“Kad se napije vode iz Sene i proba baget”, priča jednog običnog srpskog došljaka

Foto: wikipedia
85

Onaj ko nije doživeo preseljenje iz Srbije u Francusku ne zna šta znači prava muka. Retki su oni koji dođu na « gotovo » i bez muke otpočnu novi život u tuđini. Realnost priča sličnu priču za sve sa malom razlikom tokom vremena. Ove priče su druga i treća generacija pošteđene.

Svaka generacija Srba koja se doselila u Francusku poznaje slične probleme koji su vremenom evaluirali. Slično je sa prvim Srbima još pre Prvog Svetskog rata pa do danas. Prvi osnovni problem se nalazi dok je osoba još u Srbiji. Odluka da se ostavi svoja zemlja i krene u nepoznato je prvi korak pun stresa i straha od nepoznatog. Kada se ipak čovek odluči na taj korak i ostavi sve svoje najbliže, svoj dom i svoje snove onda počinje prava borba od prvog trenutka dolaska u Francusku, pišu Svi Srbi u Parizu.

Drugi jezik, druga kultura, drugačija hrana, drugačije navike, drugačiji mentalitet…Sve se to treba u početku prebroditi. Ko ima sreće nađe posao još odmah, a ko ima puno sreće pored posla nađe gazdu koji ga redovno plaća, ne duguje i javlja se uvek na telefon. Ko nije te sreće pored početnih teškoća i prilagođavanja mora da se navikne i na preživljavanje. Bez para da plati kiriju jer « gazda nije naplatio » pa ga nije isplatio, provodi stresne dane u nadi da će se situacija brzo rešiti. I ako se reši onda strepnja i pitanje šta ako se isto opet ponovi. I oni najjači koji do tada nikada nisu konzumirali alkoholna pića, popuste pa se uz pivo-dva opuste i za trenutak zaborave na probleme. Pošto uvide da im je tako lakše, povremeno ili češće ponavljaju situaciju  komplikujući već komplikovano. Onda u trenucima samoće u deset kvadrata razmišljaju o svojoj dvospratnoj kući u Srbiji i svom velikom dvorištu.

U slučaju da su mu tu žena i deca, onda je borba još veća jer tu ne postoji pravo na grešku. Dok žena čuva svoju decu, sprema, vodi i dovodi iz škole žrtvujući se za njihovu budućnost, otac je taj koji se vremenom uklopi u celokupni sistem, upozna ljude, pa ako ima sreće počne da uzima posao na popularni « taš » i malo bolje zarađuje.

Promene stan. Onaj u kome su dobili treće dete, pun vlage od dvadeset kvadrata koga su iznajmili na crno zamenili su za pristojniju kućicu gde sada imaju dvorište od par kvadrata i mesto gde za vikend peču roštilj i druže se sa prijateljima. Deca rastu, odlični đaci u školi i prevode roditeljima sve ono što im treba sa francuskog na srpski. Za neke posebne prilike se i izađe, ali najviše po našim restoranima i kafanama jer se u francuskim ne mogu najesti a i tamo se ne ubija nostalgija.

Sakupljaju se dokazi i posle par pokušaja uspeju da napokon « srede papire ». Sa pravom smatraju kao veliki uspeh jer samo oni znaju kroz kakve su probleme prošli. Malo je onih koji odustanu još na prvom koraku i predaju se tako što se vrate u Srbiju. Sa papirima je sve lakše, ali ako jezik nije savladan onda džabe i papiri. Njihova deca nisu više prva generacija i samim tim im je mnogo lakše. Samo roditelji znaju koliku su žrtvu podneli da ih izvedu na pravi put. Najveća žrtva je propuštanje u uživanju njihovog odrastanja i sve što to nosi zbog svega gore navedenog.

Pojedini zahvaljujući iskustvom i poznanstvima uspeju da otvore firmu i krenu da rade velike poslove za koje su samo mogli da sanjaju. Desi se na žalost da zaborave kroz šta su prošli pa tretiraju svoje radnike još gore nego što su njih kada su došli. Pa da. Daleko je to vreme a i sit gladnoga ne veruje. Trospratna kuća sa obavezno kovanom ogradom koja je nikla u Srbiji čeka ih jednom godišnje na dve do tri nedelje. Ostali deo godine ta velelepna kuća samuje i propada kao automobil koji se ne vozi. Ipak kuća će im biti od koristi kada odu u penziju i vrate se definitivno u Srbiju. Ali ne ne, pa kada dođe penzija dođu hvala Bogu unuke i unuci pa gde se vratiti dole kada su svi ovde.

Ovo je jedna jednog običnog srpskog došljaka koji dokazuje to, da kada se neko « napije vode iz Sene i proba baget » ostaje u Pariz ili mu se uvek vraća. Ovim tekstom smo želeli da pokažemo surovu realnost velikog broja naših ljudi koji se samo nasmeju kada čuju da im rodbina iz Srbije napiše u komentaru ispod fotografije na kojoj su pored Ajflove kule : « Ma lako je za tebe »

 

Izvor Svi Srbi u Parizu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More