Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju! Ove specijalitete su doručkavali naši preci u srednjem veku

foto Youtube printscreen
275

Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju, ali je isto tako i siromaštvo bilo sastavni deo njihovih života. Upravo ono je iznedrilo veliki broj jela koja su “malo za oči, mnogo za telo” – laka i jednostavna za pripremu, a svejedno hranljiva i zasitna.

Prvo, zaboravite na zlatne viljuške i ostali escajg, raznorazne đakonije poređane na dugačke stolove gde se svako jelo obilno zaliva medovačom i vinom. Toga je, ako je uopšte i bilo, bilo na dvorovima vladara, plemića i ostale vlastele.

Običan svet – seljaci, zanatlije i ostali trudbenici, jeli su šta su imali i stigli. Ipak, to ne znači da njihova hrana nije mogla da bude lepa i zdrava!

Doručak starih Srba obično se sastojao od supa i kaša od raži, ovsa i ječma. One su se pripremale na vodi ili eventualno sa malo mleka (ako se imalo).

U njih su dodavane biljke kao začini mada, generalno, povrće nije bilo “na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali “ljuto zelje” stari Srbi su mislili na luk i rotkve. U ovaj “čorbuljak” za praznik bi se ubacio i po koji komad mesa.

Druga “varijanta” tradicionalnog doručka “običnog Srbina” uključivala je hleb… mnogo hleba!

Kada se pomene stari hleb većina prvo pomisli na proju i kukuruzni hleb. Istina je da su ova testa othranila Srbe, ali pre otkrića Amerike na ovim prostorima nije bilo kukuruza, pa se u srednjovekovnoj Srbiji hleb mesio od “sumješice” i “suražice” – mešavine pšenice, ječma i raži.

U teškim (i gladnim) vremenima, jeo se i ovas koji je inače služio za ishrnu konja.

Ispečen hleb se nikada nije bacao već se jeo po nekoliko dana, pa i nedelja. Ako bi postao previše tvrd, bajat ili buđav, natapao se vrućom vodom kako bi omekšao i malo kuvao. Ko je imao u to je mogao da doda i malo sira, mleka ili kajmaka… i tako je nastala popara.

Ko je imao stoku (a onda je već spadao u malo bogatiji sloj) za doručak je koristio mnogo mlečnih proizvoda. Osim mleka (kravljeg ili kozijeg) jele su se i prerađevine – sir i naravno, kajmak.

Kajmak je inače jedan od retkih autohtono srpskih jela iako je sama reč turskog porekla. Pre dolaska ovih osvajača na naše prostore, Srbi su koristili drugi, mnogo stariji naziv – skorup.

Kombinacijom samo ova dva sastojka – hleba i mlečnih proizvoda stare srpske domaćice stvorile su nebrojano jela za doručak od kojih neka poznajemo i danas – poparu, cicvatu, gibanicu, kačamak, proju, jufkaru…

Izvor Istorijski zabavnik
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More