Kapelu srušili, ali duh Njegoša i srpstva ojačali

Foto: PrintScreen YouTube
52

Knjiga kraljevog sekretara o Njegošu i mauzoleju, nastala u emigraciji u Minhenu osamdesetih, uskoro i pred našim čitaocima u izdanju užičkog arhiva i Arhiva Republike Srpske

Užice – „Srpska pravoslavna crkva opunomoćila je mitropolita crnogorsko-primorskog Danila da se usprotivi rušenju kapele na Lovćenu i protesti su počeli da stižu sa svih strana. Uzbuđenje celog srpstva je bilo ogromno, jasno se uviđalo da je glavni cilj srušiti kapelu Njegoševu na Lovćenu, koju je obnovio pokojni kralj Aleksandar Prvi. Konkretno je rečeno da je porušena Njegoševa crkvica na Lovćenu da ne bude mesto hodočašća vernika, da se poruši oltar ispred kojeg su vernici upućivali molitve Svevišnjem Bogu sa strahopoštovanjem, i to je učinjeno od  ateističkog režima…”

Ovako je 1983. o rušenju kapele na Lovćenu pisao u emigraciji u Minhenu Momčilo Vuković Birčanin (1911–1984), posle rata sekretar kralja Petra Drugog Karađorđevića, pokretač srpskog glasila „Beli orao” u Minhenu.  Čovek kome je Titova vlast oduzela jugoslovensko državljanstvo zato što posle rata nije hteo da se vrati u Jugoslaviju, a on nemačko nije prihvatio, piše Politika.

Sada se publikuje Vukovićeva knjiga o Njegošu, iz koje je pomenuti odlomak o kapeli na Lovćenu. Knjigu izdaju Istorijski arhiv Užice i Arhiv Republike Srpske. Njene delove je pre objavljivanja dao za „Politiku” direktor užičkog arhiva Željko Marković, koji je od Vukovićeve naslednice dobio autorska prava da publikuje sva njegova dela.

Odlomak tog Vukovićevog dela počinje opisom kapele, crkvice vladike Rada, kako su je zvali u Crnoj Gori. Dugačka je svega pet, a široka 3,5 metara, posvećena Svetom Petru Cetinjskom. „Tu je prenošeno telo Njegoša na dan 14. oktobra 1855. i položeno, koje je bilo privremeno sahranjeno u crkvi Sv. Petra mitropolije na Cetinju.”

Pominju se dani Velikog rata, kada austrougarska okupaciona komanda osetivši da se u narodu nešto sprema naredi da se posmrtni ostaci Njegoša uklone iz kapele na Lovćenu. „Tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski, koji je primio to naređenje, morao se pokoriti i odredio je komisiju,  koja je, u prisustvu okupacionih predstavnika, noću 12/13. avgusta 1916. godine u tajnosti izvršila ovo naređenje i prenela ostatke Njegoša sa Lovćena u cetinjski manastir.”

Ali čim je Jugoslavija nastala, osnovan je na Cetinju odbor za prenos Njegoševih kostiju na Lovćen. Sabor SPC prihvatio je inicijativu 1921, a za ktitora se primio kralj Aleksandar Prvi kao krvni rođak pokojnog Njegoša. Crkvica vladike Rada na Lovćenu obnovljena je o trošku kralja Aleksandra, piše Vuković. Kralj lično od naroda toplo dočekan u Crnoj Gori,  prisustvovao je 21. septembra 1925. svečanom prenosu Njegoševih kostiju u obnovljenu crkvicu. Na Njegoševom grobu besedu je održao episkop Nikolaj Velimirović.

Birčanin tu citira i Njegošev amanet: „Ja hoću da me sa’ranite u onu crkvu na Lovćenu. To je moja želja, koju u vas ištem da je ispunite i ako mi ne zadate Božiju vjeru da ćete tako učiniti kako ja hoću, onda ću vas ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vama na dušu.”

U doba Titove vlasti  kapela je ipak sklonjena. Birčanin navodi da je tada komunistički režim u Jugoslaviji zvanično oglasio ideološko-političku borbu protiv srpskog nacionalizma. Na ovom pravcu kao odbrambeni bedem stajao je duh Njegoša kroz njegova dela, koji nije mogao biti istrgnut iz srpskog duhovnog bića. Slede pojedinosti o ideji za podizanje spomenika Njegošu, začetoj još od kralja Aleksandra koji je to ponudio Ivanu Meštroviću, što nije ostvareno. Ideja oživljava s početka pedesetih kada se obeležavao vek od Njegoševe smrti. Odbor za proslavu tog jubileja, beleži Birčanin, raspisao je konkurs za projekat spomenika, kome nije bila određena lokacija, a obratili su se Meštroviću. On je zatražio svoje planove iz 1925. za kralja Aleksandra. „Meštrović je na ulaz stavio kao karijatide dve devojke Crnogorke u narodnoj nošnji i to je bila jedina izmena starog projekta, koji je kralj, prema mišljenju crkvenih predstavnika, odbio jer nije imao ničega hrišćanskog, već paganskog”, napominje autor.

Sredinom šezdesetih Crna Gora je osnovala komisiju za reorganizaciju muzeja na Cetinju, kojom je predsedavao dr Lazar Trifunović, koja je zaključila da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej po projektu Meštrovića.

Tada je, piše dalje Vuković, uprava cetinjskog muzeja obavila i anketu među jugoslovenskim intelektualcima o podobnosti Meštrovićevog projekta. Anketu su dostavili na 33 imena, odazvalo ih se 10: Grgo Gamulin i Vanja Raduš iz Zagreba, te Sido Marjanović iz Sarajeva su za izvođenje Meštrovićevog projekta na Lovćenu, a protiv su bili Miroslav Krleža, Cvito Fisković, Kruno Prijatelj, Oto Bihalji Merin, Risto Stijović, Milo Milunović i Luc Menaše, navodi autor.

Ipak vlast je radila po svome, uprkos protivljenju Srpske pravoslavne crkve, pa je porušila kapelu na Lovćenu, a podigla veliki mauzolej. „Drugi cilj rušenja je bio, navodno, ’oslobođenje’ stanovništva od srpske pravoslavne vere, koja je za taj ateistički režim ’mitomanija’. No i oni su postigli obrnut rezultat, duh Njegoša je oživeo još u jačoj snazi i ojačao srpsku nacionalnu svest”, ističe Vuković, pominjući da pobožni narod u Crnog Gori veruje da je ovdašnji zemljotres 1979, „pod kojim su  zadrhtali i teški kameni zidovi paganskog mauzoleja na Lovćenu kletva vladike Rada što mu porušiše njegovu crkvicu”. Birčanin zaključuje da je mauzolej podignut kao paganski simbol, protiv volje vaskolikog srpstva, po želji ateističkog režima.

Podsećanja radi, prošle godine je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije izjavio, a „Politika” prenela, da se „prokletstvo sa Crne Gore neće skinuti sve dok se ne vrati Njegoševa crkva na Lovćen”.

Izvor Politika
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More