Handke se uželeo Srbije: Da vidim Dunav i Moravu i popijem čašu srpskog vina

341

Peter Handke iz Šavila otkriva, za “Novosti”: Prijatelji će mi organizovati put do Srbije. Ne želim da nalazim pribežište u pisanju, poručio nam je nobelovac. Otišao sam u Pariz pre neki dan, tužan je

HTEO bih da vidim Dunav i Moravu. Onako, samo da sedim i gledam u reku. I da popijem čašu srpskog vina.


Tako, o svojom namerama i stremljenjima, ovih dana, ekskluzivno za “Novosti”, govori nobelovac Peter Handke.

Svi su izgledi da će želja uskoro da mu se ostvari. Vanredne mere polako popuštaju. S velikim nadama očekuje se odluka da se od sredine juna ponovo otvore evropske granice. Taman da se briselska odluka poklopi s piščevim planovima.

– Mislim da odem malo do Srbije, krajem juna, možda, ili početkom jula. Put će mi organizovati prijatelji – otkriva Handke.

I malo viših misli i uzvišenih varijacija na istu temu.

– Hteo bih da budem drugde, ali ne i da putujem!

Pa ipak, lepo je putovati. Zasada, najlakše je kroz Evropu autobusom. I najduže. Avioni se još nećkaju.

– Moji prijatelji iz Salcburga u Beograd idu baš drumom. Voleo bih i ja. Ali, stigle su me godine. Dug je to put.

Avionom će.

Kolima je zanimljivo. Uzbudljivo je kad promiču predeli, a destinacija se lagano približava. Cilj se polako materijalizuje. Čim se uđe u Sloveniju njegovog porekla, sve već postaje domaće. Miris bivše Jugoslavije.

– Lepo rečeno!

Do sada, otkako nas je zaključala pošast korone, uspeo je da otputuje samo do petnaest kilometara udaljenog Pariza. S maskom, u prevozu.

– Otišao sam pre neki dan, prvi put posle dva meseca. Tužan je Pariz. Stigao sam oko osam sati uveče. Nigde nije moglo da se ode. Čak su i parkovi bili zatvoreni, a klupe nedostupne. Razočaravajuće je sve to.

Svi su u pariskom regionu i dalje pod posebnim režimom. Virus zuji oko nas. Parkovi su otključani tek ovog vikenda, terase restorana biće otvorene u utorak. Prestonica se usporeno budi.

– Ovde u Šavilu možemo bar da odemo do šume – pogledala ga je zvezda Danica u njegovim redovnim aktivnostima.

Kad vas Handke pita kako ste, a vi odgovorite dobro, može da vas iznenadi pitanjem da mu objasnite zbog čega ste dobro. Zaista, kako smo?

– Dobro sam – objašnjava precizno Handke svoje stanje. – Gledam laste na nebu.

I odmah pita:

– Kako se kažu laste na srpskom?

Pa se brže-bolje seti, i sam odgovori na svoje pitanje:

– Lastavice!

Seća se, još, slovenačkog.

Ne može se razgovor voditi od umilnog ptičjeg poja.

– To su kosovi. Mnogo ih ovde ima.

Milopojem nadjačavaju i reč nobelovca.

– Kakvu graju prave ove ptice! – radostan je u svom rajskom okruženju.

To je, zasada, vrhunac koji može da se dobije od ovozemaljskog života.

– Vraćam se lenčarenju!

Nije ova korona ni za olovku.

– Ne želim da nalazim pribežište u pisanju. Pisanje, ipak, mora da bude potreba koja dolazi iznutra.

Lepo je sresti se. Ali, nekom drugom prilikom. Distanca je i dalje glavna reč u savremenom pariskom rečniku. Ta čaša vina, biće, ipak u Beogradu.

– Slavićemo bez prestanka!

Do skorog viđenja, na srpskom.

Izvor Novosti
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More