“Do pre neki dan sam živeo mirno”, čuveni “Boba” o snimanju nastavka i koliko su mu život promenile “Lude godine” (VIDEO)

Foto: PrintScreen/YouTube
39

Film “Lude godine”, snimljen davne 1977, bio je najpopularnije ostvarenje tog vremena. Ali, retko ko zna da je tri godine ranije počela priča o ovom kultnom ostvarenju, koje se, pod štitom humora, bavilo ozbiljnim temama kao što su prvi seksualni odnos, sudar dva sveta – intelektualnog i gastarbajterskog…

“Jutros sam odvezao kola na servis i majstor mi kaže, kako da vas upišem, kao Bobu ili …”, svedoči za Nova.rs Vladimir Vlada Petrović, 65-godišnjak koji je i posle više od četiri decenije ostao Boba nakon glavne uloge u filmu “Lude godine” reditelja Zorana Čalića.

I to je samo jedan od fenomena koje prate ovaj omiljeni film i serijal na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a koji danas doživljava svoju renesansu.

“Iskreno sam bio zbunjen, iznenađen zbog toga kakvu je pažnju izazvala vest da će se snimati nov nastavak”, kaže naš sagovornik koji je, kao u nekom rijalitiju, živeo život junaka kojeg je glumio.

Kuriozitet je da je reditelj Zoran Ćalić za “Lude godine” i “Došlo doba da se ljubav proba” dobio čak pet nagrada na međunarodnim festivalima (“Ormina” na Siciliji, dva puta u Salernu, u Abrucu – nagrada UNICEF, i u Aleksandriji), ali kod nas nikada nije dobio nijedno priznanje.

“Marija i Boba su prvu naslovnu stranu imali u visokotiražnoj “TV Reviji” 1974. godine. Čalić me je odmah odabrao za glavnog junaka, a za ostale glumce i glumice bio je raspisan javni konkurs u organizaciji ovog lista. To je bio odličan reklamni trik za film, masovno su se javljali mladi iz cele Jugoslavije. Ali, meni je to postao problem jer sam doživeo veliku ali lažnu popularnost, pošto film nikako da se snimi. Tako su počele i prozivke po kraju: „E, alo glumac, kad će film?“, priseća se Vlada.

A za film, jednostavno, nije bilo para. Snimanje se odlagalo iz godine u godinu. Boba je ostao a Marije su se tražile i menjale…

“Tri, četiri Marije su prerasle lude godine po izgledu u tom čekanju. Među njima i moja draga drugarica Sonja Savić sa kojom sam najduže radio na ulozi. Doduše, i ja sam bio na ivici da prerastem Bobu, imao sam 21 godinu, ali sam ostao u igri jer sam po Čalićevom mišljenju bio mladolik. Kod devojaka pubertet je brži i vidljiviji nego kod muškaraca. Sonju je za to jedno leto, preobrazio od devojčice u devojku, i to je bio problem za film. Bio sam očajan, nisam to tada razumeo. Rialda Kadrić se pojavila mesec dana pred početak snimanja filma.

Konkurs u TV „Reviji“ bio je zaboravljen, s obzirom da je snimanje filma počelo tri godine kasnije. Ekipa mladih glumaca odabrana je uglavnom u Omladinskom dramskom studiju Radio televizije Beograd čiji je član bio i Petrović. To je tim koji je već sledeće godine upisao Akademiju a među njima su bili Sonja Savić, Zoran Cvijanović, Olivera Ježina, Svetislav Bule Goncić…”

“Zoran Čalić je prepoznao u meni taj lik, kako je rekao, zbog te neke moderne, urbane face tog vremena, a ja sam se trudio da Boba bude univerzalni predstavnik te generacije. Imali smo prisan odnos, bili smo komšije u Ruzveltovoj, bili smo povezani i pre i tokom snimanja, ali on je uvek reditelj a ja sam uvek bio Boba”, ukazuje Vlada, priznajući da se bavio “špijunažom” kako bi se što bolje spremio za tumačenje glavnog junaka.

Posmatrao je uveče mlade kad izađe u grad da bi uvideo šta bi još to Boba trebalo da ume i da ima. Sudeći po reakcijama publike, uspeo je da dočara sve što je Čalić zamislio. U “Ludim godinama” Boba je bio “negativac”, mlad i neiskusan, pa ga, kako kaže, na ulici neke majke popreko gledale.

“Čekajući sredstva za snimanje, imali smo i letnju i zimsku verziju scenarija. I taman kada sam 1977. dobio poziv za tri filma, pojavio se Čalić sa dobrom vešću: “Evo sad stvarno počinjemo!”. Ja sam već bio pregoreo, nisam verovao. Snimili smo letnju varijantu i to jedva. Uspeli smo zato što smo se odrekli svojih honorara. Tačnije, potpisali smo ugovor na jednu sumu, a u startu se odrekli polovine, uz obećanje da ćemo dobiti sve ako film dobro prođe u bioskopu. A on ne da je dobro prošao, nego su nas terali da snimamo drugi, treći… Namera je bila da zaokružimo trilogiju. Ali, distributeri, producenti i drugi su bili uporni: “Ajde, još, još”. Mislim da je “Došlo doba da se ljubav proba” ili “Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi” samo u Beogradu gledalo 300.000 ljudi”.

Bioskopski film je trijumfovao. To je, ističe naš sagovornik, bio svojevrsni novi talas nakon ratnih partizanskih filmova. Na scenu su stupile nove generacije, savremene teme.

“U to doba su nastali i “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, “Specijalno vaspitanje”, “Leptirov oblak”… Publici je prijalo da gledaju savremene junake. A “Lude godine” su imale za temu univerzalni problem, a to je maloletnička trudnoća. Film je u Italiji dobio Srebrnu traku Unicefa za humanu poruku. Kasnije su kritičari rekli da se komercijalizovao, da je prerastao u novokomponovanu komediju, bilo je tih osuda.
Do “Žikine dinastije” nekako je bilo drugačije jer u osnovi moraš da imaš dobru, jaku priču a komedija je začin. “Lude godine” su postigle spoj drame i humora i to je publika naprečac zavolela. A kad je serijal nakon nekoliko godina počeo da se prikazuje na TV, dobio je neku drugu vrednost, sentiment jednog vremena, obeležje neke naše generacije”.

Sa „Ludim godinama“ su obišli Jugoslaviju uzduž i popreko.

“Bila je to prava turneja na čijem spisku je bilo 60, 70 gradova. Posle prikazanog filma usledili bi pokloni, cveće i razgovori sa publikom. Trudili smo se da budemo edukativni, kako se mladima ne bi dogodilo isto što i Mariji i Bobi”.

Film je rastao zajedno sa njim kaže, kao da su pratili jedan drugog.

“Najpre sam igrao mlađeg od sebe, onda smo se Boba i ja poklopili. Kada je Boba dobio sina, tih godina sam i ja postao otac. Za par godina sam igrao Bobu, koji je bio stariji od mene. Sada ćemo se opet sresti. U ovom filmu Boba će biti deda, i imaće dva unuka, a ja trenutno imam tri unuka”.

Iako je mlad stekao ogromnu popularnost, Vladu slava nije ponela. Ravnotežu i slobodu osvojio je tako što se držao podalje od medija, a potom i zato što se usidrio u mirnoj luci sa svojom pravom Marijom, spisateljicom Jasminkom Petrović.

“Ta mladalačka popularnost u početku mi je prijala, ali potom je počela da mi smeta. Pisma su stizala sa svih strana i to adresirana samo na “Marija i Boba, Jugoslavija”. U „Zvezda filmu“ postojala je kancelarija u kojoj se odlagala samo ovakva pošta. Bile su mi potrebne decenije da me ljudi zaborave i da se vratim normalnom životu. Do pre neki dan sam živeo opušteno i mirno, sve dok se nije pročula vest da će se snimati nastavak „Ludih godina“.

A upravo mu je popularnost ukrala dečački san da studira glumu. Nastavci su se ređali a studenti glume nisu mogli da snimaju filmove na prvoj i drugoj godini studija.

“Zato sam odlučio da konkurišem na kameri, ali nisam prošao prijemni. Rekli su mi: “Ti si glumac, šta ćeš ovde”. S druge strane, mnogo sam naučio snimajući ove filmove. U šali kažem da sam radeći „Lude godine“ zapravo studirao režiju. To iskustvo mi je kasnije dobrodošlo u životu. Ubrzo sam snimao i režirao Indeksovo radio pozorište, a potom sam se bavio i marketingom. Režirao sam tridesetak reklamnih video spotova”.

Novi, 11. nastavak snimaće se pod nazivom “Luda godina” za koji je scenario napisala pesnikinja i dramaturg Milena Marković, a režiraće ga Milan Konjević.
“Ovo je stvarno luda godina na globalnom nivou, a kod nas su u nizu sve luđe i luđe”, zaključuje Petrović.

Izvor Nova.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More