“Kruzer podsećao na malu Jugoslaviju”: Pomorci, među kojima i 200 srpskih, konačno stigli kući

Pixabay
51

Posle nekoliko meseci provedenih na moru, 206 srpskih pomoraca vratilo se kući. Pre nekoliko dana kruzer “Karneval briz” uplovio je u dubrovačku luku, gde je srpske državljane sačekalo sedam autobusa. Posle 20 sati putovanja kroz Hrvatsku, pre nekoliko dana stigli su u Beograd.

Pomorci širom sveta su zbog pandemije novog virusa korona bili zarobljeni na prekookeanskim brodovima. Kompanija “Karneval” uspela je da svoje radnike sa Balkana smesti na jedan kruzer. Pored državljana Srbije, na “Karneval brizu” bili su građani Hrvatske, Crne Gore, BiH, Severne Makedonije, Slovenije, Albanije. Za njih je kompanija organizovala prevoz autobusom, dok je nekoliko članova posade iz Italije, Rusije i Bugarske otputovalo čarter-letovima, pišu Novosti.rs

Gorana T. pronašli smo kod roditelja.

– Konačno sam došao kući – kaže nam. – Još ne mogu da verujem da sam na kopnu. Roditelji su me sačekali u Beogradu i za dva sata sam stigao u Arilje.

Krajem februara Goran se ukrcao na brod, na kome je radio kao supervizor u baru. Na brodu je sačekao i pandemiju.

– Putnici su se iskrcali 16. marta, a ostalo je samo osoblje – kaže Goran. – U početku nismo znali kako da se ponašamo, sve dok nam nisu rekli da početkom maja prelazimo na kruzer “Karneval briz”. Amerikanci nam nisu dozvolili da izađemo na kopno, pa je sedamnaest brodova moralo da otplovi do Bahama. Ni tamo nismo smeli da izađemo na obalu, velikim čamcima za spasavanje prebacivali smo se sa jednog kruzera na drugi.

“Karneval briz” je skoro mesec plovio do Evrope. Prvi put su se zaustavili u luci Sautempton. Ni tamo im nisu dozvolili da izađu. Iz Sautemptona su krenuli u Španiju, a iz luke Kadiz u Dubrovnik. Neke države čak nisu dozvolile da brod uđe u njihove luke.

– Sve vreme smo bili na brodu – priča nam Goran. – Nekoliko putnika iskrcalo se u Engleskoj, ostalo je više od hiljadu ljudi. Prvih dana svima nam je bilo teško. Najviše vremena provodili smo u sobi, merili su nam temperaturu dva puta dnevno. Kada su utvrdili da niko od nas nije zaražen, pustili su nas da se slobodnije krećemo. Mogli smo da se družimo, igramo društvene igre, šetamo. Otvoren je i bar. Nismo delili sobu, hrana je bila dobra.

Na brodu koji se nalazio pored kruzera na kome je bio Sarajlija Haris M. bilo je nekoliko stotina putnika zaraženih kovidom. Bilo je čak i mrtvih.

– Bilo je strašno, skoro da nismo smeli da izađemo iz sobe – priča Haris. – Nekoliko kolega je bilo smešteno u kabinama bez prozora. Njima je bilo još gore, kao da su u zatvoru. Kad smo prešli na “Karneval briz”, sve je bilo mnogo lakše i lepše. Sreo sam mnogo kolega koje nisam dugo video, stekao nove prijatelje. “Karneval briz” je podsećao na malu Jugoslaviju. Nevolja nas je okupila, svi smo se držali zajedno, bili smo jedinstveni.

Sarajka Milica B. je bila u karantinu na kruzeru “Horizont” od 15. marta.

– Tada smo iskrcali poslednje putnike u Majamiju – kaže nam. – Na brodu je ostalo otprilike 1.500 članova posade. Prve dve sedmice mogli smo da koristimo teretanu za goste, igralište za košarku i odbojku. Onda su zatvorili i teretanu i igralište. Maska je postala obavezna, a ubrzo i socijalna distanca. Morali smo da držimo razmak od dva metra dok stojimo u redu za hranu i za stolovima. Izbor hrane je bio dobar, jednom nedeljno radili su utovar u Majamiju. Imali smo i burger, picu i burito. Oko 170 ljudi je i dalje radilo, a ostali nisu.

Kompanija je htela da ih pošalje kući, ali su svi aerodromi bili zatvoreni. Evropa je bila blokirana.

– Ljudi su postajali sve nervozniji, nismo mogli da izađemo, bili smo bukvalno zaglavljeni na brodu – seća se Milica. – U Americi je svakim danom bivalo sve gore, mnogo zaraženih, mnogo smrtnih slučajeva. Izbor hrane je postao oskudniji. Iz kabina smo smeli da izađemo samo dva puta dnevno. Pre ručka sat vremena i pre večere isto toliko. Obradovali smo se kada su počeli da razmatraju opciju da nas vrate brodom kući.

Tridesettrogodišnja Milica ne planira da se vrati na kruzer.

– Radila sam kao pomoćna konobarica, pokušala sam da promenim poziciju, nisam uspela – objašnjava nam. – Ne pamtim da sam bila srećna kao kad sam posle tri meseca stala na kopno. Izašla sam sa broda u petnaest do devet uveče. Iskrcavali su ljude u grupama, prvo Hrvatska, pa Srbija, Crna Gora i na kraju Bosna. Posle ovog iskustva shvatila sam koliko volim svoju porodicu i prijatelje. Mnogo su mi nedostajali.

PRIJATELjSTVA ZA CEO ŽIVOT

Kompanija planira 1. septembra da vrati osam brodova u operaciju – kaže Goran. – Trebalo je da počnem da radim na novom brodu, jednom od najvećih naše kompanije, ali u ovoj situaciji ići ću tamo gde me pozovu. Na brodu sam pronašao mnogo prijatelja, i to su prijateljstva za ceo život. Rad na brodu nije lak, nauči čoveka da živi brzo, ali da za sve ima vremena.

Neša iz Beograda jedva čeka da se vrati na brod:

– Među pomorcima je poznata izreka: “Jednom kada vas more dotakne, život na kopnu nije isti”. Što se tiče boravka na kruzeru u toku ove golbalne pandemije, meni je bilo dobro. Možda su kruz kompanije mogle bolje da organizuju povratak zaposlenih kućama, ali niko nije znao kako da se ponaša u toj situaciji. Dali su sve od sebe da nas što pre pošalju kući. Nadam se da nas je ova pandemija naučila da vodimo više računa jedni o drugima i da se više posvetimo porodici. Kruzeri neće imati letnju sezonu, a mi zaposleni ćemo prvi put posle mnogo vremena provesti dug period sa najbližima. To nam najviše nedostaje kada odemo. A onda kada vreme za plovidbu ponovo dođe, vratićemo se bolji i jači nego ikada.

Izvor Novosti.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More