Glas, blage i mudre reči patrijarha Pavla odjekivaće dugo našim prostorima, deset godina od smrti crkvenog poglavara

Foto: wikipedia
93

I danas će, neposredno uoči desetogodišnjice njegove smrti, mnogi od nas pod pojmom “patrijarh” podrazumevati isključivo njega – Pavla I (1990-2009).

Istovremeno, u nekolikim eparhijama Srpske pravoslavne crkve već je uspostavljen i njegov svetački kult.

Bili smo savremenici patrijarha srpskog Pavla I. On je za nas i dalje, iako je preminuo pre punih deset godina, podjednako i patrijarh i svetitelj. Veoma je teško promišljati i vrednovati izuzetnu biografiju ovog jedinstvenog poglavara naše Crkve, pre svega usled kratke vremenske distance u odnosu na godinu njegove smrti. Istorijska nauka smatra da je vremenska distanca od trideset godina od upokojenja nekog istaknutog pojedinca najmanja moguća kako bi nauka na relevantan i sveobuhvatan način bila u prilici da obavi analizu i predstavi istorijski vrednosni sud u odnosu na delovanje i zaostavštinu konkretne ličnosti. Stoga će ovaj osvrt na neobično dragocenu ličnost patrijarha srpskog Pavla I biti nešto između istorijskog suda i potpuno ličnih uspomena na izuzetnog monaha, velikog duhovnika i poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Pavle I izabran je za patrijarha naše Crkve početkom decembra 1990. godine. Prethodno je decenijama dostojanstveno stolovao u carskom Prizrenu, bdijući i predvodeći pastvu drevne Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske. Čitav njegov patrijarhat koji je obuhvatio bezmalo dve decenije izuzetno dramatičnih događaja i procesa na ovim prostorima obeležen je trudom da se osnaži organizam Srpske pravoslavne crkve, kao i da se kontinuirano, iz dana u dan, apeluje i vapi za mirom, hrišćanskom ljubavlju, nenasiljem, bratstvom i saosećanjem među južnoslovenskim narodima koji su krajem prethodnog veka sebi priredili još jedan u nizu bratoubilačkih sukoba, poznatih pod nazivom “ratovi za jugoslovensko nasleđe”.

Glas, blage i mudre reči patrijarha Pavla I odjekivali su tada ovim našim prostorima, ali ih je malo ko čuo i po njima postupio. Ljudska krv je iznova potekla ovim lepim balkanskim krajolicima.

Brat je i ovoga puta digao ruku na brata. Obilazeći srpske istorijske i etničke prostore patrijarh je tih strašnih godina poučavao, opominjao i molio da se krvoproliće zaustavi. Bio je uporan, dosledan i istrajan u svojoj misiji mirotvorca.

Takođe, njegova uloga u ublažavanju tenzija unutar same Srbije bila je posebno dragocena. Setimo se samo one vanvremenske scene kada je na Savindan 1997. godine, mirnim korakom, dostojanstven i bez ijedne izgovorene reči, namah zastao ispred policijskog kordona u beogradskoj Kolarčevoj ulici koji je mesecima pokušavao da zaustavi studente u njihovoj borbi za demokratizaciju i mir… Pred njim se taj kordon u času rastvorio i reka mladih ljudi, predvođena svojim patrijarhom, tiho i mirno uputila se ka Hramu Svetog Save na Vračaru kako bi prisustvovala prazničnoj liturgiji.

Brojni su događaji iz njegovog života koji i danas plene pažnju i izazivaju poštovanje patrijarhovih sunarodnika. Brojne su njegove mudre reči i pouke koje i danas odzvanjaju ovim prostorima pozivajući pravoslavne Srbe, ali i sve druge, da se vrate istinskim moralnim vrednostima koje nas čine ljudima. “Nemojmo na tuđe zlo odgovarati zlom u sebi”, samo je jedna u nizu mudrih opomena i blagih pouka ovog divnog patrijarha i svetitelja. Patrijarh Sveti Pavle I Srpski bio je i izuzetan teolog, mislilac i intelektualac, ali uvek i iznad svega skromni monah koji je to ostao do poslednjeg dana svoga života. Blagog pogleda, mudrih reči, tihog glasa, delatan, dosledan, dostojanstven… Sve je to bio naš patrijarh i svetitelj Pavle I.

I onog dana, 15. novembra 2009. godine, kada je našim prostorima prostrujala vest da je patrijarh preminuo, mnogi od nas doživeli su to i kao lični gubitak… I zaista jeste bilo tako. Bio je to samo privremeni odlazak ličnosti koja je bila uzor i primer hrišćanske etike i života u skladu sa najvišim uzusima vere. U danima tokom kojih su u Beogradu trajale pogrebne svečanosti pravoslavni Srbi tiho, sa zahvalnošću i sa puno emocija opraštali su se od svoga patrijarha. A onoga dana, kada je vršena sahrana ovog divnog poglavara naše Crkve, u Beograd se iz svih krajeva slila reka ljudi. Niko ih nije pozivao da dođu… Niko ih organizovano nije dovodio… Jednostavno su osetili potrebu da tog dana budu u svojoj prestonici i da koračaju za odrom svoga patrijarha. Mi koji dobro poznajemo svoj rodni grad posvedočićemo da je toga dana, kao retko kada u svojoj mnogovekovnoj slavnoj povesti, Beograd bio neobično tih i dostojanstven. Za patrijarhovim odrom se toga dana, satima i u potpunoj tišini, kretala nepregledna kolona njegovih sunarodnika koji su, možda i nesvesni toga u tom trenutku, ispraćali svog voljenog i poštovanog patrijarha, a dočekivali novog svetitelja.

I zaista se, nakon punih deset godina od njegove smrti, čini da su bili u pravu i da ih taj duboki unutrašnji osećaj nimalo nije varao. Tog sunčanog i nezaboravnog novembarskog dana 2009. godine pravoslavni Srbi su samo naizgled sahranjivali svog patrijarha. Naime, oni su tog dana proslavljali novog svetitelja iz svoga roda – Svetog Pavla I Srpskog. Zato i danas, kada kažemo “patrijarh”, mislimo isključivo na njega. I zato i danas kada kažemo “sveti” pomislimo i na našeg Pavla I. Bez obzira na to kada će Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve i zvanično proglasiti patrijarha srpskog Pavla I za svetitelja, on to u očima svojih sunarodnika već uveliko jeste.

Privodeći kraju ovaj lični osvrt na izuzetnu ličnost patrijarha Svetog Pavla I Srpskog, ali i čitav višemesečni ciklus tekstova posvećenih poglavarima naše Crkve, usuđujem se da se ponadam da su ove skromne reči makar i u najmanjem doprinele da se savremene generacije Srba sa pijetetom podsete onih hvale vrednih pojedinaca koji su u prethodnih osam vekova bivali duhovni predvodnici svoga naroda. Mnogi od njih bili su posve izuzetni. Bili su svetila svoje epohe.

Poslednji u tom divnom nizu bio je upravo naš patrijarh Sveti Pavle I Srpski. Slaveći tog divnog svetitelja, kao i sve druge svete njegove prethodnike na duhovnom tronu Srbije, mi pokazujemo svest o istorijskom trajanju jednog starog evropskog naroda čija je povest ispunjena podvigom i patnjom. Slaveći njega – patrijarha Svetog Pavla I Srpskog – mi istovremeno slavimo svakog velikana poniklog u našem rodu koji je svojim sunarodnicima pokazao pravac i stazu kojom treba hoditi… A ta staza stremi miru, ljubavi, praštanju, saosećanju… Ona nastaje u dalekoj prošlosti i nepogrešivo stremi večnosti.

Baš kao što je to bio i naš patrijarh Sveti Pavle I Srpski, čije se duhovno i istorijsko nasleđe već sada nalazi između prošlosti i večnosti.

Izvor Blic/Istoričar Dejan Ristić
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More