U Švajcarskoj gajili duh Srbije, u otadžbinu donosili nove ideje

Razgovori sa profesorom Markovićem o znamenitim Srbima u Švajcarskoj (1)

Foto:Privatna arhiva
322

“Kad, nakon više godina traganja, utvrdite da je, u periodu od 1863. do 1918, studiralo preko 840 srpskih studenata u Švajcarskoj, onda znate da je to bilo vredno toliko godina rada. Do pojave ove knjige smatralo se da je u spomenutom periodu bilo najviše 300 studenata. Malo je poznato da je i nedeljni list “Sloboda”, na srpskom i francuskom, objavljen u Ženevi 1864. bio prva novina na stranom jeziku u Švajcarskoj, kako je isticao njegov vlasnik, poznati srpski naučnik Vladimir Jovanović, otac potonjeg Slobodana Jovanovića”, priča za portal “Naši u svetu”, profesor Živko Marković koji je nedavno u ambasadi Srbije u Bernu predstavio studiju o znamenitim Srbima  koji su živeli, studirali, pa i uticali na život u Švajcarskoj.

x Švajcarska je prihvatila i smestila preko 2000 izbeglica i dece koja su ostala bez roditelja.

x Vladimir Jovanović je dobavio prva ćirilička slova u Ženevu, pa su došli Rusi iz Londona, Hercen i Dobroljubov, da štampaju svoj “Kolokol” (“Zvono”).

x Gotovo svaki deseti srpski student, “Švajcarac”, nakon povratka u Srbiju, bio je predsednik vlade ili ministar u njoj

x Najlepšu pesmu o Srbima do danas, napisao je Virdžil Rosel, profesor, pravnik, književnik, i jedan od tvoraca Švajcarskog Građanskog Zakonika, koji počinje stihom: “Volim ja herojski, mali narod taj”.

 x Kako je izgledao rad na ovom delu?

– Oduvek su me zanimali stranci i njihovi utisci i mišljenja o srpskom narodu. Dolaskom u Švajcarsku, 1991, za mene je počeo neprekidni period istraživanja srpskih pisanih tragova u bibliotekama i arhivima. To je uzbudljiv posao koji se može porediti sa tragačima zlatne žice u rudnicima. Danima i danima, gotovo nepomični, sedite u biblioteci ili arhivu i prelistavate novine i arhivalije na stranim jezicima, s nadom u to da ćete naći neki trago Srbima ili Srbiji od poznatog švajcarskog novinara, profesora, političara ili književnika. Ali, i od Srbina. Sedite i prelistavate, list po list, mnogobrojne štampane izveštaje poznatih švajcarskih univerziteta sa imenima profesora i studenata, ili upisnice sa biografskim podacima da biste našli imena srpskih školaraca u njima.

x Koliko je godina bilo potrebno da se prikupi građa za ovo delo?

– Kad, nakon više godina traganja, utvrdite da je, u periodu od 1863. do 1918, studiralo preko 840 srpskih studenata, onda znate da je to bilo vredno toliko godina rada. Smatralo se, do pojave ove knjige, da je u Švajcarskoj, u spomenutom periodu, studiralo, najviše do 300, a zvanična statistika koju su vodile srpske prosvetne vlasti govori o 180 ili 220, onda poskočite od radosti zbog toga što ste uspeli u tome da “oživite” i učinite “vidljivim” toliko naših srpskih đaka željnih znanja, koji su sa drvenim koferom i torbom prtenjačom krenuli u svet. Oni su u Švajcarskoj ne samo “kuburili” sa nedovoljnim novcem ili skromnim državnim “blagodejanijem” (stipendijom), nego su često i oboljevali, ne samo od lakših bolesti nego i od “sušice”, a, bogami, nekoliko njih je i umrlo u ovoj alpskoj zemlji, ne dočekavši ponovo da vide svoje najdraže, svoj grad, selo ili “zaseok sa šljivikom i gradinom punom sunca i boja”.

– Malo je poznato da je nedeljni list “Sloboda”, na srpskom i francuskom, Ženeva 1864/1865, bio prva novina na stranom jeziku u Švajcarskoj, kako je isticao njegov vlasnik, poznati srpski naučnik Vladimir Jovanović, otac potonjeg Slobodana Jovanovića. Nije mala stvar ni to što je ovaj Srbin dobavio prva ćirilička slova u Ženevu, pa su posle došli Rusi iz Londona, Hercen i Dobroljubov, da štampaju svoj “Kolokol” (“Zvono”). Gde god da su se našli, Srbi i Rusi su mogli zajedno. Srpski i ruski studenti uživali su u zajedničkom druženju i učenju, 70-tih godina 19. veka, kad je mladih Srba na studijama bilo 75 u Cirihu, više nego pojedinačno i u Beču, Berlinu, Jeni, Hajdelbergu ili Parizu. Gotovo svaki deseti srpski student, “Švajcarac”, nakon povratka u Srbiju, bio je predsednik vlade ili ministar u njoj. Pored listova, časopisa, zbornika, korišćeni su i drugi izvori za pojedina poglavlja u spomenutoj monografiji – studije, novinski prikazi, arhivski dokumenti, i sl.

Pomoć dr Arčibalda Rajsa

x U kojoj meri i na koji način knjiga odslikava saradnju Srbije i Švajcarske i u kojim oblastima je ona bila najznačajnija u tom periodu?

– Zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, koji se obratio Apelom Federalnom savetu Švajcarske za pomoć Srbima i srpskoj siročadi, osnovan je, u frankofonskom delu, “Komitet kantona Vo za pomoć Srbima”, koji je, tokom Prvog svetskog rata, slao veliku humanitarnu pomoć civilnom stanovništvu u Srbiji, zarobljenicima na frontu, pomagao u zbrinjavanju srpskih bolesnika i ranjenika. Švajcarska je prihvatila i smestila preko 2000 izbeglica i dece koja su ostala bez roditelja. U Švajcarskoj je postojao i Ogranak Srpskog crvenog krsta koji je prikupljao pomoć u materijalu i novcu, ali su i neka studentska udruženja prikupljala hranu, odeću i obuću. Švajcarski intelektualci su pisali protestne peticije u korist srpskog naroda, a srpski studenti su organizovali manifestacije osude zločina na kojima se okupljalo preko 1000 posetilaca, Švajcaraca. Na ovim skupovima govorili su najpoznatiji švajcarski intelektualci toga doba – novinari, književnici, profesori, naučnici: Bernar Buvije, Žorž Vanjier, Aleksis Fransoa, Frederik de Rabur, Frank Tomas, Lui Pelet, Andre Mersije, Bendžamin Valoton, Oskar Rapen, Eduard Sekretan, Moris Miliju, i drugi (više od pedeset imena ima u knjizi). A najlepšu pesmu o Srbima, uopšte do danas, napisao je Virdžil Rosel, profesor, pravnik, književnik, i jedan od tvoraca Švajcarskog Građanskog Zakonika, koja počinje stihom: “Volim ja herojski, mali narod taj”. Švajcarski intelektualci su se često oglašavali u novinama, gde su pisali tekstove o srpskoj istoriji, epskim pesmama, mnogim ličnostima, običajima, uopšte govoreći, oni su mnogo doprineli u tom teškom vremenu da se dosta sazna o srpskom narodu. Srpski ranjenici su lečeni u Švajcarskoj, najvažniji Srpski Novinarski biro u Ženei, u kome su radili intelektualci poslati od Srpske vlade sa Krfa, sarađivao je sa švajcarskim glasilima. Biro je izdavao informativne biltene sa vestima iz neprijateljskih novina koje su se poredile sa vestima o istim događajima koje su objavljivali saveznički listovi, pa se tako dobijala približna slika o istinitosti vesti i razobličavale laži kojima su bila puna neprijateljska glasila. Kraljevina Srbija je uspostavila prve konzularne kontakte sa Švajcarskom 1888, a prvi konzul je bio Nikola Petrović, svršeni student prava u Ženevi; prvi poslanik (ambasador) dr Slavko Grujić, od 1916.  

Pašić, Skerlić, Dučić

X Koje su znamenite ličnosti iz Srbije obrazovanje sticale u Švajcarkoj i kako se to odrazilo na njihov dalji rad?

– Do pojave ove knjige, Švajcarska kao država u kojoj su studirali Srbi, nije bila predmet posebne obrade istraživača – istoričara i istoričara književnosti. Znalo se da je tu studirao Nikola Pašić, najznačajniji srpski političar; Jovan Skerlić, srpski istoričar književnosti; Jovan Dučić, pesnik; Slobodan Jovanović, pravnik, pisac i političar; Draga Ljočić, prva srpska doktorka medicine; Nikola Velimirović, teolog, danas Sveti Nikolaj; Svetozar Marković, socijalist, revolucionar o kome se najviše pisalo. O Čedomilju Mijatoviću, predsedniku srpske vlade i ministru više se pisalo o njegovim studijama u Beču i Nemačkoj, nego onim u Cirihu. Kao i o Svetomiru Nikolajeviću, Miti Rakiću ili Jovanu Avakumoviću, a sve su to velika imena srpske nauke i politike. Marko Leko je izumeo novi način proizvodnje šalitre 1875, a tek mu je pronalazak u svetu priznat nakon pola veka – 1924. godine. Bogoljub Jevtić je bio predsednik Jugoslovenske vlade 1934/35, a Sima Trojanović, etnolog koji je obogatio Etnografski muzej svojim unikatnim prilozima, a etnologiju naučnim radovima – profesor i akademik, gotovo da nije bilo poznato da je studirao u Cirihu; Sima Lozanić, hemičar, predsednik Srpske kraljevske akademije. Dobroslav Ružić, o kome u biografiji nije navedeno da je studiirao u Cirihu društvene nauke, iako je pre dolaska u Švajcarsku studirao u Jeni i Minhenu tehničke nauke; bio je upravnik Dvorske biblioteke, naučnik koji je pronašao “Miroslavljevo jevanđelje”, 1914, koje je bilo nestalo u haosu koji je nastupio posle ubistva Aleksandra i Drage Mašin, 1903; ćerka Vida bila je udata za Miloša Crnjanskog. Sava Rajković je bio poznat glumac u Cirihu, pisao je dramske komade u kojima je igrao; bio je i prevodilac, studirao je tehničke nauke. Pavle Paja Radosavljević je, početkom XX veka, bio jedan od najpoznatijih pedagoga u Americi. Njegovi pedagoški udžbenici bili su obavezna lektira za nastavnike u srednjim i višim školama. U Švajcarskoj je doktoriralo 36 srpskih doktoranata u periodu od 1875. do 1918, a znalo se za njih pet-šest. Naslovi doktorskih teza navedeni su u ovoj knjizi, sa podacima o njihovim mentorima, kada i gde su štampani i u kojim bibliotekama mogu danas da se nađu. Jako bi bila zanimljiva doktorska disertacija o doprinosu srpskih studenata nauci u navedenom periodu – medicini i pedagogiji, pošto je iz tih oblasti bilo najviše doktorskih radova. Naši studenti su sticali znanja kod veoma poznatih profesora, glasovitih u svetu. Bilo bi značajno, i ne od male koristi, uraditi studiju o tome koliko su profesori imali uticaja na to da se naši visokoškolci opredele za bavljenje naučnim radom, po povratku u Srbiju. U srpskoj nauci nije dovoljno objašnjen ni uticaj “švajcarskih studenata” na razvoj liberalizma i parlamentarizma u Srbiji – u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.

x U kojoj meri su znameniti Srbi u Švajcarskoj, tog vremena, bili deo savremenih evropskih političkih, filizofskih i književnih tenderncija?

-Švajcarska je sa svojim liberalnim sistemom i neposrednom demokratijom imala veliki uticaj na srpske studente, što se sigurno odrazilo u njihovom životu i radu u Srbiji. O uticaju “švajcarskih studenata” na društvena zbivanja u Srbiji malo je pisano. U srpskoj nauci nije dovoljno objašnjen značaj “švajcarskih studenata” za razvoj liberalizma i parlamentarizma u Srbiji – u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka. Ova knjiga bi ponudila neke odgovore i u tom pravcu. Uzmimo primer Vladimira Jovanovića, koji je postao član Švajcarske akademije, 1865, te je u tom svojstvu učestvovao je na nekoliko naučnih skupova na kojima je upoznao vodeće evropske liberale: Edgara Kinea, književnika, istoričara i političara, s kojim je “sanjao” jednu evropsku federaciju, poput Evropskih Sjedinjenih Država; Šarla Flokea, predsednika francuske Narodne skupštine, s kojim se družio sve do Flokeove smrti; Leona Gambetu, predsednika Francuske vlade, političara koji je posetio Srbiju; Žila Favrea, ministra spoljnih poslova Francuske, koji je zaključio mir sa Nemačkom, 1870; Karla Fogta, naučnika,, profesora i političara, predsednika Švajcarskog Velikog veća; Gustava Šodeja, političara i diplomate s kojim je Jovanović najviše provodio vremena; Žila Ferija, ministra u raznim francuskim vladama po obaranju Napoleona III; Henrija Martina, člana Francuske Akademije nauka, jednog od vodećih francuskih istoričara; Žila Simona, ministra prosvete i poznatog pedagoga i profesora; Sen-Martena Žirardena, političara, naučnika i člana Francuske Akademije nauka; Mihaila Bakunjina, ruskog revolucionara, i niz drugih značajnih ličnosti toga doba. Ovo je primer samo jednog bogatog iskustva, a njih je bilo dosta i kod drugih srpskih intelektualaca, školovanih u Švajcarskoj.

Razgovarala: Tanja NjEGOMIR

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More