Srpska novinarka posle boravka na tri kontinenta živi u Torontu: Srpski humor, duh i energija mi najviše nedostaju

Foto: Privatna arhiva
263

Život ume da nas odvede i na mesta na koja nikada nismo pomislili da ćemo stići, pa i da nas ostavi da tu živimo. Život novinarke, pisca i PR-a Marine Bulatović – Barny je poput neke dobre avanturističke knjige, o čemu je pisala i u svom romanu prvencu „Nina od Arabije“.

Marina je otišla iz Beograda kada je bila na vrhuncu svoje karijere, razlog je bio opravdan, zaljubila se, udala za Budislava – Budu, a Saudijska Arabija je bila njihova prva stanica. Nakon 10 godina provedenih u ovoj azijskoj zemlji peska, sunca i nafte, spakovali su kofere i preselili se na drugi kraj sveta, u hladni i snežni Toronto.

Marina za portal RIC priča o novinarstvu i PR-u nekada i sada, o svojoj knjizi i radu za Teslinu fondaciju i Teslino društvo, i o tome šta joj najviše fali i nedostaje iz zemlje u kojoj je rođena.

Foto: Privatna arhiva

“Kako se već 13 godina selim sa kontinenta na kontinent, živeći prvo 10 godina na Arapskom poluostrvu, a potom u Kanadi, mogu da kažem da mi duh i energija, kao i humor koji poseduje naš narod najviše nedostaju. Po popisu iz 2016. u Kanadi ima oko 97.000 stanovnika koji su se deklarisali kao Srbi, ali na molebanima u Torontu i Misisagi koji su organizovani kao podrška SPC u Crnoj Gori bilo je malo sveta. Sa molebana sam izveštavala, pa o tome govorim iz prve ruke. Naši ljudi se trude da se vrlo brzo uklope u novu sredinu i tu jednostavno nestanu, što nije dobro. Ali, kada odem u Njujork, naročito Bruklin gde sve vrvi od Jevreja tradicionalno obučenih (muškaraca, žena i dece) vidim da njima ne pada na pamet da se potpuno integrišu, čuvajući čak i svoj stil oblačenja i to usred Velike jabuke. Kanađani mi kad-kad deluju kao poluprogramirani roboti, bez naročitog interesovanja za tuđ život i duhovne vrednosti. Njima je davno, kao i čitavom Zapadu, dolar nagrizao dušu, a njihova opsednutost raznim ‘popustima’ gde navodno štede novac meni je zapanjujuća. Nedostaju mi sestra, sestrići, roditelji, poslastičarnica ‘Zlatno doba‘ i tišina Divčibara gde uvek najbolje spavam”, kaže Marina.

Marina u Saudijskoj Arabiji Foto: Privatna arhiva

Počeli ste PR-om da se bavite početkom 90-tih godina prošlog veka. Kako je to tada izgledalo?

“Moj početak je vezan za BK kompaniju koja je imala prvu PR službu u Srbiji. Petnaestak godina kasnije ‘aktivnu’ karijeru sam završila u Futuri Plus kao Savetnik za komunikacije i odselila se iz Srbije. Ukratko to je bilo doba nevinosti ove profesije – kako kod nas, tako i u svetu.”

Gde je PR danas u odnosu na to vreme?

“Ponekad mi se čini da je savremeni PR tu da nas ubedi da ništa nije kao što izgleda. Najveće žrtve PR-a i marketinga su upravo stanovnici Zapadnih zemalja. Sistematski su ih ubedili u sve i svašta – tako da ljudi ovde više veruju medijima, nego vlastitim očima ili vlastitom iskustvu. Iskreno se nadam da se to u Srbiji nikada neće dogoditi, ma koliko velike i vešte bile manipulacije putem sredstava javnog informisanja. Verujem da kritički duh i energija sa kojima se Srbi rađaju – nikada neće biti uništeni.”

Zbog čega ili koga ste otišli iz Srbije u Saudijsku Arabiju? Šta ste tamo radili?

“Kada sam se 2007. udala, moj suprug (kanadski državljanin) koji je živeo i radio u Torontu, iznenada je dobio posao u Saudijskoj Arabiji, u industrijskom gradu Jubailu, pa smo se tamo i odselili. Tu je nastao moj prvenac „Nina od Arabije“ inspirisan životom u ovoj Kraljevini, tu sam naučila da kuvam i tu mi je samoća postala najbolja drugarica.”

Vaša knjiga „Nina od Arabije“ postigla je veliki uspeh u regionu. Kao PR, za one koji nisu upućeni, predstavite nam svoju knjigu?

“Pune tri godine sam pisala „Ninu od Arabije“, pa u želji da se od tog posla malo odmorim – osmislila sam da roman predstavim viralno, u video formi, kreiranoj isključivo za potrebe društvenih mreža i interneta. Na YouTube kanalu postoji osam odlomaka iz mog romana koje čitaju popularni glumci – Ljiljana Blagojević, Neda Arnerić, Iva Štrljić i Nenad Nenadović. „Nina od Arabije“ je postao prvi roman na Balkanu koji se čitaocima predstavlja viralnim putem, kroz „oživljene“ i svima dostupne odlomke. Niko bolje od tih odlomaka ne može da govori o mom romanu. Čak ni ja!”


Pišete za razne portale u Srbiji i Kanadi. Kako vidite novinarstvo danas? Da li su mediji slobodniji nego ranije?

“Političke elite svuda u svetu novinarstvo shvataju kao PR delatnost sa ciljem promocije njihovih ideja, stranaka i vlasti. Novinarstvo prolazi u isto vreme kroz dve revolucije – tehnološku (Internet) i političku. Sloboda je relativan pojam u 21. veku, kako u novinarstvu, tako i u drugim profesijama, ali i u životu svakog pojedinca. Ono što ostaje kao najbitnije u novinarstvu jeste – dobro ispričana priča.”


Zašto mladi novinari misle da su vrhunski čim napišu dva teksta? Da li ste i vi odmah pisali kolumne?

“Podlegli su tzv. ‘zapadnim vrednostima’ gde caruju instant pravila – sve i odmah. Niko ne bi da se muči, da vredno radi… Svakodnevno smo konzumenti (plitke) instant zabave koja nam se servira u izobilju. Moj novinarski početak vezan je za redakciju “Danas-a” i dva divna urednika Grujicu Spasovića i Božidara Andrejića. Tu sam objavila prve tekstove čini mi se već 1998 godine. Inače, “Danas” i moj suprug istog dana slave rođendan (9. jun), pa kako u ‘slučaj’ ne verujem i ovde vidim neku važnu simboliku za mene.”

Zašto mladi odlaze iz Srbije ili imaju tu potrebu. Šta ih čeka tamo daleko?

“Mladi ljudi iz Kanade odlaze da žive i rade u Ameriku, na Novi Zeland, UAE ili Katar tamo gde su porezi znatno manji nego ovde. Ekonomski momenat je uvek i svuda veoma važan. Isto važi i za naše mlade ljude. Nigde i ništa nije idealno, to često kažem. Ovde ih čeka posao, radni dan koji traje od jutra do večeri, jako malo slobodnog vremena koje mogu iskoristiti za sebe – da se opuste od stresa i obaveza, čeka ih dužničko ropstvo u vidu kredita za kuću, stan ili auto, računi za osiguranja od kojih vas boli glava, video nadzor koji vas prati na svakom koraku, čak i u teretani. Neko vas ovde uvek posmatra.”

Marina na Havani Foto: Privatna arhiva

Živite trenutno u Kanadi, Torontu. Recite nam nešto više o vašem radu za Teslinu naučnu fondaciju (TNF) iz Filadelfije i Tesla Memorijalno Društvo iz Njujorka. Ova fondacija, a kasnije i društvo, nagradili su vas priznanjima ove godine.

“Godinama unazad volontiram za projekte, organizacije ili pojedince za koje mislim da to zavređuju. Među njima su i Tesla društvo i fondacija iz Amerike. Naši velikani poput Nikole Tesle, Mihaila Pupina, Milutina Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih … treba da budu tačke okupljanja svesrpskog naroda, ma gde da živi. Nikola Tesla je jedan od junaka mog romana. Najviše sam ponosna na pomoć i doprinos Tesla Memorijalnom društvu iz Njujorka da se 10. jul proglasi za nacionalni Dan nauke u Srbiji. Bilo je to 2010. A početkom ove godine, uz blagoslov episkopa istočno američkog g. Irineja, uputili smo pisma Vladi Republike Srpske – Miloradu Dodiku srpskom članu Predsjedništva BiH i Željki Cvijanović, predsjednici Republike Srpske sa predlogom da: Teslin rođendan 10. jul proglase za nacionalni Dan nauke u Republici Srpskoj. U januaru 2020. u Njujorku održana je 8. Tesla konferencija u organizaciji TNF iz Filadelfije.”

Šta biste poručili ljudima koji žele da napuste Srbiju?

“Putujte, igumani… Ali, nikad ne zaboravite svoju pravoslavnu veru, Kosovski zavet, maternji jezik i istoriju. Ne dozvolite da vam Zapad samelje dušu i duh. Uvek budite više kritični prema Zapadu i njihovim vrednostima, nego prema rodnoj zemlji i svemu onome što su vas babe i dede učili. Obavezno u kofer spakujte fotografije svojih predaka, slavsku ikonu, a u srcu čuvajte Srbiju.”

Miljan Paunović

Izvor Regionalni informativni centar
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More