Režiser mjuzikla “Večna ljubav” čija je premijera uskoro u Čikagu: Predstava je napravljena po uzoru na film “Cigani lete u nebo”

Foto:Printscreen Youtube
180

Sa Milanom Andrijanićem, režiserom predstave “Večna ljubav” koja će 19.oktobra premijerno biti izvedena u Čikagu (“Prairie Lakes Theater”, 515 E Thacker St, Des Plaines),govorio je za portal Serbian Times o tome šta ga je inspirisalo da predstavu o ruskim Ciganima postavi na scenu američko-srpskog pozorišta, ali i o drugim stvarima koje se tiču kulture i njenog dometa među našom dijasporom…

Milan Andrijanić je, inače, dugo godina bio umetnički direktor KUD “Abrašević”, najpoznatijeg i najvećeg kulturno umetničkog ansambla u Srbiji i nekad Jugoslaviji. Danas se skrasio u Americi, Čikagu, gde vodi folklorne grupe pri crkvi Svetog vaskrsenja.

Koliko predstava striktno prati radnju filma “Cigani lete u nebo”, tj. koliko ste ga sledili da bi napravili “Večnu ljubav”? 

-Mjuzikl “Večna ljubav” je napravljen po motivima filma “Cigani lete u nebo”, ali je radnja mjuzikla izmenjena i ne prati film u dijalozima. Takođe, ubačene su neke pesme koje se ne pojavljuju u filmu, kao i neki likovi.

Otkud “Cigani” kao izbor i inspiracija u ovom trenutku?

-Osnovni razlog što smo napravili ovaj mjuzikl je što smo želeli da iskoristimo činjenicu da možemo da ujedinimo glumce, igrače i pevače, a samim tim se mjuzikl nametnuo kao kategorija. Do sada u Čikagu nije izvođen mjuzikl u ovoj formi i to je bio još jedan razlog. Cigani su večna inspiracija, najviše zbog intenziteta emocija koje donose njihova muzika i pesme, kao i životna filozofija koja ih vodi. Jedan od razloga svakako je i želja da iskoristimo izvanredne vokalne mogućnosti Sandre Mirović, koja je nosilac glavne ženske uloge. Takođe smo iskoristili igrački talenat Jovana Aleksića koji ima glavnu mušku ulogu.

Kako ste skupili brojnu ekipu, s obzirom da u Čikagu i okolini i nema baš mnogo naših glumaca…

-U mjuziklu učestvuje ukupno 34 glumca, igrača, pevača i muzičara. Sa glumcima sam sarađivao u poslednjih pet godina na mnogim projektima (“Cer i Kolubara-u slavu ratnika”, “Jedan narod-jedna priča”, “Srpska ramonda”, “Priče iz parka”). Od glumaca se očekivalo da ovoga puta i pevaju i igraju, što je doprinelo da njihova motivacija bude na visokom nivou.

Da li je nekome od ekipe možda prvi put da se pojavljuje na sceni kao glumac…

-Igrački ansambl “Oko sokolovo” je osposobljen da odgovori zahtevima ove predstave, jer to nije srpski folklor i to je bio poseban izazov i zadovoljstvo za njih. Oni su morali ovoga puta i da glume i mnogima od njih ovo će biti prvi put da na sceni izgovaraju i tekst.

Zapravo, kako ste uopšte uspeli da napravite predstavu u situaciji u kojoj su glumci, mahom amateri, verovatno s posla trčali na probe, a sve zbog premija u vidu aplauza ili možda neke večere, ako ostane…?

-Svi koji su učestvovali u pripremi mjuzikla su amateri i to daje posebnu draž u radu. Oni su pre svega pozitivni mladi ljudi, koji igru, pesmu i pozorišnu reč vole i nose u sebi. Energija koju poseduju i entuzijazam sa kojim dolaze na probe su u stvari pravo bogatstvo i veliko je zadovoljstvo raditi u takvoj atmosferi. Svako ima neki zadatak i svako doprinosi u nekom delu, van onoga što mu je uloga u predstavi. Bilo da je u pitanju priprema pevača koju je radio Dejan Glisović, bilo da je prevod teksta koji su radili Aleksandra i Vladimir Mulina, po čijoj ideji smo i odlučili da ubacimo prevod. Bilo da je u pitanju scenografija koju potpisuje Milenko Šišarica. Vizuelna prezentacija i dizajn koje je radio Vlatko Ždrale…a zatim kostimi, marketing, sve su to segmenti bez kojih u ovim uslovima predstave ne bi ni bilo i ja se iskreno zahvaljujem svima njima, kao i celoj ekipi koja je uložila velike napore i trud da se mjuzikl napravi.

Koliko je zahvalno baviti se teatrom u situaciji u kojoj kao režiser pravite jedno delo koje će trajati, dva, tri, možda četiri izvođenja?

-Rad predstavlja zadovoljstvo sam po sebi. Naravno da su aplauzi najveća nagrada, ali postoji žal kada se neka predstava odigra samo nekoliko puta. Publika koja prati srpske pozorišne predstave u Čikagu je veoma ograničena i mislim da ne prelazi broj od 400-450 ljudi, što je veoma mali broj s obzirom na veliku zajednicu u Čikagu. Razloga ima više, ali mi smo pokušali da ovoga puta učinimo korak dalje i da sa prevodom na engleski učinimo da nam se pridruže svi koji ne govore dobro srpski jezik, jer su možda rođeni ovde, kao i da omogućimo ostalima koji ne pripadaju našoj zajednici da se upoznaju sa našim radom.

Zašto srpska, svi znamo koliko brojna zajednica u Čikagu, nema svoje uporište kulture, centar u kome će deca učiti jezik, a svi zajedno učiti i čuvati istoriju i kulturu? 

-Mislim da je osnovni razlog što ne postoji dobra volja da se tako nešto konačno ostvari i da se svi kapaciteti udruže. Sujeta, ravnodušnost i nezainteresovanost su verovatno samo upotpunili da je stanje takvo kakvo je.

U vezi s tim, kako komentarišete činjenicu da je Srpska kuća (Muzej “Sveti Sava”) pod ključem i ne radi već tri i po godine?

-Celokupna situacija je poprilična sramota. Nisam mnogo informisan, jer nisam dugo ovde, ali sam već uspeo da formiram mišljenje, zahvaljujući ljudima čije sam komentare i pojašnjenja imao prilike da čujem, a to su ljudi kojima verujem i koji zasluzuju moje poverenje. Kada se svemu doda pravna procedura i ometanje rešavanja ovog slučaja, plašim se da rešenje nije na vidiku.

Sledeće godine je popis u Americi. Prošli put 2010. srpska je zajednica omanula i samo 186.000 ljudi se izjasnilo da je srpskog porekla, iako ih je realno mnogo više. Šta mislite da je razlog za tako slab odziv: devedesete, negativna kampanja, asimilacija…? I šta poručujete našim ljudima pred Popis 2020…koliko bi njihovo izjašnjavanje u velikom broju moglo pomoći položaju srpske zajednice u SAD, a indirektno i matice Srbije?  

-Veoma kratko sam ovde, svega sedam godina i mnoge stvari još upoznajem. Asimilacija je verovatno jedan od najvećih razloga, kao i činjenica da su ljudi više upućeni na dnevna životna događanja i rešavanje egzistencijalnih pitanja. Dosta im snage i vremena oduzima posao. Verovatno postoji i neka vrsta razočaranosti i apatije, ali mislim da sve to ne treba da bude razlog da se svi na popisu ne izjašnjavamo da smo Srbi. Ne znam koliko to zaista može da pomogne Matici i srpskoj zajednici ovde, ali mislim da je moralna obaveza.

Izvor Serbian Times
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More