Doktorand Miroslav Popović: Berkli je odabrao njega!

Foto: privatna arhiva
879

“Ne smatram da sam išta veliko postigao, ali blagodarim Bogu na svemu, divnim iskustvima, spoznavanju i upoznavanju sebe, drugih ljudi, kultura i boljem sagledavanju života. Čovek se uči dok je živ, treba stalno da daje sve, razvija se, napreduje, trudi. Voleo bih još dosta toga da uradim, da iskoristim prilike koje mi se ovde nude. A voleo bih, i bio uvek spreman, pomoći svojoj zemlji i narodu znanjima i iskustvom koja ovde stičem“. Ovako počinje priču za portal „Naši u svetu“ Miroslav Popović, doktorand na Berkliju (University of California, Berkeley) i naučni saradnik na Departmanu za nuklearno inženjerstvo (Ph.D. in Nuclear materials).

Ovaj tridesetsedmogodišnji Srbin radi na Univerzitetu gde je izuzetnost samo ulazna karta. Na spisku bivših i sadašnjih predavača i istraživača Berklija su, između ostalih, i 107 dobitnika Nobelove nagrade, 14 dobitnika Pulicera i 207 osvajača olimpijskih medalja. Spisak njihovih naučnih podviga je dugačak, a recimo, naučnici ove prestižne obrazovne ustanove otkrili su čak 16 hemijskih elemenata Periodnog sistema, više nego istraživači bilo kog univerziteta na svetu.

 

Pomoć duhovnika 

 Miroslav Popović, rodom iz Čelinaca kod Banjaluke, u tom društvu se našao nakon što je aplicirao na desetak univerziteta. Sa Berklija mu vrlo brzo stigao pozitivan odgovor, ali nedugo potom i pismo istog sadržaja iz Švajcarske sa Ecole Politechnique Federale de Lausanne (EPFL).

– Dugo sam se lomio, premišljao, pitao prijatelje, kolege i profesore za savet, ali nije pomoglo. Na kraju, obratio sam se grčkom mitropolitu Mesogeje i Lavreotike Nikolaju, jer je njegov put bio čudesan. Završio je fiziku u Solunu, magistrirao astrofiziku, doktorirao biomehaniku na Harvardu, a nakon toga teološke studije u Bostonu. Na kraju svega se zamonašio u manastiru Simonopetra na Svetoj Gori. Tako je nekadašnji vrhunski naučnik i ekspert u oblasti kardiovaskularne dinamike, usmeravao moja razmišljanja ka nastavku studija na Berkliju. Naglašavao je da je iskustvo američkih univerziteta jedinstveno, kao i da je samo iskustvo Amerike nešto što te zauvek menja, otvara nove vidike, način gledanja na nauku i život – priseća se naš sagovornik.

Jutra u San Francisku su uglavnom maglovita

 

Ora et labora

 Do titule doktora nauka koju sada skromno nosi, Popović podvlači da je bilo potrebno promeniti način gledanja na svet, obrasce mišljenja i funkcionisanja.

– Velika je muka i napor kad se čovek na početku 30-ih izmesti u novu sredinu, gde je potrebno boriti se u uslovima ogromne konkurencije, da budete prihvaćeni, a ostanete svoji, prilagodite se, oduprete mnogobrojnim iskušenjima i ono najbolje da usvojite. Veliku pomoć, i duhovnu i moralnu, savetodavnu i roditeljsku, pružala je svih ovih godina draga profesorka Jasmina Vujić, prva Srpkinja dekan na Berkliju. Ona je ujedno bila i ostala bastion koji okuplja srpske studente, nesebično se daje za nacionalnu stvar ipodizanje nacionalnog duha. Za sve joj bezmerno hvala – iskreno ističe naš sagovornik.

 Iskustvo školovanja u SAD podseća bilo je veliko i dragoceno, ali i životna lekcija.

– Školovanje u SAD, čak osnovno i srednje, košta i to mnogo. Deca zato rano spoznaju da nema mesta za “prazan hod”, pa se kod njih rano razvija takmičarski duh, nagon za borbom, te posledično dolaze nešto ranije do spoznaje šta žele da rade u životu. Druga stvar je svest o tome da je SAD trenutno najveći svetski generator tehnološkog razvoja, ali i kulturnih obrazaca i ekonomskih tokova. To kod mladih dodatno utiče da ranije donose odluke o izboru poziva i sledstvenije ga se drže, nego što je slučaj na našim prostorima i u Evropi. Svesni su ogromnih poslovnih mogućnosti, ali i neophodnosti da se za sve krvnički izbore svojim rukama i trudom, kao i da ih posao neće “čekati iza ugla”. Treće, sistem je zasnovan na protestantskoj etici, koja podstiče ogroman rad i trud kao sredstvo ostvarenja – “ora et labora” (moli i radi) sa značajno naglašenim radom. Nema rođačko-porodične “samilosti” prema lenjim i nesposobnim, porodica će pomoći samo onog mladog čoveka koji se mnogo trudi, pa i tada najčešće će ta pomoć biti ograničena – primećuje srpski doktor nauka na Berkliju.

I na kraju, podvlači da je borba da se uđe na visokorangirane univerzitete nije samo stvar prestiža i put za dobre poslove i karijeru, nego je poenta ostvariti kontakte, mrežu poznanstava koji grade ne samo karijeru, nego i čitavu budućnost.

Foto: privatna arhiva

– Zna se da na određenim univerzitetima studiraju deca izuzetno moćnih poslovnih ljudi, ali i ona iz srednjih ili siromašnijih porodica, koja će po pravilu daleko dogurati. Prosto, među kolegama sa godine su vam budući najviđeniji biznismeni, političari, advokati, lekari, elita društva. Zato se mnogo polaže na ostvarivanje socijalnih kontakata i društvenu prohodnost tokom studija, pa je važnije pitanje koliko si važnih poznanstava stekao, nego kakve su ti ocene – pojašnjava Popović.

 

Fizika, hemija i teologija

 

Pre nego što je zakoračio preko okeana, ovaj mladić je uporedo studirao hemiju i fiziku na Univerzitetu u Beogradu. Za sebe kaže da potiče iz pobožne porodice, te su vera i duhovnost duboko usađeni u njegovo biće. Tako je nakon druge godine studija prirodnih nauka, krunisana i ljubav prema crkvi i pravoslavlju studiranjem na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu:

– Dok sam radio doktorske studije i istraživanja na Fizičkom fakultetu, osećao sam nepotpunost i neispunjenost, jer sam se kretao u intelektualno i naučno već poznatim okvirima metodologije, dinamike rada, istraživačke tematike. Nešto mi je nedostajalo. Želeo sam otisnuće u nešto novo, izazovnije, gde ću se naučno i intelektualno prekaliti, doživeti novo “vatreno krštenje”. Jedan stari san počeo je da se razgara u meni, dodatno podstaknut odlaženjem mnogih mojih kolega na doktorske studije u inostranstvo. Tako je u sazrela želja da doktorske studije uradim na nekom jakom univerzitetu u inostranstvu.

Miroslav Popović u jednoj od prvih srpskih coffee factory u SAD
Foto: privatna arhiva

Uprkos velikom uspehu, Miroslava Popovića sećanja vežu za rodni Čelinac kod Banjaluke i topli porodični dom. Najlepši biser njegovog detinjstva je, kaže, bila i ostala Dalmacija, gde je njegova porodica provodila čitava leta, u vikendici na Čiovu pored Trogira.

– Seme te jedinstvene ljubavi, smešano sa ljubavlju prema muzici, posejali su meni i bratu, dve godine starijem, naši roditelji, jednom za svagda i neugasivo uprkos svemu potonjem, onda kada bi u tiha letnja predvečerja tata na gitari svirao dalmatinske melodije a mama ga pratila pesmom  – priseća se Miroslav.

Međutim, on ističe da trenutno ne razmišlja o tome da li bi i kada došao da živi u Srbiji ili Bosni.

– Radim i dajem sve od sebe, vidim još toliko toga što treba da završim ovde, a kako Bog da i kuda me usmeri. Ako bih živeo u Srbiji, svoja naučna znanja i kvalifikacije upotrebio bih da unapređujem akademski-univerzitetski nivo, ali bih glavni fokus stavio na rad u privatnom sektoru i razvoj preduzetništva, odnosno preduzetničkog duha kod nas. Slobodno vreme bih posvećivao službi u crkvi, ma kom obliku koju mi Bog dodeli. Svako treba da uzrasta „u meru rasta punoće i visine Hristove“, do maksimuma do kog može i do kog mu Bog da, a to podrazumeva razvoj i primenjivanje svih, ili što više, svojih talenata – i duhovnih i intelektualnih i telesnih i svih drugih. I stavljanje njih na svaki mogući način u primenu i delo – zaključuje naš sagovornik.

I. Lukić

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

U poslovnim prostorijama                                                                                 Foto: privatna arhiva
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More