Mlada Srpkinja, najmlađi doseljenik se bori za opstanak u Berlinu

Mina Nešić u Warshauer strasse u Berlinu
340

“ Zovem se Vilhemina Mina Nešić. Imam 23 godina. Došla sam da živim u Berlin u decembru 2019. Rođena sam 1996. na Novom Beogradu. Kako svi znamo, devedesetih godine u Srbiji, po nestanku bivše Jugoslavije, nisu bile lepe životne prilike. Svi su se snalazili kako su mogli. Moji roditelji i stariji brat već su početkom devedesetih krenuli ka inostranstvu. Bili su u Holandiji, Italiji, Grčka, pa su se vratili u Srbiju.”

Ovako priča Vilhemina Mina Nešić, mlada Srpkinja, koje je početkom januara 2020. godine stigla u Berlin da se stalno u njema nastani. Iskreno nam je ispričala kako je postala najmlađi srpski doseljenik u nemačkoj prestonici:

“Kada smo porodično krenuli u seobu po Evropi nije nam bilo lako. U nekim slučajevima, nama Srbima, nije lako ni danas. Na kraju smo se mi članovi porodice Nešić iz Beograda, posle bombardovanja NATO, definitivno preselili u Italiju 1999 godine. Živeli smo u Toskani, gde je bio deo mamine porodice. Bila sam mala. Brat i ja smo išli u italijansku školu i igrali basket, a roditelji su radili. Brat se vratio u Beograd 2008. godine. Mi smo se  preselili iz Toskane u Trst, u kome moji roditelji i danas žive. U Trstu sam završila srednju školu za audio-video tehničare. Preselila sam se u Torino i živela sama. Bilo ,i je žao da se rastavim od roditelja i drugara, ali upoznala sam veliki grad, sa više mladih ljudi i više mogućnosti za napredak i bolji život”, počinje svoju ispovest Mina Nešić.

I nastavlja priču:
“ Torino bio novo iskušenje za mene. Radila sam, zarađivala i plaćala svoje račune. Postajala sam odrasla i odgovorna osoba. Bavila sam se elektronskom muzikom. Najbitnije je to da sam počela da sviram po klubovima. Ja sam od šesnaeste godine pravila kompozicije elektronske muzike, ali nisam imala prilike da sviram na velikom “sound-sistemu”, dok nisam stigla u Torino. Upoznala sam mnogo dobrih i lepih ljudi i ušla u neku jako aktivnu kreativnu scenu. Našla sam meni bitne prijatelje. Svirala sam po raznim gradovima severne Italije. Bilo mi je jasno da ako si mlad, a pogotovo muzičar ili umetnik, moraš imati dosta sreće ili da imaš dobre kontakte da bi postao “neko”. Italija je, međutim, država koja neće da ide napred. Zemlja je divna, ima mora, planina, jede se mnogo dobro, ali država ne funkcioniše. Osetila sma da je  bolje da napustim Italiju i odem u neku zemlju o kojoj svi pričaju samo dobre priče. Bile je to Nemačka. Pogotovo  Berlin, grad broj jedan za muziku”, objašnjava nam Mina Nešić, koja kao umetnica koristi ime Vilehemina, kako se na rođenju zvala ćerka Vuka Karadžića i Ane Kraus.

“Ideja za seobu u Berlin dao mi je moj momak, koji je sa mnom došao u nemačku prestonicu. On je Grk i ima  27 godina. Završio je fakultet kao inženjer zvuka u Milanu. Pošao je sa mnom u Berlin da bi izgradio sebi dobru poslovnu i umetničku karijeru”, kaže Vilhemina Mina Nešić.

I dodaje:
“Imam hrabrost i želju da idem ka boljem. Malo je država koju tu šansu mogu da pruže mladim ljudima. Pre nego što smo došli u Berlin, radila sam sezonski posao u nekom restoranu blizu Aleksandrije. I tamo sam živela par meseci da uštedim novac i stavim nešto sa strane. Prodala sam, nažalost, i svoj monitor studio, pa zvučnike, da bi imala malo para za život u Berlinu prvih nedelje i meseci.  Pre dolaska u Nemačku, mesec dana sam zvala telefonom činovnike po ambasadama tri države da bih saznala kakve papire treba da imam u Nemačkoj. Imam srpski pasoš i trajnu dozvolu za boravak u Italiji. Htela sam da znam da li mi ti srpski i italijanski papiri vrede i pomažu da boravim u Nemačkoj. Niko, ni Srbija, ni Italija, ni Nemačka, odnosno njihovi ambasadori nisu mi dali tačan odgovor. Oko moje situacije neko je rekao da, neko je rekao ne, neko je rekao probaj”, žali se Mina Nešić.

“Na kraju, čim sam stigla u Berlin odlučila sam da moj prvi cilj bude da nađem posao, da otvorim račun u nemačkoj banci, da imam zdravstveno osiguranje i da dobijem dozvolu boravka. Svirala sam tu i tamo. Muzika me održavala u životu i davala nadu za budućnost. Berlin je uostalom poznat kao Meka za sve umetnike sveta. Imala sam svoju prvu muzičku ekzibiciju u januaru 2020. godine, blizu Mariannenplatza u Kreuzbergu.

Pričalo se da je u Berlinu najteže naći stan, a moj momak i ja smo ga našli brzo i lako. Svi su mi govorili “biće lako za posao”. Nije bilo lako. Obilazila sam razne kancelarije i tražila posao, ali su mi Nemci dali jedan papir i to bez ikakvih objašnjenja. Shvatila sam da je to zahtev za poslovnu vizu, bez ikakvih objašnjenja kako se on koristi.

Doselila sam se u nezgodno vreme katoličkog Božića i Nove godine, kada nemačka administracija, a i mnoge firme nisu radile. Morala sam da čekam kraj januara 2020. godine da bih našla posao. Nisam govorila nemački, a Nemci ne govore engleski, kako mi Srbi mislimo, tako da nisam mogla da razumem kako da se ponašam po pravilima službe. Krajem januara 2020. Nemci su uspeli da mi objasne da mi italijanski papiri, jer je Italija članica EU, omogućavaju da živim u Nemačkoj koliko hoću. Ali da za zaposlenje ili studiranje moram u Berlinu da imam nemačku radnu vizu” – shvatila je Mina Nešić, koja je upornoi nastavila da traga za svojim životom u nemačkom glavnom gradu.

“ Na kraju mog traganja, u proleće 2020. godine, shvatila kako funkcioniše nemački poslovni sistem. Kao stranac u Nemačkoj, prvo moram da nađem posao i to sa potpisanim ugovorom sa gazdom za rad na najmanje godinu danas. Potom taj poslodavac mora da napiše pismo državnoj administraciji, da sam mu ja neophodan i deficitarni kadar i da me kao stranca zbog toga zapošljava.

Treće, sa gazdnim pismom, mojim dokumentima, “anmeldungom”, poslovnim ugovorom i popunjenim formularom za vizu, moram da se vratim u Biro i kancelariju za strance, iz koje će poslati zahtev Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje za moj posao u Nemačkoj. Ta procedura trajala je, kako mi je rečeno, najmanje mesec dana” – objasnila nam je Vilhemina Mina Nešić, koja kao mlada osoba nije rposto verovala da je život u Evropi toliko komplikovan.

“ Zamislite kako je to teško da se u 21. veku boriš za goli život unutar EU? Dođeš u novu zemlju, ne poznaješ dobro jezik, tražiš posao i uz to moraš da kažeš: “ Hej, hoću da radim za vas, ali molim vas dajte mi ugovor, da potpišem ovo i ono, doneću vam gazdino pismo, a onda ću se ja vratiti za mesec dana. Ok?”
Niko mi nije reako kakva je procedura ako se, na primer, na to “moje”, isto radno mesto prijavi još 20 kandidata? Tražeći posao išla sam na 20 različitih poslovnih intervjua i proba. Ko zna zašto, ali niko me nije pozvao na posao. Na kraju imala sam dosta sreće da se zaposlim. Bilo je to u martu 2020. godine. Poznavala sam jednog kuvara, koji mi je rekao da u poznatom berlinskom restoranu traže ljude za serviranje hrane za topliju sezonu u jednom “biergartenu”, odnosno restoran usred parka. Vlasnici tog restorana su mi pomogli da dobijem potrebne papire. To se oteglo na mesec i više dana, a moja situacija sa novcem je bivala sve komplikovanija i strestnija” – iskreno nam se požalila Vilhemina Mina Nešić, najmlađi srpski doseljenik u Berlinu.

A onda se u Nemačkoj krajem marta dogodila pandemija korona virusa.

“Barovi, restorani i klubovi su zatvoreni. Javni umetnički nastupi su zabranjeni. Ko zna kada će biti moj sledeći umetnički nastup i sledeći honorar od muziciranja. Ko zna kada ću opet početi da radim? Kako su i administrativni biroi bili zatvoreni,nisam dobila nemačku radnu vizu. Nisma imala pravo na socijalnu pomoć, pa su mi pomagali roditelji.

Moja poznanica iz Italije, koja je u Berlinu imala posao, dobijala je socijalnu pomoć od EU. Bila sam tužna kada sam shvatila koliko su čoveku u životu bitni administrativni papiri” – kaže razočarano mlada Mina Nešić.

“Odlučila sam tada da se borim za opstanak u Berlinu, jer mi se Nemačka kao zemlja dopala. Naročito mi prija berlinska muzička kultura, koja mi pruža šansu za napredak. Grad je lep, pun zelenila i ima divnu atmosferu. Berlinci prihvataju strance kao svoje ljude. Cene moju umetnost, podržavaju me. Posao još nemam, osećam se kao da sam na dugom godišnjem odmoru. Jedva čekam sve da bude normalno.
Moji planovi su da čim krenem opet na posao u tom restoranu i njegovoj bašti u parku, upišem kurs nemačkog jezika. Želim da se uklopim i berlinski život sto odsto. Želim ovde da živim i da gradim svoju karijeru. Upisaću muzičku školu radi usavršavanja svoje veštine komponovanja i sviranja elektronske muzike. Uostalom, došla sam u Berlin da postignem sve što želim – da živim normalno i da stvaram s auspehom!”, završila je svoju priču Vilhemina Mina Nešić, najmlađi srpski doseljenik u Berlinu.

Marko Lopušina

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More