Sanja Anastasija: Magija srpske Karmen pokorila svet!

Svoja i posebna, nastupala je širom Evrope, u Južnoj Koreji, Japanu, Južnoj Africi i Kini

Sanja Anastasija, Foto: Privatna arhiva
994

Nižući note, Đuzepe Verdi, kompozitor zrelog italijanskog belkanta, verovatno nije slutio kakvu će fantastičnu sudbinu imati još jedna od njegovih 30 opera, niti da će njena zvezda biti Beograđanka, mecosopran Sanja Anastasija! Svetska diva srpskog porekla, za portal “Naši u svetu”, govori o zvezdanom prahu zavidne karijere i trnovitom putu od uspeha.

“Jedna od najdražih uspomena je naravno nastup u Areni. Kad se kaže Arena, kod nas klasičara, misli se na Arena di Verona u Italiji, najveći otvoreni operski teatar na svetu. Pevati pod otvorenim nebom, pred oko 17.000 gledalaca je magija, čarolija. Otvoreno nebo, povetarac, cvrčci i muk u publici. Toliko očiju i ušiju, a tišina. Jeza!”, iskreno nam priča operska diva.

Dobija briljantne kritike, foto: privatna arhiva

Stazama Marije Kalas

Za proslavu stotog rođendana festivala u Veroni, Sanja Anastasija je imala čast da debituje na istom podijumu na kojem su pevali Marija Kalas, Franko Koreli, Mario del Monako, Gena Dimitrova i mnogi drugi svetski i, kako sama kaže, vanzemaljski umetnici.

“Te 2013. godine na taj podijum kročila sam i ja, ni manje ni više nego uz Plasida Dominga. U Areni sam pevala u šest produkcija: Karmen, Aida, Nabuko, Travijata, Bal pod maskama i Romeo i Julija. U ulozi Fenene debitovala sam baš sa Domingom u Areni. On je pevao Nabuka, mog oca i stvarno sam imala utisak da smo “familija”. Gospodin Domingo je izuzetna ličnost. Nezaboravan susret. Običan, normalan, neposredan, ljubazan… Valjda je to stvarno istina da su svi najveći ljudi jednostavni i neobično obični”, priseća se naša sagovornica.

Nastup sa Plasidom Domingom, Foto: privatna arhiva

Od Beograda do Graca

Sanja Ansatasija završila je muzičku Akademiju u Gracu, gde je i počela opersku karijeru. Trnovit put slavne dive, posvedočila je za naš portal, krenuo je od prvih časova solo pevanja.

“Još u osnovnoj školi počela sam da se bavim solo pevanjem, ali ne baš svojom voljom i izborom. Zahvaljujući izuzetnom pedagogu i predivnoj osobi gospođi Svetlani Milošević, otkrila sam svet solo pevanja i glasa, kao najlepšeg instrumenta. Počele su da se ređaju razne nagrade što me je, naravno, podstaklo da nastavim sa pevanjem uporedo kroz srednju školu i kasnije uz studije menadžmenta na Višoj poslovnoj školi u Beogradu. Do tada je to pevanje, iako uspešno, bilo samo sporedna stvar, hobi, korisno iskorišćeno slobodno vreme”, priseća se Sanja Anastasija.

Foto: privatna arhiva

Audiciju za člana hora u Narodnom pozorištu u Beogradu prošla je 1996. godine i tu se, kako kaže, desila čarolija. Učestvujući u nekoliko predstava u našoj operi, imala je čast da sluša i gleda naše najveće operske umetnike na delu.

“Bilo je magično stajati iza scene i onako sa stane, posmatrati kako sve to u pozorištu funkcioniše; ceo taj teatar, pevači, orkestar, dirigent, kako svi znaju kad šta treba da rade, pa onda kostimi, perike, scenografija, publika…Fascinantno!”, zadivljeno je Beograđanka svetskog glasa prepričala te trenutke.

Foto: privatna arhiva

Iz tog divljenja i oduševljenja počinjem mnogo ozbiljnije da se bavim glasom i tehnikom pevanja što je dovelo do želje za doškolovavanjem, ali nije bilo ni reči o inostranstvu. Međutim, splet okolnosti u našoj zemlji krajem tih devedesetih, ali i manjak kadra na našoj Akademiji, podstakli su ideju o odlasku na školovanje van granica naše zemlje.

Put u inostranstvo bio je luksuz

Pre tačno dvadeset godina, iz radoznalosti, odlučuje je da se prijavi na prijemni ispit za studije solo pevanja na Univerzitu za muziku i dramsku umetnost u Gracu. Do tada nije imala prilike da mnogo putuje van granica Srbije, jer, kako kaže, potiče iz skromne porodice, od oca lekara i majke vaspitačice, za koje je odlazak u inostranstvo bio luksuz.

Foto: privatna arhiva

“Posle tri meseca dobila sam pozitivno pismo za polaganje prijemnog ispita na odseku solo-pevanja u Gracu, gde sam 2002. godine diplomirala osnovne studije pevanja sa najvišom ocenom i dobila stipendiju Ministarstva obrazovanja Austrije. Iste godine prešla sam u Beč, gde sam nastavila postdiplomske studije na odseku za opersku scensku umetnost. Magistrirala sam 2005. godine i od tada radim kao slobodan umetnik”.

Da taj put nije bio nimalo lak govori sama činjenica da je tada otputovati u Austriju bila potrebna viza, i još se seća čekanja u redu ispred Austrijske ambasade. Usledilo je preseljenje, kupovina nameštaja, učenje jezika, a iznad svega, trebalo je redovno plaćati račune. Od Srbije nije imala nikakvu pomoć, nije bilo stipendija, posebno za one koji se odluče na studije u inostranstvu.

“Morala sam da se sama izdržavam i nisam se stidela da radim bilo šta, što je naravno u nekom skladu sa mojim znanjem i mogućnostima. Pevala sam u džez klubu u Gracu od devet uveče do tri ujutru oko pola godine. Kad je to džez pevanje počelo da smeta mom klasičnom pevanju na Univerzitetu, počela sam da konobarišem u kafiću. Do kraja osnovnih studija u Gracu, to mi je bio jedini redovni prihod i zahvalna sam gospođi Doris Manhajm, koja mi je ukazala poverenje i uvela u svet gastronomije. Takođe sam pevala u crkvi, na venčanjima, pravila razne privatne koncerte, pevala u školskom horu, čuvala decu, peglala”, sa ponosom se priseća operska diva svojih početaka.

Foto: privatna arhiva

Boli duše

Možda najzanimljiviji detalj koji otkriva kroz šta sve prođe naš umetnik koji se odluči na školovanje u inostranstvu, jeste prvi dan na Univerzitetu, na času scenskog pokreta, kada je Sanju Anastasiju ostalim kolegama predstavljao profesor, Austrijanac.

“Ovo je Sanja, ona je Srpkinja, ona sigurno ima nož, pazite se da vas ne zakolje, jer Srbi kolju”, rekao je on. Pretrnula sam, odgovorila sam na engleskom jeziku da sam jedna od onih bez noža i da dolazim u miru, samo da studiram. Onda dalje, na kursu nemačkog jezika, profesorka koju sam prozvala Helga, počne da nabraja države Evrope i kaže “Kosovo je država!”. Pomislim, uf , kako, bre, da ja 1998. godine u septembru, ne znam za tu geografiju? Čudno.  Zabolelo je nekako, al ajde, znaju valjda ovi Austrijanci bolje i više od nas”, priseća se Sanja Anastasija.

Foto: privatna arhiva

Loša iskustva su lekcije

Ne želi da veruje da je ikada bila diskriminisana u svom poslu zbog nacionalnosti. Na sva loša iskustva gleda kao na životnu lekciju i sve posmatra vrlo pozitivno, kao podstrek za napred. U ovom poslu koji radi, kaže Sanja Anastasija, nema milosti – za skoro svaki nastup, ulogu ili koncert, morala je da polaže audiciju. “Merila nema, nema matematike, sve je jako subjektivno, žiriju ili se svidite ili ne, jako surovo”. Ali, ona ne odustaje.

“Moram da dodam da su u moje vreme, naši studenti bili bez podrške svoje zemlje, nije bilo interesovanja, nije bilo informacija za bilo kakva studentska pitanja i pomoć u dijaspori, a to mislim generalno na sve studente iz svih oblasti ne samo nas sa muzike. A nas studente klasične muzike, nije čudilo da u dijaspori nemamo podršku ili pomoć, zašto bismo je imali u inostranstvu, kad u samoj državi klasika uopšte nije popularna. Zbog toga smo se snalazili sami, kako znamo i umemo. Međutim, trebalo nam je da se oglasimo, da se pohvalimo, da smo tu i da smo uspešni”, prepričava nam iskušenja kroz koja je morala proći.

Uspela je da sa nekoliko kolega sa muzičkog univerziteta, 2002. godine organizuje koncert naših studenata muzike u Beču uz pomoć Ambasade Srbije i tadašnjeg našeg ambasadora Mihajla Kovača. Po rečima ambasadora, to je bio uopšte prvi i jedini klasični koncert ikada priređen uz posredovanje srpske ambasade od kada postoji u Beču.

Večiti stranac

Čak je i kriza identiteta nastupila i zbog svog raskošnog talenta zadesila je sudbina večitog stranca.

“Na mnogim takmičenjima za solo-pevače bila sam jedini predstavnik iz naše zemlje. Trebalo je, 2008. godine,da nastupim u našem pozorištu kao neko naš iz sveta, uspešan i mlad. Šta će nam ona, mi imamo naše – bilo je obrazloženje koje je dobila od organizatora. Tada sam upala u dilemu identiteta: Ko sam to ja? “Moji” kažu da nisam “naša” jer sam kod “njih”, a ovde kod tih “njihovih” sam večiti stranac!? Onda sam shvatila da sam ja u stvari kao Karmen, ni naša ni njihova, to jest svoja i posebna. To mi je postala omiljenija uloga sa kojom sam nastupala u do sada 11 produkcija širom Evrope, u Južnoj Koreji, Japanu, Južnoj Africi i Kini. Bila sam čak redovan gost Sarajevske Opere za ulogu Karmen od 2007. do 2013. godine. Kad god se izvodila Karmen, zvali su samo mene!”, ponosno i sa razlogom ističe naša sagovornica.

Foto: privatna arhiva

Jedini nastup u beogradskoj Operi

Domaća publika joj se ipak odužila, kada je pre tri godine pozvana da “spasi” predstavu, Verdijevu operu Don Karlo, u ulozi Ebole, jer predviđena koleginica nije mogla da nastupi te večeri.

« Stigla sam u ponedeljak, predstava je bila u sredu. Dok proba traje pozdravljam se sa poznatim kolegama iz hora koji me se sećaju, tu su mnoga nova lica. Solisti kojima sam se divila sada stoje sa mnom na bini i čekaju znak dirigenta. Istina je da je najteže pevati kod kuće. Imala sam veliku tremu i osećala strasnu odgovornost. Sećam se aplauza i sećam se suza koje su mi same skliznule. Lepo i nezaboravno. Posle odlaska iz hora na školovanje u Austriju, to mi je bio prvi i do sada jedini nastup u beogradskoj Operi, ali sam sigurna da će doći do saradnje u nekoj skorijoj budućnost, poručuje operska diva.

Token sreće

Sanja Anastasija živi u Nemačkoj, a trenutno u Briselu priprema jednu neobičnu produkciju Verdijeve opere Nabuko. Pevaće ulogu Fenene, a predstava će biti u dvorani Forest National, najvećoj dvorani u Briselu, nešto poput Arene u Beogradu.

Foto: privatna arhiva

Nedavno se vratila iz Japana gde je pevala jednu od njenih omiljenih uloga Amneris iz Verdijeve opere Aida. Provela je šest nedelja sa tokijskom Filharmonijom i japanskim kolegama pevačima. Karte su rasprodate za 15 minuta u svim teatrima u Japanu.

“Kada se to desi, pozorište vam pre predstave pokloni jedan zlatni novčić kao simbol za sreću i uspeh. I imali smo veliki uspeh i zadovoljstvo. Bilo je divno i nezaboravno, jedva čekam da se vratim tamo sledeće godine za Karmen i kasnije za Trubadur i Don Karlos”, otkriva nam Beograđanka svetskog glasa, a naše gore list.

I. Lukić

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More