Vladimir Skočajić Skoča iz Teksasa: Mislio sam da su veće šanse da Beograd dobije metro, nego da ja odem odatle (FOTO)

Foto: wikipedia
112

Kako živimo u zemlji u kojoj neki “genijalac” uspeo pre desetak godina da proda priču kako Radio kao medij umire i kako je neophodno da se radio stanice “formatiraju” u muzičke kalupe i košuljice koje diktiraju izdavačke kuć, brojni autori radio programa ostali su bez svog parčeta etra, a slušaoci prepušteni i besomučnom ponavljanju “hitova”. Radio stanice su se gasile, menjale vlasnike i imena kao na traci, a prostor za ljude koji su publiku muzički edukovali i zabavljali decenijama se smanjio na minimum, piše Vice.com.

Ipak, jedan broj autora preselio je svoje emisije u online svet podcasta i online stanica poput Radio Aparata, i tako nastavio plemenitu misiju koju pokreće isključivo zaljubljenost u muziku.

Jedan od njih, sa možda i najpopularnijom emisijom na platformi Mixcloud je Beograđanin Vladimir Skojačić – Skoča koji se 2018.godine preselio u Ameriku, što ga nije sprečilo da nastavi da radi svoju, sad već kultnu emisiju.

Pronašli smo Skoču u Ostinu, Teksasu.

Jesen u mojoj ulici…

Gepostet von Vladimir Skočajić Skoča am Samstag, 12. Oktober 2019

VICE: Skočo, pre nekoliko nedelja si objavio 700. Epizodu Gistro Fm-a. To je baš redak “jubilej”, ne znam da li ima puno emisija u našem “etru” sa tolikim stažom. Ono što je zanimljivo, nije se mnogo menjala, ni njen ukus, ni miris, da tako kažem.Kako si to uspeo?

SKOČA: Tako što sam je uvek radio za džabe. Da sam u bilo kom trenutku za postojanje emisije postavio platu, da je moje ime bilo broj na nekom papiru, verovatno bi opstala pet, šest meseci. Počeo sam da je radim volonterski, a kada su Grci ukinuli radio B92, čak sam plaćao da bih je snimao. A što se tiče sadržaja koji se nije mnogo menjao, on je uvek bio odraz mog trenutnog muzičkog ukusa. Nema recepta, kalupa, zaključaka fokus grupe ili sugestije nadređenih. Samo muzika koju volim iz milion razloga.

VICE: Koliko se žanrovski menjala emisija, kad vratiš film ima li muzike koju si puštao pre 12-13 godina a danas ne bi nikako stavio u emisiju? Zapravo, da li se tvoj muzički ukus menja?

SKOČA: Iako sam prvu epizodu snimio kada sam imao 27 godina, a poslednju u 41. godini, osim sedih dlaka na mojoj bradi, mislim da se nije mnogo toga promenilo. Onda sam bio lud za muzikom svih žanrova, i sada sam. Oduvek sam pravio emisiju za nekog imaginarnog sebe, tj. uvek sam puštao one stvari na koje sam te nedelje baš odlepio. Sad kad izvrtim film unazad, možda sam nekad malo više puštao free jazz umesto ovog sporijeg, ambijentalnijeg kog puštam sada. Malo manje slušam free jazz na gajbi sad nego pre. Eto, to je znak da sam omatorio. Mada, još uvek idem na free jazz koncerte i podjednako uživam kao nekad. Čini mi se da bi o eventualnoj promeni muzičkog sadržaja tokom ovih 14 godina objektivnije odgovorio neki redovni slušalac emisije.

VICE: Jedno od pitanja ,koje se sa ovim tehnološkim napretkom čiji smo savremenici, nameće – kako danas nabavljaš muziku? Koliko je uopšte teško pratiti alternativnu muziku danas, ili možda lakše nego ranije?

SKOČA: Dok sam živeo u Srbiji, isključivo sam skidao muziku sa neta. Poslednji disk ili ploču u Beogradu sam kupio 2001, 2002. Na srpski standard, 20-30 evra za ploču ili disk uvek mi je bila prevelika cifra. U Americi je već na snazi, što bi Bili Brag rekao, back to basics sistem. Nakon mnogo decenija ovde ponovo kupujem muziku u fizičkom obliku, što ploče, što diskove. One i dalje isto koštaju kao u Srbiji, samo što je plata ovde nešto veća od 300 evra. Ruku na srce, nisam prestao da skidam sa neta. Kada bih na fizičkim izdanjima kupovao sve što me zanima, mesečno bih trošio više hiljada dolara za ploče, a toliko nemam ni u Americi. Bar ne još uvek.

VICE: Ono što meni, a ne samo meni, jedna od najšarmantnijih stvari u Gistro popu je to što ti ne kriješ da muziku emotivno doživljavaš. Osećaš li se nekad kao da delis svoju intimu sa slušaocima?

SKOČA: Mene lično najviše radi umetnost koja pronalazi pravi način da kanališe najiskrenija osećanja. I kada je u pitanju emisija i pisanje kratkih priča, emocije igraju glavnu ulogu. Koja je poenta bez njih? Nemam problem sa deljenjem intime, jer su to ipak samo delići mene. Poenta Gistro FM je da ljude navučem na muziku koju ne znaju, a za koju moj sistem vrednosti kaže da je mnogo vredna. Lakše ću to uraditi ako kažem da sam uz ovu baladu satima besciljno vozio auto gradskim ulicama noću npr, nego ako kažem “ovo je lepa balada”. Tako će se više ljudi zainteresovati za neku pesmu koju inače ne bi. Tako neki što slušaju Lenija Kravica, otkriju lepotu Bila Kalahana npr. A stvarno nemam nikakav problem da svi koji me slušaju imaju trivijalnu informaciju da sam besciljno vozio auto gradom u tri ujutru.

VICE: Da se nadovežem na prethodno pitanje – čini se da nemaš problem da pokažeš kada si loše, a kada dobro raspložen?

SKOČA: Već sam rekao da je deo sebe koji dajem javno vrlo mali. A i problem je u tome što danas iskrenost nije najpopularnija osobina na svetu, pa svaku njenu mrvu ljudi tumače kao planinu. Gistro FM je moj dom. A ja sam u svom domu i dobro i loše.

VICE: Prošle godine si se odselio iz Srbije u Ameriku, u Ostin. Emisija je doživela kraću pauzu, a šta si ti doživeo?

SKOČA: Dobio sam zelenu kartu na lutriji i zato sam otišao. Još uvek se nekad štipam i ne verujem da se to stvarno desilo. Mislio sam da su veće šanse da Beograd dobije metro, nego da ja dobijem šansu da odem odatle. Ali život režira luđe nego Kjubrik i Hičkok zajedno.

Ovde sam sam doživeo povratak u detinjstvo na mnogo nivoa. Pomenuto kupovanje ploča je samo jedan deo. Ovde imam priliku da gledam sve one koncerte o kojima sam u Beogradu samo maštao. Tu pre svega mislim na muzičare uz čije ploče sam odrastao devedesetih. Da mi je neko rekao da ću u gradu u kome živim da gledam koncerte Lea Kotkea ili Džoša Rauza na primer, pitao bih ga čime je prskano to što je uzimao.

“Dođi da slušamo ploče” ponovo u modi, pomodarstvo via stara ljubav

Ovde osećam civilizacijski kontinuitet koji je kod nas nestao kad je Jugoslavija otišla dođavola. Isuviše sam kratko za neki dublji zaključak, ali imam utisak da je ovde mržnja manje sirova nego kod nas. Ređa je svakako. Nije baš da ekonomija nema nikakve veze sa tim. Mnogo toga je po meri čoveka. Mislim da sam ovde doživeo život kakav svaki čovek koji nije zao treba da ima.

VICE: Ostin, Teksas? O kakvom mestu pričamo? Čini se kao dobro mesto za nekog ko je zaljubljen u muziku?

SKOČA: Ostin je po veličini sličan Beogradu, a istovremeno je studentski grad. Ima oko milion i po ljudi, od čega 60.000 studenata. University of Texas je smešten ovde. Pre svega zbog svih tih mladih ljudi koncertna ponuda je prebogata. Nije normalno koliko ima koncerata koji me zanimaju. Realno bih gledao desetak mesečno, a trenutno mi vreme i novac dozvoljavaju 4-5 koncerata za mesec dana. Mislim da bi ovde na koncertnim kartama bankrotirali i oni koji još uvek slušaju samo one bendove uz koje su odrasli, a kamoli mi oboleli.

Inače, Ostin je vrlo pitomo mesto sa izrazito prijateljski najstrojenim ljudima. Kada ti se susretne pogled sa prolaznikom, u dve trećine slučajeva dobijaš osmeh. Bez obzira na to da li je prolaznik klinac, deda ili dobra riba. Ne postoji kraj grada koji važi za opasan. Istina je da kažu i da Ostin nije Teksas, ali to ću proveriti tek kada kupim auto.

Smena mu počinje u sedam i radi do tri. U opisu radnog mesta mu je da seče živu ogradu oko hotela, da zaliva sve biljke…

Gepostet von Vladimir Skočajić Skoča am Samstag, 12. Oktober 2019

VICE: Ideš često na koncerte? Tri najbolja na kojima si bio?

Najveći utisak na mene su ostavili ljudi čiju muziku volim decenijama. Njihove pesme su bile sa mnom i kada sam bio i srećan, i tužan, i debeo, i nedebeo, i deca, i čika, i švorc, i manje švorc, i sam, i sa nekim, i u Beogradu, i u Ostinu. Subjektivan izbor sa velikim S.

SKOČA: Pre svih Al Grin. 15 muzičara na bini, njegov glas i visoki tonovi još uvek ortaci, hitovi uz koji su mnogi od nas pravljeni, slike mesta, događaja i ljudi iz mog života koji imaju veze sa svim tim pesmama. To je i najskuplja koncertna karta koju sam ikad platio. Karta je bila preskupa i mesec dana sam razmišljao ima li smisla da dajem tolike novce. Ispostavilo da je vredelo i većih.
Stereolab. Otkrio sam ih početkom devedesetih, u isto vreme kada sam otkrio radio B92 na kom su se tad često vrtele njihove pesme. U međuvremenu se i radio i bend raspao. Srećom, Stereolab nikad nisu imali veze sa alavošću, pa su ove godine ponovo počeli da sviraju. Prvi put sam ih gledao ovog septembra u San Antoniju (udaljen 120 km od Ostina). Ne umem da opišem koliko je to bio dobar koncert. Prošlo je skoro mesec dana od tad i još uvek svakodnevno pomislim na Stereolab, bar na tren.

Bil Kalahan. Godinama pravio muziku pod imenom Smog. Jedan od najvažnijih muzičara u mom odrastanju. Na početku karijere, u ranim dvadesetim, snimao je u svojoj sobi. Danas ima 52 i ozbiljan je autor u svakom smislu. Njegov ovogodišnji album mi je jedan od najdražih. Niko me danas ne podseća na Leonarda Koena više od Bila. Gledao sam ga dve večeri zaredom. Svirao je neke pesme uz koje sam u Beogradu prolazio kroz sve i svašta. Obe večeri sam se ježio, znojio i pevao. Bil Kalahan živi u Ostinu. Nisam ga upoznao. Još.

Koncerti koje dugo neću zaboraviti su Jesus Lizard, Kortni Barnet, Lusinda Vilijams, Džoš Rauz, Phosphorescent, Ride, Nik Kejv…

VICE: Umeo si u mikrofon da ispričaš kako vidiš svet oko nas. Kako ti izgleda taj naš svet, Srbija, sa ove udaljenosti?

SKOČA: Ovde se, bar za sad, retko nerviram. Praktično jedino što mi diže pritisak su vesti iz Srbije. Dok sam bio tu Srbija mi je izgledala tužna, odavde još tužnija. Na stranu što je ova ekipa kao oni buldozi iz Mikijevog almanaha (s tom razlikom da su ovi, pored onih crnih lopovskih poveza na očima, obučeni u ludačke košulje), nego što izgleda kao da se čemer kezi i posle nje. Mnogo bih voleo da grešim. Srbija je danas za satiru plodna kao njiva u Vojvodini. A gde je plodno za satiru, tu se obično ne vozi Formula 1.

VICE: I za kraj, jedno “šaljivo”: Da li znaš da otprilike svakoj trećoj pesmi nadeneš epitet “najbolja”, “biće na listi top 10 godine” I slično

SKOČA: Naravno, vrlo svestan toga. Kada operišeš sa velikom količinom nečega, a naletiš na nešto potpuno opčinjavajuće, moraš nekako da to izdvojiš iz gomile. U svakom Gistro FM pustim oko 35 pesama u proseku. Već to je selekcija. Njih sam iz nekog razloga najviše slušao te nedelje. Još uvek slušam svašta. A kada želim da od tih 35 izdvojim neku koju sam vrteo kao blesav, tada padaju fiktivne “top 10” liste. Nije da sam planirao da 30 albuma smestim u 10, ali na kraju krajeva, nemam problem da uradim bilo šta ako će neka pesma npr. Džima O’Rurka doći do nekog ko npr. voli nešto što je meni bezveze, tipa Placebo ili Muse, i svidi mu se. To otkrivanje je ključ svega, svi brojevi su potpuno nevažni.

Izvor Vice.com
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More