Jedan poziv za Nemačku promenio je sve! Mira i Tomislav na ljubav iz mladosti čekali 53 godine!

Foto: PixaBay
547

Kada je Miri Sredojević iz Gornjih Podgradaca, koja je godinama živela u nemačkom gradu Raštatu pozvonio telefon, a posle 53 godine javio joj se Tomislav Vujić, njena ljubav iz mladosti, bila je zbunjena, ali ugodno iznenađena.

Navrla je, kaže, kod nje nezaustavljiva bujica, reka sećanja i lepih uspomena, ali i žal zbog sudbine koja je odredila da se njihovi životni putevi raziđu u cvetu mladosti, kada su gradili velike i zajedničke planove, piše “Blic”.

Setila se mnogih događaja, od roditelja i komšija prikrivenih šetnji potkozarskim njivama i puteljcima, zadirkivanja ispod zarudelih trešanja, čuvanja stoke podgradačkim pašnjacima, odlazaka u školu i na seoske igranke…

Ovaj poziv, upućen pre osam godina, teran snažnom emocijom koja je kod Tomislava dugo tinjala, otvorio je novu stranicu u životu ovo dvoje osamdesetogodišnjaka, bivših logoraša u Staroj Gradiški, Mlaki, Jablancu i Sisku.

Sada žive zajedno, u braku, u ljubavi, slozi i razumevanju, često i rado prepričavajući mnoge događaje, posebno suret koji ih je ponovo sastavio. A sve je počelo iznenadnim pozivom.

“Bilo je to 14. januara 2012. godine. Javio mi se tada Tomislav, da mi čestita pravoslavnu Novu godinu. Začudila se, nikada ne bih očekivala njegov poziv, mada sam znala da je ostao sam, posle tri braka, da mu je supruga umrla. I ja sam, takođe imala tri braka i ostala sama posle smrti trećeg supruga, 1993. godine. Razumela sam taj potez, jer sam i ja mnogo puta osjetila samoću, taj veliki ljudski teret”, iskreno, opisuje Mira svoja osećanja, podstaknuta neočekivanim pozivom.

Kaže da sve što su propustili nastoje bar delimično da nadoknade.

“Svaki dan ispunjen nam je radošću, optimizmom, srećom i zadovoljstvom. Radujemo se svakom našem zajedničkom trenutku, mada češće preturamo po uspomenama iz mladosti, gledamo stare fotografije, prepričavamo događaje pre Drugog svetskog rata i kasnije”, nekako uglas pričaju Mira i Tomislav, upadajući u reč jedno drugome, u strahu da nešto ne preskoče, ne zaborave.

Njihovi životni putevi su dugi i bogati, kao dva filma, dva romana sa istim uvodom, samostalnim zapletima, zajedničkim zaključkom i jedinstvenom porukom.

“Poznavali smo se od detinjstva i gajili obostrane simpatije. Kuće naših roditelja bile su sasvim blizu, tek nekoliko stotina metara. Bili smo deca, kada je izbio Drugi svetski rat, ja sam imala šest, a Tomislav osam godina. U maju 1942. godine, naše srećno detinjstvo prekinula je nemačka i ustaška ofanziva na Kozaru, a nas dvoje, sa brojnim porodicama, roditeljima, braćom i sestrama oterani u logor. Gorela su naša sela, kuće, sve se urušilo i nestalo, pretvorilo u pepeo”, oživljava Mira ratne prizore duboko urezane u njeno sećanje.

U podgradačkom zaseoku Vujići, gde žive njih dvoje, sada su lepe kuće, bogata imanja, ali je naroda malo.

Tomislavov sin iz prethodnog braka živi u Nemačkoj, a dve ćerke su udane u susednim selima.

Mirina ćerka Branka je u Nemačkoj, ona je tamo rođena. Ipak, pričom nas Tomislav i Mira vraćaju u to ratno vreme bežanije i stradanja.

“Nas dvoje smo u toj nepreglednoj koloni dece razdvojeni, ja sam bio sa svojima, majkom Ružicom, ocem Stojanom, sestrama Petrom, Zorkom, Kosom, Ankom, bratom Živkom. U logoru Mlaka, odvajali su su nas, decu od roditelja i odvodili u Sisak, u logor… Tu sam proveo pola godine, odakle me izbavila sestra Petra”, setno o logorskim danima i stradanju Kozarčana, Tomislav dopunjava Mirinu priču, dok sedimo iza kuće, u hladovini, blizu bunara iskopanog pre Drugog svetskog rata.

Posle povratka kući, nakon logorskih i najamničkih dana u tuđim kućama i selima, 1945. godine njih dvoje, su sve snažnije iskazivali obostranu ljubav.

“Zajedno smo išli u školu u Podgradce, gajili simpatije zadirkivanjem, žareći koprivama jedno drugo, brali njegove trešnje, zajedno čuvali stoku da bi naše simpatije iz detinjstva, spontano iskazivanje, prerasle u ljubav. Išli smo na igranke, radne akcije, pratio me on kući…”, opisuje Mira njihovu emotivnu vezu u mladosti, kao da čita lijepu knjigu sa tužnim krajem jednog poglavlja.

“Kada je otišao u JNA, pisao mi je, a ja uzvraćala cvetovima u pismima i porukama ljubavi. Sećam, se, uvek mi je nedostajalo papira za duga pisma. Bila je to iskrena ljubav. Kada sam očekivala da ona bude krunisana brakom, o čemu smo razgovarali u povratku sa igranke, kada me dopratio kući, sve se ubrzo srušilo. Samo sedam dana kasnije, saznala sam da se oženio iz Jelovca kod Prijedora. Imao je tada 22 godine i više se nismo videli ni čuli”, priča Mira, podsećajući na svaki korak, događaj, njihov odnos, kao da se sve dogodilo juče ili pre mesec-dva.

Bila sam u neverici, kaže Mira, da se on uopšte oženio, setila sam se starih priča naših žena koje su govorile da muškarcu nikada ne treba verovati.

Tomislavov prvi kao i drugi brak iz kojih nije imao decu, trajali su kratko, tek mu se iz trećeg puta posrećilo. Mira je, te davne 1956. godine, utehu našla u istom selu, u komšiluku.

“Ovde sam bila još neko vreme, zaljubila se u trećeg komšiju, da tu prazninu ispunim i otišli smo u Nemačku. Nažalost, ni ta ljubav nije potrajala dugo nego mi je bilo suđeno da se udam za mladića iz Srbije kojeg sam upoznala u Nemačkoj, ali se od njega razvela posle pet godina. Iz tog braka imam ćerku Branku. Posle sam 24 godine bila u braku sa Hrvatom koji je umro 1993. godine”, prepričava Mira svoju životnu epizodu, sasvim sličnu Tominoj, kako ga ona, najčešće oslovljava.

“Mnogo puta sam razmišljao o tom kontaktu, tragao za brojem njenog telefona i preispitivao se, ima li sve to smisla. Napokon sam odlučio da je pozovem jer sam, posle smrti supruge, teško podnosio samoću. Kada se javila, razgovarali smo, a ja sam osetio veliko olakšanje, dobio novu energiju, ohrabren još jednom životnom deonicom”, prepričava Tomislav okolnosti koje su ga podstakle da, u penzionerskim danima, oživi ljubav iz mladosti.

Na prvi susret nije dugo čekao. Odborojavao je dane iščekujući da se vide, sretnu, porazgovaraju… Sačuvao je njenu fotografiju iz mladosti, kao i ona njegovu, davnašnju, vojničku.

“Razmenili smo brojeve telefona, pozvao me da dođem… Rekla sam da nemam kome doći, da su svi moji pomrli ili se raselili, a on kaže, meni, meni dođi, jesi li čula… Tako smo se, posle dugo vremena videli kod njega 15. septembra 2012. godine. Javila sam da ću doći autobusom, došla do groblja, pa u Podgradce, a njega nema na dogovorenom mestu i u zakazano vreme. Pa gde je on, razmišljala sam i zaputila se njegovoj kući, kilometar – dva od centra sela, u zaselak Vujići”.

“Pozvonim, nigde nikoga, gazda, gazda, zovem, kada on pospan izađe… Od uzbuđenja, prespavao naš prvi susret, posle toliko godina, ja ga zatekoh u krevetu…”,uz smeh, oslonjena na Tomino rame, setila se Mira njihovog susreta pre osam godina.

Posle nekoliko dana, skovali su novi plan, dogovorili da zauvek ostanu zajedno. Ipak, bilo je potrebno još pola godine da svako od njih, pozavršava neke poslove, porazgovara sa potomcima, da Mira napusti Nemačku, ćerku i unuke.

Sada su ponovo, zauvek zajedno, srećni kao na početku, kao nekada kada su bili u cvetu mladosti.

Mira i Tomislav su 14. januara 2013. na pravoslavnu Novu godinu, stupili u brak i ostvarili svoje mladalačke snove.

Mirini logorski dani

Mira je, kao i Tomislav, tokom ofanzive na Kozaru dospela u logor NDH u Sisku.

“Bilo je to krajem maja, kada je rat prekinuo naše detinjstvo i našu mladost a mi smo u dugim, nepreglednim kolonama naših komšija, naroda iz potkozarskih i kozarskih sela, prisilno oterani prvo u logor Stara Gradiška. Potom su nas, uz jauk i plač koji se opisati ne može, i sada me jeza obuzme kada se toga setim, produžili za Strug, Jablanac, Mlaku..”, priča Mira pominjući da su u toj koloni bili njen otac Savo, majka Anka, braća Živko, Branko, Ignjatija i Zdravko i sestre Branka i Dara.

Mirin otac je odmah u Staroj Gradiški odvojen od dece i supruge. Ona se i sada, dobro seća tog događaja. – Kada je moj otac Savo odvajan od nas, dok su ga ustaše držale za kragnu, izvadio je novčanik i predao ga majci. Rekao je, Anka, evo tebi, sa tobom su deca, meni svakako više neće trebati.

Autrijski i nemački penzioneri

Mira je zaradila penziju u Nemačkoj, a Tomislav u Austriji i Jugoslaviji. Sada žive u Republici Srpskoj, materijalno zbrinuti i srećni, zdravi i zadovoljni životom u Potkozarju.

Mira kaže da su Tomin sin, koji živi u Nemačkoj, i ćerke nju odlično prihvatili, kao i njena ćerka Tomu.

“Oni kažu, ako ste vi srećni, zadovoljni, jedno drugome od pomoći i podrške, i nama je dobro”, priča Mira.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More