Zamršena životna priča boginje narodne muzike, Toma joj je napisao čuvenu pesmu a ovako su se upoznali (VIDEO)

Foto: PrintScreen/YouTube
145

“Smederevo, 10. oktobra 1976. godine. Oko 21.30 časova na magistralnom putu Beograd – Niš kod Kolara dogodila se teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubili Miodrag Jašarević, šef narodnog orkestra RTB-a, popularna interpretatorka narodnih pesama Silvana Armenulić i njena sestra Mirjana Barjaktarević. Tako je glasila vest o smrti po mnogima najveće zvezde narodne muzike nekadašnje Jugoslavije.

Zamršena životna priča boginje narodne muzike Silvane Armenulić, osim zaslepljujuće slave i tragične prerane smrti u saobraćajnoj nesreći sa mnogo nepoznanica, još krije brojne istine o drugim zvezdama sa kojima joj se povremeno ukrštao put, ali i elemente šekspirijanskih zapleta, idile ruskih bajki, mračnih tokova svesti psihohorora i munjevit, iznenadan kraj…

Rođena je u Doboju 18. maja 1939. godine kao Zilha Barjaktarević, ćerka Hajrije i poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Bila je jedno od desetoro braće i sestara, ali u dobojskoj Gornjoj mahali život nije bio nimalo lak. Još kao mala obolela je od tada smrtonosne difterije i samo je čudom uspela da preživi, ali njen mlađi brat Hajrudin nije. Njihovom ocu ponestalo je snage da to sve izdrži. Odao se alkoholu, zapostavio porodicu i praktično sav teret othranjivanja i izvođenja devetoro dece na put prepustio njihovoj majci Hajriji.

“Bili smo jedno drugom do uva i majka nas je, kad bi je pitali za naša imena, na prste nabrajala. Kako je sastavljala kraj s krajem, još ne mogu da shvatim. Sve je morala da meri kroz onaj vražji broj devet: devet kaputa, devet obroka, devet pari cipela… Zato sam maštala o danu kad ću joj se skinuti s vrata”, pričala je Silvana kasnije kad je postala velika zvezda.

Zilha se upisala u osnovnu školu 1947. godine. Njen talenat za muziku bio je uočljiv nastavnicima, pa je počela da svira mandolinu, a ubrzo i da peva.

To je za nju predstavljalo priliku za bekstvo iz života koji nije želela jer se otac nije treznio, a majka je smatrala da je dovoljno to što je naučila da čita i piše, a posle toga treba da se uda. Pesma je delovala kao spas i mogućnost preokreta.

Sa šesnaest godina Zilha se odselila kod svoje tetke u Sarajevo.

Iako maloletna, počela da peva po kafanama na Ilidži. Ubrzo ju je zapazio harmonikaš Ismet Alajbegović Šerbo, koji je, oduševljen njenim glasom, hteo da je priključi svom orkestru. Pošto je bila maloletna, za to joj je bilo potrebno odobrenje roditelja. Oni su se isprva tome protivili, jer u to vreme profesija kafanske pevačice nije predstavljala neko prestižno zanimanje.

Ipak, Zilha nije mogla da ide putem koji su joj oni odredili i to su ubrzo shvatili. Pa neka bude pevačica kad baš hoće, rekao je na kraju njen otac koji je u to vreme već bio digao ruke od svega. Tako je u kafani Topola na Ilidži počela karijera najveće zvezde u istoriji jugoslovenske novokomponovane narodne muzike.

Pevanje po kafanama uopšte nije ugodan niti bezopasan posao, posebno za vrlo mladu devojku bez iskustva. U opis tog radnog mesta spadaju i dim, pijanci, tuče, vulgarna dobacivanja i na momente preteća atmosfera. Da bi njen mladi duh opstao u tom teškom vremenu socrealizmu, Zilha je uzela ime svoje omiljene romantične filmske junakinje.

Strastvena, zgodna i američki drska radnica na plantažama pirinča na severu Italije, koju je u filmu Gorki pirinač tumačila zanosna glumica Silvana Mangano, bio je lik u koji se Zilha sklonila kako bi nastavila da sanja velike snove.

“Danas se naježim kad uđem u kafanu. Trebalo je izdržati neprijatnosti i poniženja. Ko nije bio među pijancima, ne zna koliko je to strašno. To govorim ja koja sam pevala u boljim lokalima, mogu da zamislim kako je onim pevačicama u raznim prčvarnicama gde ih većina gostiju gleda i sluša bez poštovanja”, priznala je kasnije Silvana.

Pre nego što će se mlada pevačica proslaviti u Beogradu i u čitavoj zemlji, nastupajući u Leskovcu 1958. godine spazila je na klupi ispred hotela promrzlog mladića. Prišla mu je i zapodenula razgovor s njim. On joj je otkrio da je došao sa sela u potrazi za poslom, ali nije ga našao. Nije imao novca da se vrati kući, a nije imao ni gde da spava. Pošto se i sama uspinjala trnovitim putem, Silvana je u potpunosti saosećala sa momkom i ponudila se da mu pomogne koliko može: zamolila je upravnika hotela da nesrećnom mladiću nađe bilo kakav posao i smeštaj. Kad se uzmu u obzir njena harizma i šarm, nije čudo što joj je odmah izašao u susret. Neizmerno zahvalan, taj momak počeo je da se druži sa muzičarima i povremeno bi s njima, na Silvanin nagovor, čak  otpevao neku pesmu.

Ime mu je bilo Toma, a prezivao se Zdravković. Ona je tada imala 19 godina, on 20. Kasnije, kad je već postao najtraženiji folk kantautor i pevač, upravo je on za Silvanu napisao pesme koje su je proslavile na čitavom Balkanu. Između ostalog i hitove Šta će mi život, koju i dan-danas u kafanama neprekidno naručuju svi kojima srce pati i koje duša boli.

Godinu dana nakon boravka u Loznici, Silvana je konačno stigla u Beograd. Prvo je nastupala u hotelu Bristol sa orkestrom Jovice Marinovića, u kojem je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković, zvali su ga Cune. Potom je, posle kratkih i efikasnih pregovora, dospela u hotel Grand, koji se smatrao predvorjem slave. To nije bilo slučajno: u Grandu je svirao kompozitor Aca Stepić koji je Silvanu čuo još u kafani Topola na sarajevskoj Ilidži. Još tada joj je prorekao veliku karijeru i videvši je ponovo, nagovorio je direktora hotela da je dovede ne pitajući za cenu. Nagovaranje nije bilo posebno teško pošto je, osim glasa, i Silvanina lepota bila opojna.

Osim brojne i verne publike, nastupi u Grandu doveli su je do još jedne ozbiljne prekretnice u životu. Iako je tokom večeri kad je ona pevala sala bila prepuna, nije mogla a da ne zapazi jednog naočitog mladića koji je, za razliku od svih ostalih koji su se nalivali alkoholom, sve vreme pio sok od maline. Sedeo je sam i, kako je Silvana kasnije opisala, venuo. Kad su članovi orkestra počeli da joj skreću pažnju da se momak ozbiljno zaljubio u nju, saznala je da je student prava, poznati teniser, član reprezentacije Jugoslavije i da potiče iz gospodske beogradske porodice.

Ime mu je Radmilo Armenulić. Poučena lošim iskustvom iz ranijeg kafanskog života, nasrtljivcima i jednokratnim donžuanima, Silvana isprva nije htela da se upliće ni u kakav odnos. Međutim, iz večeri u veče Radmilo joj je sve više privlačio pažnju. Osim dobrog izgleda, besprekornih manira i aristokratske odmerenosti, sviđalo joj se još nešto: sazrevajući uz brojne pijance i poučena nezaceljenim ožiljcima iz detinjstva zbog oca alkoholičara, bila je fascinirana činjenicom da on nikada ne pije ništa osim soka od maline. Posle nekoliko nedelja, Radmilo je sakupio hrabrost i prišao Silvani.

Već posle nekoliko meseci, u jesen 1961. godine, Radmilo je zaprosio Silvanu. Venčali su se 26. oktobra, bez znanja roditelja. Posle sklapanja braka u opštini, otišli su u kafanu Vidin kapija, da bi posle toga Radmilo odveo suprugu u roditeljski stan. Do tada ju je krio jer je kao jedinac iz bolje beogradske kuće strahovao da roditelji neće prihvatiti kafansku pevačicu za snahu. Međutim, oni su mu samo zamerili što je sve to krio od njih, što je ranije nije predstavio i pozvao ih na svadbu.

Spolja gledano, te prve godine braka izgledale su kao bajka i 1964. godine dobili su ćerku kojoj su dali ime Gordana, po Radmilovoj majci. Takođe, Silvani je bilo izuzetno važno to što njen suprug nije tražio da ona prestane sa kafanskim pevanjem. Međutim, ne postoji savršena idila. Radmilo je ubrzo dobio ponudu da igra u Zapadnoj Nemačkoj kao profesionalni teniser, a godinu dana kasnije u Doboju je preminuo Silvanin otac. Stari Mehmed, ljubitelj pesme i muzike, umro je na samom pragu velike i blistave karijere svoje ćerke.

Prvu ploču Silvana je snimila za Diskos iz Aleksandrovca i sa orkestrom Ilije Spasojevića, u tiražu od čak pedeset hiljada primeraka. To joj je otvorilo vrata radio-stanica, koje su tada bile ono što je televizija bila osamdesetih i devedesetih, ali u isto vreme predstavljalo i potvrdu da više nije kafanska pevačica već estradna umetnica. Prihodi od pedeset hiljada prodatih singlica i tantijeme od emitovanja na radiju bili su veliki, ali to je bio tek mali deo novca koji su narodnjaci zarađivali na koncertima, što ju je tek čekalo.

Tih godina, kad su se izdavači utrkivali u otkrivanju novih zvezda narodne muzike, Silvana je prvo potpisala ugovor sa PGP-RTS, za koji je snimila četiri duetske ploče sa kompozitorom Petrom Tanasijevićem. Ova izdanja doživela su veliki uspeh, ali Silvana je htela više, želela je solo albume. Zato je prihvatila ponudu Jugotona i već početkom januara 1967. u saradnji s Acom Stepićem snimila novi album. Iste godine objavila je još dve singlice sa grčkim pesmama, a sa Aleksandrom Trandafilovićem album izabranih izvornih narodnih i starogradskih pesama. Kao deo Beogradske estrade, u grupi sa Tomom Zdravkovićem, Muharemom Serbezovskim i Ismetom Krcićem gostovala je po gotovo svim mestima tadašnje Jugoslavije. Počela je da učestvuje na festivalima, pa čak i da dobija nagrade. Ipak, nije imala veliki hit, ali tada je presudnu ulogu odigralo staro poznanstvo.

“Prijateljstvo između Silvane i mene trajalo je godinama. Sretali smo se po raznim gradovima i 1969. godine našli smo se u istoj grupi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila Nad izvorom vrba se nadnela. Stalno je gunđala kako joj treba prava stvar, da snimi ploču i bude u špici. Pitala me šta da radi, kako da se probije. Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Sa Silvanom je bilo teško. Pričali smo danima, bila je nesrećna. Otkrivala mi je detalje iz svog braka koji je bio labilan, naprosto je očajavala. Često mi je govorila: Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đavola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit’ brak, nit’ ovo, nit’ ono… I jednom dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: Znaš šta, to je interesantno, da ti ja napravim pesmu baš kao što ti pričaš, onako kako se osećaš. Onda ćeš bolje pevati”, pričao je svojevremeno Toma Zdravković.

Na toj turneji, tokom mnogih putovanja i dugih razgovora, Toma je upoznao sve njene probleme, život, način izražavanja, ušao joj je u dušu. Međutim, baš tad su mu tražili pesmu za Beogradski sabor.

“A ja sam razmišljao o Silvani i onom njenom šta će mi život. I pošto smo imali pauzu, pio sam sa nekim društvom dva-tri dana, totalno sam bio bolestan, umoran i probudio se u hotelu Slavija. Oko devet trebalo je da krenemo na turneju. Onako sav izbezumljen, mamuran, glava mi otpada, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Mislim, to mi nikad nije bilo teško, sad ću bar da napišem pesmu za Beogradski sabor. Odjednom, shvatim da će pesma Šta će mi život biti odlična i ostavim je za sebe, da je pevam na Saboru. Na turneji Silvana mi je govorila da treba da snimi ploču i u isto vreme postoji šansa da igra u nekoj televizijskoj seriji. A nema pravu stvar ni za ploču ni za seriju. Kad smo se vratili sa turneje, ja sam krijući se malo od nje, otišao u studio da snimim numeru Šta će mi život. Radio Beograd i Estradaspremali su zajedničku ploču sa stvarima koje će biti na Saboru, ali Silvana je čula pesmu baš u tom studiju Pet i počela da me ubeđuje: Dado, molim te, ova je pesma za mene, ti moraš da mi je daš. I šta ću, dam joj numeru. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onoga što je ona meni pričala. Uzmi, ionako sam je pravio za tebe. Tako je bilo suđeno”, otvorio je dušu u jednoj svojoj ispovesti Toma Zdravković

Izvor TV Prva
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More