Zavirite u kofer regenta Pavla Karađorđevića u kome je jedna porodica spakovala sve svoje uspomene (FOTO+VIDEO)

Foto: printscreen/ youtube/ Sputnik
81

„Rođena sam jednom davno, u beloj palati u Beogradu, koja se i danas zove Beli dvor. Moj otac, knez regent Pavle, upravljao je u to vreme Jugoslavijom umesto svog maloletnog sinovca, kralja Petra Drugog. Pamtim miris prelepih haljina moje majke, kneginje Olge, čarobni ukus palačinki sa šećerom i limunom, odjek mojih lakovanih cipelica po crno-belom podu velikog prijemnog hola u našem domu, jurcanje po dvorskom parku sa psićem Pipijem, bezbrižna leta puna smeha, igre u našoj kući na brdu kraj Bohinjskog jezera u Sloveniji”…

„A onda je u samo jednoj noći, 27. marta 1941. godine, sve prekinuto i ja sam, čvrsto držeći za ruku moju uplašenu majku, ušla u voz na Topčiderskoj stanici koji će me povesti na putovanje kroz nesagledivu buru događaja, u dugu potragu za domom i identitetom.“

Ovaj dnevnički zapis, kao lični potresni prolog, prvo je što posetioca izložbe „Jelisaveta Karađorđević: dugo putovanje kući“ dočeka na ulasku u prostor Istorijskog muzeja Srbije. Postavka koja predstavlja svojevrsni omaž kneginji Jelisaveti Karađorđević i za nju samu predstavlja jedinstveno svedočanstvo o „čudnom životu i uzbudljivoj epohi“…, prenosi Sputnik, u ekskluzivnom intervjuu koji je srpska princeza dala za ovu medijsku kuću.

Glavna zvezda izložbe – kneginja Jelisaveta, a razgovora s publikom nikad dovoljno.

Gepostet von Artis Center am Sonntag, 15. September 2019

„Sećam se veoma jasno te noći“, kaže nam Jelisaveta, naš ekskluzivni vodič kroz ovu muzejsku priču. „Bila sam uplašena jer je sve u kući bilo mnogo užurbano, svi su trčali, plakali i pokušavali da za nekoliko sati sve što nam treba upakuju u jedan kofer. Imala sam nepunih pet godina kada smo te noći pošli u Atinu. Za nas je od tog trenutka počeo potpuno novi život, život bez identiteta. Bila sam niko i nigde. Više nisam bila ništa.“

Neodoljiva privlačnost porcelana Demidov.

Gepostet von Artis Center am Sonntag, 15. September 2019

Kofer u koji je porodica regenta Pavla spakovala svoje stvari, kao nemi svedok jedne noći i svega što će posle nje uslediti, izložen je u Istorijskom muzeju. Na njemu pečat „Sueca“, prelaza preko kog su Karađorđevići iz Atine došli u Egipat, potom u Keniju i — u zatvor…

Foto: printscreen/ youtube/ Sputnik

„Tako je počeo novi deo mog života“, kao pravi kustos, bez grča i bolne grimase, objašnjava Jelisaveta i pokazuje svoj prvi pasoš koji je dobila kao devojčica, a koji više ne vredi. „Evo, piše da je diplomatski“, pokazuje pohabanu knjižicu punu bledih pečata dobijenih na različitim granicama različitih zemalja, ali i dodaje, ne bez ponosa, da ponovo ima srpski pasoš. I državljanstvo Srbije. Ipak je uspela da se vrati u Srbiju, kao slobodan čovek.

„Nikada nisam odustajala. Tamo gde sam živela, u Americi ili u Evropi, često bih čula naš jezik na ulici. I mada nisam mogla da razumem o čemu su govorili, znala sam da je srpski. Uvek je bilo šokantno, čujem, a ne mogu ni reč da progovorim. Kad sam prvi put došla ovde, 1987. godine, nisam znala ni kafu da poručim. Htela sam na srpskom, ali nisam umela. I zbog toga sam plakala…“

Portret mlade Jelisavete, Foto: printscreen/youtube/ Sputnik

Na dobrom i razumljivom srpskom, koji više nije problem ni za složenije situacije od poručivanja kafe, Jelisaveta otkriva da je kao dete bila veoma usamljena.

„Živeli smo u izolaciji i nisam imala prijatelje“, priseća se vremena provedenog u Keniji. „Ocu je bilo veoma teško, do juče regent, a odjednom se našao u zatvoru. Teško je bilo i majci, kuća je bila stara, prljava, voda takođe nečista… Da, bio je to potpuno drugačiji život u svemu. Sećam se da sam i tada često umela da zatvorim oči i pomislim: sad ću da brojim do pet i kad otvorim oči — ponovo ću biti u Srbiji, u Belom dvoru. I otvarala bih oči, i nisam bila tamo… Jako sam patila, bila sam dete, no niko to nije mnogo primećivao, imali su svojih problema…“, setno kaže naš vodič kroz izložbu i odmah uz osmeh dodaje: „Ali, to je sada gotovo, to je prošlost. Veoma sam srećna što sam uspela sve da prevaziđem i da ponovo budem kod kuće. Nisam u Belom dvoru, ali ipak sam u Beogradu, sa vama…“

Prolazimo pored vitrina u kojima su izloženi predmeti, dokumenti, fotografije. Na jednoj crno-beloj — knez Pavle i kneginja Olga. „Vidi se da su tužni“, kaže Jelisaveta.

Njeno dugo putovanje kući posle Kenije nastavlja se ponovo preko Atine, a potom Lozane, Ženeve, Pariza, školovanja u Engleskoj u internatu, u kome nisu znali ko je Jelisaveta Đorđe, kako se tada predstavljala.

„Taj internat je bio grozno mesto. Tamo je bilo veoma hladno, ja sam bila strankinja, a to Englezi baš ne vole. Tamo sam bila inkognito, nisu znali ko sam. Sve je bilo loše, ali nisam mogla da pobegnem i odem negde. Moja porodica i ja bili smo usred nigde“, priseća se Jelisaveta.

Jelisavetini baba i deda Foto: printscreen/ youtube/ Sputnik

Na konstataciju da je „puna“ ruske aristokratske krvi, njeno lice se širi u osmeh, iako je odgovor na pitanje da li govori ruski — odsečno „njet“. Ne razumemo zašto plemkinja krvno povezana za carskom kućom Romanovih i plemićkom Demidov, uz nekoliko svetskih jezika, ne govori i ruski.

„Mogu ponešto da pročitam, ali ne mogu da razgovaram. Zapravo, mogu sve da kažem, ali me niko ne razume, pa me zbunjeno gledaju, kao da sam luda“, osmehuje se i pokazuje nam „dokaze“ te čvrste ruske veze: servis za ručavanje dobijen od Demivove, raskošna lepeza kneginje Romanove, Faberžeova sveska sa skicama nakita rađenog za carsku porodicu…

Tu je i slika crkve u Sankt Petersburgu (koje više nema jer su je srušili boljševici 30-ih godina prošlog veka), ikona koju je njen otac, rođen u ovom ruskom gradu, dobio na rođenju…

„Od cele moje familije samo sam ja rođena u Srbiji. Otac je rođen u Sankt Peterburgu, brat Nikola u Engleskoj, majka u Atini… Možda me je zbog toga uvek privlačilo da se vratim, ne znam, možda je to tamo negde povezano. Ima valjda nešto važno u tome gde si rođen. Srbija mi je oduvek bila opsesija, mada ne mogu i ne umem to da objasnim.“

I ta je „opsesija“ nije napuštala ni u Americi u kojoj je imala zabavan i dinamičan život. Tamo se oprobala i na filmu, bila je verena sa Ričardom Bartonom („samo tri nedelje, bio je pijanica, a ja to ne podnosim“), smešio joj se i Holivud… Sve to je bez ikakve dileme zamenila za život u Beogradu. I to — podstanarski.

„To je stvar slobode. A sloboda je da ne budete potpuno vezani za stvari. Možemo da ih volimo, poštujemo, ali ne smemo da budemo njihovi robovi. To sam davno naučila: da se ne vezujem da materijalno, za predmete. Čak ni kad su — dvorski.“

Izvor Sputnik
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More