi su mi bili super. Nije me nikad zanimao film niti umetnost. I dalje ne smatram sebe umetnikom niti ću ikad. Cela ta filmska sfera mi je bila strana, bukvalno sam mislio da ljudi glume iza televizora. Igrao sam fudbal i jedan dan dođe trener i kaže mu jedan moj drug da se spremao za audiciju. Trener to kaže nama i prokomentariše “kakva budala, spremao se za audiciju, idite tamo da ga sprdate”. Mi odemo da ga zezamo, čekali smo da uđe, priđemo na prozor i pravili smo face, vikali “majmune, majmune, bili smo pravi antihristi”. Onda je Boban Dedejić koji je radio kasting sa Goranom Radovanovićem za “Enklavu” video da smo mi deca bez blama. Prišao nam je, ali ja nisam hteo ni da uđem. Na kraju nam je rekao da igramo žmurke, mi smo igrali i zapravo tako sam ušao u taj svet. Ulogu sam dobio, a posle toga su mi rekli da će me zvati za drugi kasting. To je bilo “Ničije dete”. Probe su trajale mesec i po dana.

Denis mi objašnjava da kada glumi, zapravo ne glumi. Pitam ga kako je onda mesec dana spremao ulogu.

– Naučiš, upoznaš tu osobu koju igraš, postaneš u jednom trenutku ta osoba. Ja sam tada imao u glavi sve svoje stanice, sve kroz šta prolazi. To mi je bilo najnormalnije. To je taj proces s kojim se od tada nisam susreo, van fakulteta.

A da li mu je snimanje s vukovima bilo strašno?

– Jeste. Sirko je dresirao te vukove. Ima kadar u kom ležim i gledam svoju majku. Sirko mi je prišao i rekao mi najbolju stvar: “Vidi sine, ja za svaku moju životinju mogu da kažem da neće ništa da uradi nikad, mogu za vuka sad da ti kažem da neće da ti uradi ništa, ali ne mogu da ti garantujem, samo za njega.” Ja sam rekao “ok, ja neću s vukom u kadar, nema šansi”. A hteo sam pre toga, iako sam imao strah, maltene kao kad sam se skidao go prvi put u filmu. To mi nije bio veliki problem, na Avali smo to snimali, jurim po potoku, minus četiri, smrz’o sam se, ekipa juri za mnom, mažu me nekom mašću, sestra juri da me ogrne. Mislim da je to s vukom bilo na kraju tog dana.

Pa kako si onda snimio to s vukovima, pitam ga.

– Nisam, išlo je posle u montažu, a snimali smo se odvojeno…

A kako je rešio da upiše FDU za koji ga je spremala Mina Softić, ćerka Anice Dobre? Samo dva meseca pred prijemni.

– Anica Dobra me je zvala i rekla mi “slušaj, da si našao tekstove, javiće ti se moja ćerka i da dođeš u Beograd da radiš s njom”.

Od tog trenutka je s Minom radio svakodnevno i, kako kaže, neizmerno mu je mnogo pomogla.

Znam da je Denis iz Zvečana, ali ne i da je na Kosovu živeo sve vreme. I eto, spontano dolazimo na ono “ne lično” s početka našeg razgovora.

Gde si živeo dotle, Denise?

– U Kosovskoj Mitrovici. Tu sam završio srednju školu.

Sam si došao u Beograd?

– Da.

Da li ti je bio težak taj prelazak?

– U nekom periodu života ja sam sa babom, dedom i sestrom živeo u Zvečanu, a moji roditelji u Mitrovici, tako da sam već na neki način bio samostalan. Sestra je bila dosta uz mene, ali se i ona trudila da uvek idem sam u školu, da ne zavisim od bilo koga. Oduvek sam nekako imao osećaj za prostor, vreme, gde sam, šta sam, šta treba da se radi, šta ne… Sve to su me učili na vreme, a dolazio sam ranije u Beograd na Zvezdine utakmice, pa kad sam došao u Beograd nije mi to bilo wow, kako ću sam sad?! Drugo, nikad nisam bio dete na rekreativnoj koje plače jer mu nije tu mama.

A da li ti je život na Kosovu kao detetu bio težak?

– Ne apsolutno. Postoje enklave i sever Kosova koji to nije. Dešavalo se da se potučemo s nekim Albancima, ali tukao sam se i sa Srbima. Čak mislim da sam se više tukao sa Srbima, ako pričamo o tome da li mi je neko ometao detinjstvo. A tukli smo se ne zato što smo Srbi nego zato što nismo imali pojma o životu. I mi i oni. Detinjstvo mi je bilo potpuno normalno.

Onda pričamo o domaćim serijama, projektima, kako se dobijaju poslovi, i spontano skrećemo ka političkoj situaciji…

– Politika ove zemlje ulazi u svaki spektar tvog života. Nemoguće je da je toliko loše i da to niko neće da menja. Meni je najgora ta takozvana srednja viša intelektualna klasa koja je gora sad nego ikad, gora nego u vreme Obrenovića. Imaš dve opcije: jedna je da se ne zna, a druga je da se zna, a da se ćuti. I sad ne znaš koji su ti gori. Meni su ovi što nemaju pojma i staju uz te ljude najmanji problem, oni su ništa.

Kakav je stav tvojih prijatelja o tome?

– Apsolutno isti kao moj.

A da li misliš da imaju snagu da pokrenu nešto, da se probude?

– Nadam se.

A ti?

– Ja kad budem mislio da ne mogu ništa da promenim, ja ću da odem. Tužno je, ali ja u rancu nosim knjigu iz engleskog. Učim jezik. Ako bude bilo ovako, ne planiram da ostajem ovde. Nije mi moralno to da trpim. Ništa to nema veze sa mnom. Nekad nisam razumeo kada mi kažu “ja bih otišao iz svoje zemlje”. Ja sam prvi koji kaže “neću da idem, zašto da idem, hoću da živim ovde”, ali ako ostane ovako, ako budem mogao, otići ću.

Znači taj tvoj eventualan odlazak nema veze s parama?

– Ne, ja bih voleo da živim u normalnoj i slobodnoj zemlji, a Srbija to nije…

Denis mi kaže da ne zna da li trenutna situacija treba da mu bude tužna ili smešna. Ne zna kako da se brani od toga, kako da sluša sav taj apsurd.

– Zato je Nušić savršen pisac. Sve je isto stotinama godina. Vlada diktatura, demokratija je laž, ne funkcioniše. Ovde mislim da su ljudi izgubili ideale, a ti bez ideala čemu težiš?

Ne plašiš se da ćeš zbog te otvorenosti imati manje posla?

– Ne, ne bi mi smetalo. Ne planiram ja u životu da živim od glume.

Koja ti je opcija B?

– Ne znam, da otvorim kafić, da odem odavde da perem čaše u Nemačkoj. Baš me briga, pre ću to nego da blatim svoje ime.

Šta ne bi nikada snimio?

– Kampanju za predsednika.

Izvor Noizz.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More