“Moji preci su ginuli da Nemačka ne dođe ovde a sada… Srbijo odoše ti deca”!

Foto: Unplash/mantas-hesthaven
7,911

Mladić po imenu Jovan Raketić, inače student medicine, odlučio je da svoj život posveti najhumanijoj mogućoj stvari – pomaganju ljudi i lečenju naroda. Ipak, kako vreme odmiče, budući lekar susreće se sa, čini se, sve većim problemima u svojoj rodnoj zemlji, Srbiji.

Masovan odlazak mladih ljudi iz Srbije, naročito obrazovanih, učinio je da sintagma “Odliv mozgova” postane deo naše svakodnevnice već više od decenije. Kako nezadovoljstvo stanjem u zemlji raste, tako raste i podrška mladima koji se odlučuju na ovaj hrabar potez, piše SerbianTimes.info.

Ipak, ako je nešto ogolilo razmere problema odliva mozgova, to je onda kriza sa kovidom 19, odnosno pandemija koronavirusa. Manjak lekara i nepoverenje u zdravstveni sistem, u kombinaciji sa drugim problemima, doveli su do protesta koje ovih dana gledamo u gradovima širom Srbije.

Dok društvene mreže “gore” od snimaka i slika građanskog besa, pojavljuje se sve više i više ličnih priča koje nas motivišu da se borimo za bolje društvo. Jedna od njih jeste status mladog Jovana Raketića na Fejsbuku, koji prenosimo u celosti:

“Rođen sam u oktobru 1996. u Čačku. Nedugo zatim dogodili su se protesti 1996-1997. Prvo sećanje mi je slika majke koja pada sa stolice u podrumu uz prasak bombe koja je pala nedaleko od naše kuće. Zatim dolazi 5. oktobar, otac odlazi iz Čačka za Beograd spreman da pogine za bolje sutra za nas troje dece koje je ostavio kod kuće sa majkom.

Zatim se ređaju događaji poput ubistva Zorana Đinđića, preko pogroma na Kosovu, bezbrojnih demonstracija zbog parade, proglašenja nezavisnosti Kosova i mnogih drugih. Ja za to vreme završavam osnovnu školu, pa zatim i srednju, a priče oko mene su uvek bivale iste. Neko krade, neko prodaje, drugi izdaje, treći je ubica.

I pored svega toga, svoje detinjstvo smatram veoma lepim i srećnim periodom.

Sada završavam Medicinski fakultet, gledam slike od prethodne dve noći i nisam srećan, besan sam. Pitam se gde je pošlo po zlu. Najverovatnije nikada nije ni bilo dobro. Da li i ja treba da idem u Beograd kao moj otac, spreman da poginem? Možda treba kao moje kolege, najbolji od najboljih mladih doktora, da odem “preko”. Kažu tamo negde su im sve ponudili, stipendiju, platu, doktorat.

Ja sam vaspitan da volim svoju zemlju i svoj narod. Ja hoću da lečim svoj narod. Moji preci su ginuli da Nemačka ne dođe ovde. Sada moji prijatelji ginu da dođu do Nemačke. Ne beže oni zbog male plate. Ne zanima njih 900€ do 2025. Beže od kiča, šunda, šljama i mediokriteta koji su pustili svoje pipke u sve pore društva i polako ih dave. Beže dok još uvek nisu udavljeni. Beže jer vide svoje roditelje, koji su kao i moj otac, bili spremni da poginu, a sada se nalaze isto gde i tog 5. oktobra. Beže jer neće da ih kriminalci nazivaju kriminalcima. Beže jer u Srbiji je samo bežanje iz nje istina, a sve ostalo laž. Beže jer mladim naučnicima treba sloboda, a ne partijsko naređenje…

Nama Srbima je uvek polazilo od ruke da se oslobodimo od okupatora, ali nikada nismo mogli da se oslobodimo od nas samih.

Moja konačna odluka mi postaje sve jasnija.

Srbijo odoše ti deca!”

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More