Slučaj Katarine Ristić kao podsticaj: “Srpska deca širom SAD treba da se izbore za istinu”

Foto: PrintScreen/YouTube
176

Ovo što je bosanski konzul napravio je diplomatski skandal, jer on nema nikakva ovlašćenja da se bavi takvim stvarima. Prekršio je tom prilikom čitav niz diplomatskih pravila Ministarstva spoljnih poslova BiH. S druge strane, on ovim pismom zadire u unutrašnje stvari SAD

Obrad Kesić, direktor kancelarije Republike Srpske u Vašingtonu, smatra da slučaj Katarine Ristić, srpske devojčice iz Čikaga, koja je svojim radom uspela da inicira izmenu školskog programa iz istorije u školskom Distriktu 64, treba da bude dobar primer i inspiracija srpskoj deci širom Amerike, da učine to isto, piše Serbiantimes.info.

S druge strane, ovaj dugogodišnji konsultant i politički analitičar koji je ostao upamćen po gostovanjima na najvećim svetskim TV mrežama poput CNN, BBC, NBC… smatra da je generalni konzul Bosne i Hercegovine Elvir Resić prekršio sva diplomatska pravila šaljući pismo i vršeći pritisak na direktorku škole u kojoj je mlada Katarina prezentovala svoj rad.

Katarina je uspela svojim seminarskim radom da promeni laži o Srbima

“Ovo što je bosanski konzul napravio je diplomatski skandal, jer on nema nikakva ovlašćenja da se bavi takvim stvarima. Prekršio je tom prilikom čitav niz diplomatskih pravila Ministarstva spoljnih poslova BiH. S druge strane, on ovim pismom zadire u unutrašnje stvari SAD, pitanja jednog školskog distrikta, što je nedopustivo”, ističe Kesić i dodaje da je u ovom slučaju veoma važno da Srbi ne ćute kao druga strana, jer su Amerikanci skloni da, izbegavajući konfrontaciju, usliše želje onoga ko je glasniji.

Džordž Keni, koji je prvi progurao termin “etničko čišćenje” u medije, kasnije je otišao u Sarajevo, šokirao se i značajno korigovao svoje stavove… On je među prvima izjavio da su Bošnjaci manipulisali sa brojem žrtava, da je u pitanju bio građanski rat a ne agresija. Kada je to uradio, doživeo je totalnu marginalizaciju u medijima u kojima je bio svakodnevni gost i napadnut je od strane drugih novinara i kolumnista da je ili ludak ili – srpski plaćenik.

Kako je uopšte došlo do toga da u američkim školama deca uče falsifikovanu istoriju?

“Moramo se vratiti u 1990-te, kada je je u američkim medijima i politici preovladavala crno-bela slika po kojoj su Bošnjaci bili žrtve a Srbi zlikovci i agresori. CNN je 24 sata neprekidno puštao iste priče i snimke. Te su priče bile pune šupljina, nije bilo analitičkog novinarstva, već su linijom manjeg otpora izabrali loše i dobre momke. Kada se zaratilo između Hrvata i Bošnjaka, onda su se i Hrvati našli sa “tamne strane”.

Ko je kreirao tu sliku u američkim medijima?

“Uglavnom diplomatija u Stejt departmentu, dosta diplomata je izgradilo karijere na sukobima na Balkanu. Jedan od ključnih ljudi u to vreme je bio Džordž Keni, on je prvi progurao termin “etničko čišćenje” u medije. Džordž i ja smo kasnije postali vrlo bliski prijatelji i on mi je priznao kako je bio naivan, kako takoreći ništa nije znao o Balkanu, za njega je to bila mešavina španskog građanskog rata i holokausta. Prema ta dva obrasca on je napravio sliku koja je kasnije postala medijski obrazac. Kasnije, kada je otišao u Sarajevo, šokirao se onim što je zatekao i značajno korigovao svoje stavove, ali tada već nije bio u Stejt departmentu. On je među prvima otvoreno izjavio da su Bošnjaci manipulisali sa brojem žrtava, da je u pitanju bio građanski rat a ne agresija, te da su Bošnjaci takođe odgovorni za civilne žrtve. Kada je to uradio, doživeo je totalnu marginalizaciju u medijima u kojima je bio svakodnevni gost i napadnut je od strane drugih novinara i kolumnista da je ili ludak ili – srpski plaćenik.

To je samo jedna mala priča koja odslikava to vreme, u kome je svakodnevno izbacivana gomila laži. Jedna je izašla na naslovnoj strani Njujork Tajmsa, pod naslovom “Srbi odgovorni za 90% zločina u Bosni”. Tu je priču novinarima dao tadašnji američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt, kao “poverljiv izveštaj CIA”, da bi se kasnije ispostavilio da CIA nikada nije vršila nikakvu istragu zločina na nivou države, već je izveštaj glasio da su Srbi počinili 90% zločina na terenu koji su kontrolisali, što je bilo očekivano i logično”.

Kako su te diplomate na kraju završile u obrazovnim institucijama, gde su predavali laži koje su svojevremeno emitovali?

“Kad su se penzionisali, mnogi od njih su otišli u takozvane “think tanks” po Vašingtonu, poput CSIS, Brookings, odakle su ih kao predavače regrutovali Univerziteti poput “Džon Hopkins” i drugi. Oni su tamo iznosili svoje stavove bez da su ih zanimale činjenice. Koristili su knjige i medijske tekstove za koje sada znamo da su u velikoj meri promašili širu priču o onome što se dešavalo u BiH. Njihov fokus je bio na Sarajevu i kasnije Srebrenici, dakle mestima u kojima su se Bošnjaci branili od Srba. Nigde nisi mogao da pročitaš priču o ratu Bošnjaka i Hrvata, o ratu u Cazinskoj krajini između Bošnjaka pod kontrolom Fikreta Abdića i Alije Izetbegovića. Srbi su bili glavni krivci za sve što se dešavalo. U tom kontekstu je onda razumljivo da se takav narativ prelio u škole i završio u tim curiculumima(udžbenicima). Zahvaljujući pritisku tih ljudi koji su reputaciju izgradili na tim fabrikovanim informacijama, udžbenici su postali zbirke proizvoljne istorije”.

Otkud uopšte toliko interesovanje Amerike za Balkan tih godina, kao i potreba za svrstavanjem na jednu stranu… Je li moguće da je cela ta politika bila plod nečijih simpatija?

“Tu je važno napomenuti da je, do raspada Jugoslavije, interesovanje SAD za muslimane bilo prisutno samo kroz pitanje Bliskog istoka i opstanka države Izrael. I svi koji su se bavili tom temom su polazili od toga da su Arapi agresori koji hoće da unište Izrael. Kada se desio rat u Bosni, pojavili su se neki tamo muslimani koji nemaju pretenzije prema Izraelu, a ratuju sa pravoslavcima koji bi najlakše mogli da se opišu kao mali Rusi i komunisti, zbog režima Slobodana Miloševića. To je konačno bila prilika za Amerikance da pokažu kako nisu pristrasni i apriori protiv svih muslimana i islama. To je bila specifična okolnost koju su Bošnjaci i Albanci maksimalno iskoristili, a tadašnji srpski lideri na žalost nisu prepoznali situaciju i dali odgovarajući odgovor na nju, pa se to obilo preko leđa celom narodu.

Naročito se to odnosi na (ne)uviđanje potrebe za lobiranjem. Tek oko Dejtona Slobodan Milošević je angažovao jednog Grka, lokalnog političara u Nju Hempširu, koji je bio daleko od uticajnih sfera i Vašingtona, kao centra moći. Kada je Dejton prošao, Milošević je mislio da je sve rešio sa Amerikom i da nema potrebe za daljim lobiranjem. A onda znamo šta se desilo sa Kosovom”.

Zahvaljujući pritisku tih ljudi koji su reputaciju izgradili na tim fabrikovanim informacijama, udžbenici su postali zbirke proizvoljne istorije.

I onda dolazimo do Čikaga i današnjih dana…

“To što se dešava u Čikagu je posledica slike koja je stvorena ranije. Mi smo još devedesetih imali slučajeve gde su deca dolazila kući plačući, jer su na tim predavanjima rekli da su Srbi genocidni i agresori, a svi ostali su žrtve. Ja sam tada išao na razgovore sa direktorima osnovnih i srednjih škola u Ferfaksu kod Vašingtona, da bi me kasnije pozvali da držim predavanja studentima. I to je ono što kod Amerikanaca, običnih ljudi, treba poštovati. Oni imaju osećaj za fer-plej, žele da čuju svačiju priču. To, na žalost, nije slučaj sa medijima i političkim elitama. U koje obični građani i nemaju veliko poverenje, pa zato kada čuju da je nešto možda predstavljeno netačno, zanima ih da nauče. Druga važna stvar…iako Amerikanci generalno misle da nije važno da mnogo znaju o svetu van njihovih granica, kada saznaju da su nešto pogrešno naučeni, imaju želju da to isprave. To je taj njihov pragmatizam”.

Da li je i koliko moguće ispraviti od onoga što je nasleđeno iz tog perioda, govorim o školskim programima?

“Dobro je što se ovo desilo u mnogo povoljnije vreme nego što su bile devedesete i raspad Jugoslavije. Sa promenom političke elite cela američka spoljna politika pokušava da se redefiniše, sve što je bilo vezano za doktrinu globalizma je u raspadu. Ne samo zbog dolaska Donalda Trampa na vlast nego zbog Bregzita, onoga što se dešava sa EU, porasta desnice i populističkih političkih alternativa. Danas je predsednik Amerike čovek koji je sebe definisao kao nacionalistu i protivnika globalizma, što je bilo nezamislivo do pre pet godina. U takvoj situaciji, prostor je dobila jedna devojčica, hrabra i odlučna osoba koja je napravila čudo, u situaciji gde je svet koji je stajao naspram nje u raspadu, kao i crno-bele premise na kojima je počivao. S obzirom da već postoji velika doza skepse prema svemu što je Amerika radila u prethodnih 30 godina, onda i ova jedna mikro-priča može da se koriguje jer nema toliki otpor kao do pre nekoliko godina”.

Danas je predsednik Amerike čovek koji je sebe definisao kao nacionalistu i protivnika globalizma, što je bilo nezamislivo do pre pet godina.

Stiče se utisak da je srpska zajednica, koja je toliko dugo živela u depresiji, defanzivi i pod nametnutim osećajem krivice, počela da se budi i traži svoje parče istine?

“Došlo je vreme da srpska zajednica nema više razloga da se plaši, više nismo izolovani i imamo mogućnost da kažemo šta mislimo i ispravimo neke nepravde. Ne idemo više protiv talasa svetske politike, koja se upravo redefiniše. I može lako da se desi da u ovom trenutku Srbi plivaju niz talas a ne uz talas kao što je bio slučaj svih ovih godina. A da oni koji su nam ovih godina bili protivnici ne znaju kako da plivaju protiv tog talasa. Vidimo to i u slučaju albanske politike u Prištini i u slučaju bošnjačke politike u Sarajevu. I jedni i drugi na američkim izborima u novembru navijaju za Bajdena, misleći da će, ako pobedi, to da vrati Ameriku na one stare pozicije. Na njihovu žalost, to se neće desiti, jer se u međuvremenu ceo svet promenio. Novi svetski poredak će se tek definisati i ne ide u korist onima koji bi da ga vrate na stara podešavanja”.

Znači, možemo sa optimizmom da gledamo na ono što dolazi, pod uslovom da te dane ne očekujemo skrštenih ruku?

“Upravo tako. Verujem da ova priča može da doživi uspeh i da će, inspirisani onim što je uradila Katarina, i druga deca i studenti širom Amerike skupiti hrabrosti da urade to isto u njihovim sredinama. Za početak, prvo treba da se čuje glas i da se vidi koliko ima Srba u Čikagu. Ovo je idealna prilika. Treba pisati pisma podrške direktorici i supervizoru, gospodinu Olsonu, zahvaliti im na onome što su ispravili u tim knjigama na način koji podržava nauka, što su bili fer prema srpskom narodu”.

Verujem da ova priča može da doživi uspeh i da će, inspirisani onim što je uradila Katarina, i druga deca i studenti širom Amerike skupiti hrabrosti da urade to isto u njihovim sredinama. Za početak, prvo treba da se čuje glas i da se vidi koliko ima Srba u Čikagu.

A to je tek prvi korak. Ima još nepravilnosti koje proističu iz te priče o “Bosanskom genocidu”. Naime, postoji samo presuda o genocidu u Srebrenici, ne i na teritoriji cele BiH, o čemu ste vi pisali, a što postoji i u spisima Haškog tribunala. Ako se studentima i dalje prezentuje tako onda je to problem. Takođe, treba u taj program ubaciti nešto i o žrtvama drugih naroda, da ne bude kako je samo jedan narod bio žrtva tog rata, što ne odgovara istini, te da su zločine činili i Armija BiH, kao i hrvatske vojne formacije, da je velikih zločina bilo u ratu dve frakcije Bošnjaka u Cazinskoj krajini, čak 5.000 ljudi je poginulo tamo. Takođe, treba na što više mesta pokopati tu lažnu priču o broju žrtava sa kojom se i ja stalno srećem u Vašingtonu, gde bosanski lobisti uporno vrte tu mantru o 200, ili čak 250 hiljada žrtava.

Naravno, treba priznati i da je bošnjački narod najviše stradao u tom ratu?

“Svakako, to je i razlog zašto se u ovoj priči stalno mešaju emocije i činjenice. Treba imati razumevanja za emocije druge strane, imate ljude koji su podneli velike žrtve u ratu. Ali isto tako treba reći da neko manipuliše tim emocijama i pokušava da mobiliše Bošnjake zarad političkih poena i ostvarenja nekih političkih ciljeva. Sarajevo je, posle poraza Hilari Klinton, od koje su očekivali da maksimalistički podrži političku agendu SDA i Bošnjaka, da smeni Dodika i Čovića…u panici tražilo način da onemogući druge faktore u Bosni, pogotovo srpski, da sa novim američkim vlastima uspostavi dobre odnose. Tako je, bukvalno dan pre stupanja Trampa na dužnost, ta stara administracija izrekla sankcije Miloradu Dodiku i blokirala mogućnost da on uspostavi odnose sa predsednikom Amerike sa kojim, inače, deli mnoge zajedničke poglede, pre svega nacionalne i antiglobalističke, te iste protivnike, birokratiju protiv koje se bori Tramp a koja je prethodnih godina pokušavala i delimično uspela da nametne u Bosni neke stvari koje uopšte nisu deo Dejtonskog sporazuma”.

Ta birokratija i dalje sedi po kancelarijama u Vašingtonu a mnogi je prepoznaju pod imenom “deep state”…

“Ja je ne zovem tako jer je ona vidljiva i golim okom, kako svakodnevno pokušava da omete američkog predsednika u vršenju dužnosti, od političkih pa do zdravstvenih, što gledamo prethodnih meseci. Nakon početnog razočarenja, Bošnjaci sada preko te preostale birokratije u američkim institucijama da sačuvaju neki status quo. Međutim, ako Tramp pobedi još jednom onda će to biti veliki šok, ne samo za njegove političke protivnike, nego i za narode koji se nadaju da će se vratiti to nekadašnje vreme. Ali ponavljam, iako Tramp ne pobedi, nikada se neće vratiti na staro, kao što je bilo u vreme Klintona, Buša i Obame”.

Da se vratimo na slučaj Katarine Ristić…Kako komentarišete pretnje koje svakodnevno stižu na adresu maloletne devojke i njene porodice?

“To je napad na ličnost, nešto totalno strano u civilizovanom društvu. Mislim da bi bilo moralno da lideri bošnjačke zajednice to osude i da se ograde od tih “junačina” koji šalju poruke sa lažnih profila. Na žalost, koliko vidim, oni to ne čine. To ne predstavlja bošnjački narod u najboljem svetlu. Naravno, to nije većina bošnjačkog naroda, ali baš zato bi lideri zajednice trebali da osude takvo ponašanje”.

 

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More