Na stav da Crkva nema pravo da se oglasi po najvažnijim pitanjima ja ne pristajem, Crkva ne pristaje

Intervju koji je patrijarh dao neposredno pred odlazak u Crnu Goru

FOTO TANJUG / TANJA VALIC
66

Uoči odlaska u Crnu Goru, patrijarh srpski Irinej dao je ekskluzivni intervju za „Politiku” povodom velikog jubileja Srpske pravoslavne crkve – osam vekova autokefalnosti. Poglavar Srpske crkve za list govori o značaju tog velikog događaja, koji će sledeće nedelje biti obeležen svečanostima na nivou cele SPC, ali i aktuelnim pitanjima s kojima se Srpska crkva suočava danas i njenoj misiji u našem vremenu.

– Dobijanje samostalnosti za našu Crkvu zaista predstavlja najznačajnije razmeđe naše istorije. Bilo je u prošlosti važnih događaja, ali ovaj koji proslavljamo, pored Kosovskog boja, za naš identitet, za istorijsko trajanje i put srpskog naroda sigurno je najznačajniji. Ta dva događaja konstituisala su dva zaveta, svetosavski zavet i svetolazarevski zavet, kojima je naš narod živeo vekovima, danas živi i živeće – kaže u intervjuu za „Politiku” patrijarh srpski Irinej.

Stojeći na razmeđi velikog jubileja, osam vekova autokefalnosti SPC, šta nas uči prošlost i koje lekcije treba da primenimo na budućnost?

U osam vekova, koje sada sagledavamo, bilo je i uspona i padova, pobeda i poraza, tuge velike i radosti velike i, evo, Bog je dao i nama da u slavu našeg nebeskog zastupnika Svetog Save kažemo da smo sačuvali njegovu i našu veru hrišćansku, pravoslavnu, jezik, nacionalni duh, kulturu i državu i da se s tom verom i danas i sada suočavamo sa svim teškoćama i iskušenjima koja u životu neminovno slede.

Stoga, svi mi pravoslavni Srbi, od Soluna do Budima gde god srpskih duša ima, kako pesnik peva, ali i dalje po Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, ponosnoj Crnoj Gori, našoj miloj Boki, Dalmaciji, gde smo nedavno proslavili četiri veka najstarije naše bogoslovije, i dalje po celom Balkanu i svim kontinentima gde je naš narod podigao svoje hramove, u koje je Sveti Sava prizvao i druge narode, čak druge rase – crnce u Africi, južnoameričke Indijance i ostale Bogu znane, treba da budemo ponosni i da se radujemo ovoj velikoj, grandioznoj godišnjici. Ovih osam vekova srpski narod i njegova Crkva prilažu svetskoj hrišćanskoj, duhovnoj i kulturnoj baštini za pokolenja koja dolaze. Velika je to i veličanstvena godišnjica, koje mi po svojoj grešnoj meri i ne možemo u potpunosti sagledati. Slava Bogu na svemu!

Stoga, čitaocima „Politike” i celom srpskom rodu čestitam ovaj radosni jubilej i pozivam i ovom prilikom sve naše vernike i ljude dobre volje da od 6. do 9. oktobra sa svojom Crkvom Svetosavskom u manastiru Žiči, u Pećkoj Patrijaršiji i u Beogradu, u velikoj radosti proslave osamstogodišnji jubilej autokefalije Srpske Pravoslavne Crkve.

Kako gledate na različitu percepciju Crkve u našem savremenom društvu? Ima onih koji osporavaju vernost Srpske Crkve svojim osamsto godina starim korenima, zatim onih koji je smatraju „zastarelom” i misle da je sve što ima veze s Crkvom stvar za „svoja četiri zida”, dok se glas onih 90 odsto, koji se izjašnjavaju kao vernici SPC, gotovo i ne čuje.

Ovom prilikom vi i ja predstavljamo zajednički glas onih 90, tačnije 85 odsto stanovništva Srbije koji su se na poslednjem ali i prilikom ranijih popisa izjasnili kao pravoslavni hrišćani. Bio bih srećan kada bi našim razgovorom, stavovima koje o narodnoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti iznesemo na stranicama „Politike”, bila zadovoljna ne samo većina, nego i onih preostalih nekoliko procenata. Jer ja ih ne doživljavam kao procente, nego kao braću i sestre. Tu su naša braća muslimani, protestanti i katolici u Vojvodini, zatim braća Jevreji. Njima svakako ne pripadaju česti glasovi radikalne netolerancije, čak i mržnje prema Svetosavskoj Crkvi. Oni ne smatraju da sve što ima veze s Crkvom, odnosno verom u Boga, mora da se dešava u privatna četiri zida.

Glasovi radikalne netolerancije prema Crkvi, čak i mržnje, pripadaju bukvalno promilima. Radi se o nekoliko grupica ljudi, Crkvi dobro poznatih, okupljeni mahom u Beogradu, oko pojedinih medija i organizacija finansiranih iz inostranstva, nadam se ne i od naše Vlade. Dobar deo njih živi isključivo od novca koji dobija od nedobronamernih stranaca, koji znaju da je Crkva ključni nosilac identiteta srpskog naroda.

U pravu ste kada kažete da se glas onih koji se izjašnjavaju kao vernici nedovoljno čuje. Važno je da oni koji sebe smatraju vernicima, pogotovo ugledne ličnosti iz sveta nauke, prosvete, kulture, politike, u javnosti jasno svedoče svoju veru. Ne treba da budu nekakvi fanatici, ali jasnim izjašnjavanjem da su pravoslavni hrišćani daće primer drugima, mladima i starijima.

Setimo se samo naših prijatelja i braće, nedavno preminulih dr Jerotića, kompozitora Aleksandra Vujića, glumca Nebojše Glogovca, arhitekte dr Peđe Ristića i mnogih drugih. Oni su bili nosioci pravog laičkog apostolata. Svojim natprosečnim profesionalnim radom, ali i javnim svedočenjem, učinili su mnogo za svoju Crkvu i za svoj narod. Verujem da im je Gospod podario mesto u blizini Svetoga Save, među svim našim blagočestivim precima. Saradnici i mlađe vladike mi kažu da među javnim ličnostima – glumcima, muzičarima, sportistima – ima mnogo ljudi koji s ponosom ističu da pripadaju Crkvi Svetosavskoj. I oni su za primer i svaku pohvalu.

Kakav je položaj Srpske Pravoslavne Crkve među ostalim pomesnim crkvama? Videli smo u „ukrajinskoj krizi” da je bilo susreta na najvišem nivou i s Moskvom i s Carigradom.

Briga i odgovornost koju naša Crkva ima za jedinstvo Pravoslavne Crkve, njenu sabornost i vernost Svetom Predanju i kanonima, obavezala nas je da nastojimo da protagonistima nedvosmisleno ukažemo da njihove aktivnosti ne samo da nanose štetu Crkvi u Ukrajini, nego ozbiljno ugrožavaju jedinstvo Crkve Pravoslavne. I to sam činio, kako pismeno, više puta, tako i usmeno u neposrednom razgovoru s Patrijarhom carigradskim.

Pri tome, moram i ovom prilikom da istaknem da se naša Crkva nije opredeljivala po slovenskoj bliskosti s Ruskom Crkvom, naravno ni po nekakvim političkim ili sličnim interesima, nego isključivo crkveno, predanjski i kanonski sagledavajući nastali problem. Da je neka druga pomesna Crkva, Ruska ili druga, činila bilo šta slično, postupali bismo isto.

Mnoga braća arhijereji duhovno su stasali u Grčkoj, na jelinskoj teologiji i kulturi. Sam osećam obavezu i insistiram na najdubljoj zahvalnosti Majci Crkvi i najsvetijem tronu carigradskih patrijaraha, a s našim najučenijim vladikama delim ljubav prema grčkom narodu, Crkvi i kulturi. Ali, ni meni ni njima ta ljubav ne daje za pravo da, kao što to uostalom čine i neki grčki teolozi i jerarsi, ne ukažemo na postupke koji su nekanonski i neprihvatljivi. Od toga nećemo odustati.

Objavljeno je u ukrajinskim medijima da su me državne vlasti proglasile za nepoželjnu osobu. Za njih sam, kažu, persona non grata. Ne znam da li su to tačne vesti. Nisam dobio ništa zvanično, ali to neće umanjiti moju podršku Mitropolitu Onufriju i blagočestivim Ukrajincima, niti pak moju želju i molitve da se raskol u Ukrajini zaista zaceli. Ovako kako to čine Fanar i kijevske vlasti, uz podsticaj nepravoslavnih sila, samo će raskol produbiti.

Više nego jubilejom, srpska javnost bavila se ove godine odnosima među episkopima. Bilo je otvorenih tabloidnih napada na pojedine vladike, napisa o neslaganjima oko stava o „ukrajinskom pitanju”, o angažmanu episkopa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, o tome ko treba da poseti Sabor, a ko želi da bude novi patrijarh… Ima li razloga za zabrinutost nad stanjem u Srpskoj crkvi?

Kada bi tabloidi bili verna slika bilo kog segmenta srpskog društva bilo bi razloga za brigu ili bi bilo kasno za brigu. Bogu hvala da nije tako. Problem koji, ipak, treba da brine nije u tome što vlasnici ili urednici tabloida žele da svoj ukus i opskurni način života preko svojih novina nametnu srpskom pravoslavnom narodu, nego zbog toga što pojedini ljudi koji imaju veliku duhovnu odgovornost u tome učestvuju.

Pod takvim uticajima žuta štampa kreira afere u Crkvi, ocenjuje odluke Sabora i Sinoda, arbitrira o crkvenoj prosveti, o međupravoslavnim, kanonskim i eklisiološkim pitanjima. Mi na tabloide ne možemo da utičemo. Možemo samo da apelujemo i slično. Ali svako treba da prepozna probleme u sopstvenoj kući i da ih rešava. Crkva treba da razmotri da li treba da ponovo donosi odluke poput onih koje je donela prethodnih godina.

U osam vekova dugoj istoriji znatno se menjao odnos Crkve i države. Kakav je on danas?

Naravno da mi nemamo iluziju da se može vratiti vreme simfonije kako je bilo u Vizantiji ili u Nemanjićkoj Srbiji. Ali, isto tako, mislim da mi kao ljudi koji obnašamo odgovorne poslove u Crkvi i državi, da bismo donosili odluke koje su od nesumnjive koristi za građane, ne samo vernike, uvek treba da imamo za primer način razmišljanja kakav su imali Sveti Sava i njegov brat Sveti Kralj Stefan Prvovenčani. To ugledanje na njih nije nimalo anahrono, zato što su okolnosti u kojima su oni živeli i vodili srpski narod, Srpsku Crkvu i državu veoma slične današnjim.

Na primer, sukob i nadmetanje istoka i zapada, podeljenost srpskog naroda na više državica i slično. U tim okolnostima Sveti Sava i Sveti Kralj Stefan Prvovenčani su probleme rešavali, pre svega, uzdanjem i dubokom verom u Boga, koji im je davao snagu i mudrost, diplomatskom veštinom, pragmatičnošću, uvažavanjem različitih interesa i građenjem mostova i prema istoku i prema zapadu, ali s trajnim duhovnim opredeljenjem za istok, odnosno za pravoslavlje. Takvo njihovo opredeljenje i bogonadahnuta veština u vođenju državnih i crkvenih poslova unapredila je Srbiju verski, kulturno i ekonomski, tako da doba Svetih Nemanjića, pamtimo kao zlatno doba srpske istorije.

Naravno, Srbija je danas sekularna država. Ustav definiše Republiku Srbiju kao svetovnu državu u kojoj su crkve i verske zajednice odvojene od države. Našem dobu je primeren princip kooperativne odvojenosti i saradnje. Svako radi svoj posao, a kada i gde je potrebno međusobno se pomažu. Nasleđe prethodnih decenija, kada je ateizam bio državna doktrina, a Crkva se nalazila na marginama, a u mnogim stvarima prognana iz javnog života, nije još uvek prevaziđeno. Na takav položaj, da Crkva nema pravo da se oglasi po najvažnijim pitanjima, za koji se neki zalažu i danas, ja ne pristajem, Crkva ne pristaje.

Da nije bilo Crkve Svetosavske, ne bi danas bilo ni našeg naroda. Neki drugi ljudi i narodi, a ne pravoslavni Srbi, danas bi naseljavali ove divne predele. Stoga će Crkva i dalje, kada smatra za potrebno, posebno kada se radi o vitalnim pitanjima i identitetu naroda, njegovoj samosvesti uvek i odlučno dati svoj glas. Dopadalo se to nekome ili ne. S druge strane, ističem da je odnos Crkve s državom, državnim organima i vlastima u uzlaznoj putanji.

To svedoči činjenica da je država prihvatila, između ostalog, da zajedno s Crkvom obeleži i proslavi veliki osamstogodišnji jubilej, da pomaže našu Crkvu na ugroženim područjima, naročito na Kosovu i Metohiji. Isto je i u drugoj našoj Republici Srpskoj. I tamo imamo dobru saradnju Crkve i države. To svedoče naši episkopi i sveštenici, to tvrdi i naš narod. I to je dobro i na korist našem narodu, državi i Crkvi.

Mada u atmosferi praznika, moraću da pomenem i tragičnu situaciju u Crnoj Gori, koja je, ne manje nego Kosovo i Metohija srpska, klasična srpska zemlja. Ta situacija je tragična do apsurda. Ne samo što je tamošnja vlast priznala Kosovo i Metohiju za nezavisnu državu, s prištinskim vlastima, koji su odreda bili pripadnici terorističke vojske, održava tesne odnose, nego se s Cetinja čak poseže za Metohijom i govori da ne pripada Srbiji već Crnoj Gori. Dakle, perfidnim i sistematskim pritiscima, zatiru srpski narod u Republici Crnoj Gori, a neki krugovi istovremeno ističu teritorijalne pretenzije prema Srbiji.

Da li je Srpska Crkva u dovoljnoj meri prisutna u društvenim pitanjima i pokušajima da se za probleme današnjice daju konkretna rešenja ili odgovori: poput iseljavanja mladih, niske stope nataliteta, porasta porodičnog ali i svakog drugog nasilja, do onih koja se postavljaju kao globalni izazovi, poput problema zloupotreba savremenih tehnologija i narušavanja privatnosti, eksperimentisanja s biotehnologijama, devastacije životne sredine.

Postoji pitanje šireg društvenog angažmana Srpske Crkve, odnosno uspostavljanja i održavanja ravnoteže između molitvene i socijalne delatnosti. U rešavanju nekih od problema savremenog društva Crkva radi veoma aktivno. U mojoj Eparhiji, u Beogradu kao megalopolisu, preko Versko dobrotvornog starateljstva, Crkva snabdeva hranom svakodnevno hiljade potrebitih.

Ima svoja zdravstvena savetovališta, lekare koji besplatno ukazuju pomoć, zatim psihološka i bračna savetovališta i slično. Crkva leči mnoge mlade, stotine njih, od bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma… Postoji i mnoštvo drugih sličnih socijalnih službi Crkve u drugim eparhijama. Mi to ne ističemo. Pojedinci se bave i problemom zloupotrebe savremenih tehnologija, imamo i sveštenike koji su pravi eksperti po takvim pitanjima. Ali to sve nije prevashodna uloga Crkve.

Naravno, mi je ne zanemarujemo, nastojimo da unapredimo socijalne delatnosti. Neki od problema koje ste naveli se postavljaju, kako na lokalnom tako i na globalnom planu, ne samo pred Srpsku Crkvu nego i pred druge društvene faktore sve brže i intenzivnije. Ljudi s pravom očekuju odgovore. Na neke od njih, poput dostojanstva ličnosti, etike rađanja, protivljenja nasilju, Crkva odgovara brzo i relativno lako – posežući za postojećim odgovorima iz riznica svoga bogoslovlja.

Nad drugima pitanjima mora da se duže i pažljivije zamisli jer ona ne samo u formi u kojoj se danas pred nas postavljaju nego i u suštinskoj problematici koju izražavaju u sferi teologije nisu postojala. Moje je mišljenje da se rešenje za preteće svetske probleme, koje mnogi vide kao apokaliptične: ratne i nuklearne, ekološke, klimatske… i slične može naći samo u jasnom i nedvosmislenom povratku na osnovne hrišćanske vrednosti koje je civilizacija tokom vekova zaboravljala i od kojih je odstupala. I nikako drukčije.

Mi kao drevni hrišćanski narod imamo bogato predanje, svetle primere iz bliže i dalje prošlosti, svetitelje, žive manastire i bogomolje, Hilandar – pravo i neizmerno duhovno bogatstvo koje je nama dato: na čuvanje i korišćenje ! A sve ostalo će – to je vera otaca naših koja nikada nije bila izneverena – dodati sam Gospod. S tom verom, s Gospodom i Svetim Savom kao pomoćnicima, sve sablazni ovoga sveta postaju drugačije, rešivije, neznatnije. Sasvim je nedopustivo da smatramo da smo sami, zatečeni, da su naši problemi najveći i nerešivi. Crkva tu veru svakodnevno otkriva svom narodu, kao što je to uvek činila, Jevanđeljem koje propoveda.

Koje je danas najvažnije pitanje za Srpsku Pravoslavnu Crkvu? Da li je to sudbina Kosova i Metohije?

Svekoliko iskustvo Crkve Hristove uči nas da nijedno pitanje, nijedan problem, pa ni ovako važan kao što je pitanje Kosova i Metohije niti nastaje, niti se trajno može rešiti posebno, partikularno. Problemi nekog naroda ili države se manifestuju teritorijalno, ekonomski, demografski i slično, ali uvek, rekao bih u osnovi, imaju svoju duhovnu komponentu.

I problem o kojem govorimo je težak, zato što u sebi sadrži sve navedene komponente. Imajući to u vidu, Sveti Arhijerejski Sabor SPC je na svom ovogodišnjem zasedanju izdao posebno Saopštenje o Kosovu i Metohiji u kome je uputio poziv svim političkim činiocima na nastavak dijaloga, bez pritiska i ucena u kontekstu rešavanja pitanja zaštite ljudskih prava naroda, slobode života i rada Srpske Pravoslavne Crkve, institucionalne i bezbednosne zaštite naših svetinja, omogućavanja nesmetanog povratka raseljenih i slobodnog pristupa imovini svima onima kojima je ona bespravno oduzeta ili uzurpirana.

Sabor je tom prilikom svesrdno podržao svaki odgovoran dijalog koji treba da doprinese vladavini prava i zakona i pomirenju između svih naroda koji žive na prostoru Kosova i Metohije kao južne pokrajine Srbije.

Izvor Politika
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More