Stiglo objašnjenje: Evo zašto su ljudi “otupeli” za smrti i nove slučajeve zaraženih koronom!

(AP Photo/David Vincent)
139

Smrt pojedinca može da ostavi snažan utisak na naše emocije, ali kako počne da raste broj žrtava, tako krene da raste i naša nezainteresovanost. Zašto?

“Ukoliko pogledam masu, nikad se neću pokrenuti. Ukoliko pogledam jednu osobu, hoću.”

Ovo su reči žene kojoj su njena dobročinstva i dobrota doneli status svetiteljke – Majke Tereze, prenosi “B92”.

One su primer za jedan od najmisterioznijih aspekata ljudske reakcije na patnju drugih: dok će većina nas smrt jedne osobe doživeti kao tragediju, možda ćemo imati problem s istom vrstom reakcije na masovni gubitak života.

Prečesto, smrti velikog broja ljudi naprosto samo ostanu statistika.

Milioni života izgubljenih u prirodnim katastrofama, ratovima ili gladi, na primer, postaju preveliki da bi se pojmili. Čak i danas možemo da vidimo isti neobični proces dok širom sveta raste broj smrti od korona virusa.

Desenzitizovani velikim brojevima

Broj života koje je odneo virus već je premašio 700.000, a u 200 zemalja zabeleženo je još više od 18,8 miliona slučajeva zaraženih.

Svaka smrt je tragedija koja se dešava na pojedinačnom nivou, sa porodicom žrtve koja je ostala šokirana i ožalošćena.

Ali kada se malo udaljimo, može li bilo ko uopšte da svari tolike brojke?

U SAD, koja je u junu dosegla sumorni prag od 100.000 smrti, novinari se dovijaju na razne načine kako da pomognu ljudima da shvate razmere tragedije.

Ta brojka je “dvaput veća od broja Amerikanaca koji su poginuli tokom čitavog Vijetnamskog rata” i “premašuje broj stradalih američkih vojnika u oružanim borbama u svim sukobima posle Korejskog rata.”

Ali naša nemogućnost da shvatimo patnje tolikog broja ljudi može da ima vrlo štetan uticaj na način na koji reagujemo na takve tragedije.

Već postoje dokazi da ljudi počinju da pate od prezasićenosti vestima o korona virusu i da sve manje čitaju o pandemiji.

Za to bi delom mogao da bude zaslužan psihološki fenomen poznat kao “psihička otupelost”, odnosno ideja da “što više ljudi umre, nas je manje briga.”

“Brzi, intuitivni osećaj koji dolazi iz stomaka čudesan je na mnoge načine, ali on ima nekih manjkavosti”, kaže Pol Slovik, psiholog sa Univerziteta u Oregonu, SAD, koji decenijama proučava psihičko otupljivanje.

“Jedna njegova mana je da ne izlazi baš dobro na kraj sa velikim brojkama.”
“Dok će većina nas jedan smrtni slučaj videti kao tragediju, možda ćemo imati problem s istom vrstom reakcije na masovni gubitak života.

“Kad govorimo o životima, jedan život je izuzetno važan i vredan, i mi ćemo uraditi sve da ga zaštitimo. Ali kako ti brojevi rastu, naša osećanja se proporcionalno ne povećavaju”, dodaje on.

Štaviše, Slovikovo istraživanje pokazuje da kako statistički brojevi u vezi s nekom tragedijom počnu da rastu, mi se desenszitivizujemo i imamo sve manje emocionalnih reakcija na njih.

To, zauzvrat, smanjuje verovatnoću da ćemo preduzeti onu vrstu koraka neophodnih za sprečavanje genocida, za slanje pomoći posle prirodnih katastrofa ili za donošenja zakona za borbu protiv globalnog zagrevanja.

U slučaju pandemije, to bi moglo da dovede do one vrste apatije koja čini da ljudi više ne vode računa o pranju ruku ili nošenju maske – a za oba se pokazalo da smanjuju prenos virusa.

“Iz evolutivne perspektive, mi smo se usredsređivali na stvari koje su pretile da nas momentalno ubiju”, kaže Melisa Finuken, viša naučnica u oblasti socijalnih i bihevioralnih nauka iz ekspertske grupe Rend korporejšn, koja proučava donošenje odluka i procenu rizika.

“Prosečno ljudsko biće koje nije statistički analitičar ili epidemiolog nema neophodne mehanizme na raspolaganju da donosi procene o nečemu toliko beskrajnom i složenom kao što je jedna globalna pandemija.”

Ali to može da ima ozbiljne posledice po to na koji način izlazimo na kraj sa masovnim tragedijama.

U nizu studija sprovedenim u Švedskoj 2014. godine, Slovik i njegove kolege pokazali su da ne samo da otupljujemo pred značajem sve većih brojki, već naše saosećanje zapravo krene da opada kako te brojke rastu.

Učesnicima je pokazana ili slika siromašnog deteta ili slika dva siromašna deteta i oni su upitani za spremnost da doniraju.

Umesto da budu dvostruko tužniji i dvaput spremniji da pomognu, ljudi su donirali manje kad su videli dva deteta umesto jednog.

Slovik kaže da je to zato što je pojedinac najlakša jedinica za saosećanje ljudi.

“Možete da zamislite to dete i koliko je ono slično vašem detetu. Kod dva deteta, vaša pažnja počinje da opada, a sa njom i vaša osećanja.”

“A naša osećanja su ta koja pokreću naše ponašanje”, ističe Slovik.

Slovikovo istraživanje pokazalo je i da se pozitivna osećanja povezana sa doniranjem jednom detetu, iliti “topli sjaj”, smanjuju kad ljude podsetite na decu kojoj nisu mogli da pomognu, što je fenomen koji su on i njegove kolege nazvali “pseudo neefikasnost”.

Učesnicima u studiji pokazana je slika jednog deteta, ali je polovina dobila i statističke podatke o broju drugih ljudi koji gladuju u regionu iz kog je poteklo dete.

“Mislili smo da će, ukoliko ukažemo na to koliko je problem ozbiljan, ljudi biti motivisaniji da pomognu”, kaže Slovik.

Umesto toga, donacija su se prepolovile kad je fotografija sadržala još i statistiku.

Deo razloga za ovo ponašanje potiče od toga što smo zapravo u duši prilično sebična stvorenja.

“Mi doniramo zato što želimo da pomognemo, ali i zato što se posle toga osećamo dobro”, kaže Slovik.

“Ne osećamo se toliko dobro tokom pomaganja detetu kad shvatimo da je ono samo jedno od milion takve dece. Osećate se loše što ne možete da pomognete svima i tu nastupaju loša osećanja.”

To ima veze i sa tim koliko ljudi osećaju da njihova dela ostavljaju nekakvog traga.
Međunarodnoj zajednici je bilo potrebno previše vremena da shvati razmere genocida u Ruandi

Kako broj ljudi koji pate ili umiru u nekoj tragediji raste, naše donacije ili trud sve više deluju samo kao kap u moru.

Istraživanje koje su sproveli Slovik i njegove kolege posle genocida u Ruandi 1994. godine – kad je za 100 dana ubijeno 800.000 ljudi a milioni njih su raseljeni – tražili su od grupe dobrovoljaca da zamisle da vode izbeglički kamp.

Morali su da donesu odluku da li da pomognu ili ne pomognu 4.500 izbeglica pristupom pijaćoj vodi.

Polovini je rečeno da u kampu ukupno ima 250.000 ljudi, dok je ostalima rečeno da ima 11.000 izbeglica.

“Ljudi su bili mnogo spremniji da zaštite 4.500 ljudi među 11.000 nego među 250.000, zato što su oni reagovali na proporciju, a ne na pravi broj ljudi”, kaže Slovik.

Kako izbeći otupelost

Kako, dakle, da izbegnemo otupelost na tragedije kao što je ona koja se upravo odvija oko nas?

Postoje situacije u kojima bolje shvatamo pravu težinu tih brojki, tvrdi Slovik.

Lake računice, kao kad se nešto udvostručava, umeju da nam privuku pažnju. Okrugle brojke, kao što su 100, 1.000, 100.000 ili milion su pragovi koji nas nateraju da zastanemo i razmislimo.

Takođe je uobičajeno da novinari tragediji podare ljudsko lice tražeći pojedinačne priče iz života učesnika.

Zbog toga se novinski izveštaji često usredsređuju na naizgled nevažne detalje kao što su godište neke osobe, njihovo zanimanje ili da li imaju decu.

Zbog toga se fotografije ličnih predmeta, kao što su par cipela ili zaboravljena igračka, često koriste da masovnu tragediju vrate na pojedinačni nivo.

A postoje i trenuci kada tragičan ishod jednog života, kad je smešten u širi kontekst, može da ostavi ozbiljan trag na psihu društva u celini.

To sada može dobro da se vidi u SAD i širom sveta, dok demonstranti izlaze na ulice da protestuju zbog policijskog nasilja i sistemskog rasizma posle ubistva Džordža Flojda počinjenog u maju.

“Prisustvujemo dramatičnom primeru snage jedne slike, u ovom slučaju ubistva Džordža Flojda, koja nas je osvestila da se vrši rasističko nasilje koje je bilo prisutno vekovima, uprkos tome što ju je poslednjih decenija pratilo mnogo otupljujuće statistike”, kaže Slovik.

On kaže da su ovi protesti u skladu sa globalnom reakcijom na fotografiju Ajlana Kurdija, trogodišnjeg kurdsko-sirijskog dečaka koji se udavio u Mediteranskom moru 2015. godine, kad je njegova porodica pokušala da stigne do Evrope bežeći od građanskog rata u Siriji.

Do 2015. godine, u ratu koji je započeo 2011. godine stradalo je 250.000 ljudi i nastali su milioni izbeglica.

“I nikome nije bilo stalo, bila je to za većinu ljudi samo statistika”, kaže Slovik, koji je proučavao međunarodnu reakciju na fotografiju i otkrio da je izazvala veliki talas saosećanja kad je objavljena.

“Bila je to šokantna, emocionalno potresna slika koja je probudila ljude. Postala je viralna širom sveta i probudila svest i brigu koje statistika od 250.000 smrti pre te slike nije uspela da proizvede.”

Broj donacija za fond koji je organizovao švedski Crveni krst, na primer, povećao se 100 puta u nedelji nakon što je nastala fotografija, otkrio je Slovik.

Ukupne dnevne donacije bile su takođe 55 puta veće te nedelje. Tek su šest nedelja nakon što je fotografija objavljena donacije pale nazad na pređašnje nivo.

Ali svaka kriza je drugačija. Protesti za građanska prava crnaca u SAD, na primer, možda neće zgasnuti tako brzo.

“Mislim da je do relativno kratkog trajanja saosećanja posle slike malog Kurda dovelo to što ljudi nisu znali šta da rade sem da doniraju organizacijama za pomoć sirijskim izbeglicama”, kaže on.

“Ljude obično odvrati od delanja kad ne znaju šta da rade. U slučaju protestnog pokreta mislim da ćemo videti da će ga održati ogromna količina truda građana i vidljivi rezultati.”

Ali šta možemo da uradimo u odsustvu fotografija ili članaka koji su toliko potresni da ne možemo da ne obratimo pažnju?

Možemo li zaista da priuštimo sebi da nas sve veći broj smrti od korona virusa otupi do tačke da nam ne bude stalo?

Vladine agencije i zvaničnici zaduženi za javno zdravlje treba da budu pametni u obraćanjima javnosti, kaže Finuken, jer promena sa dva miliona slučajeva na 2,1 milion verovatno neće privući pažnju ljudi i motivisati ih da rade stvari kao što je izbegavanje gužvi i nošenje maski.

Umesto toga, poruke bi trebalo da budu ličnije i emotivno angažovanije.

“Takođe, važno je koristiti i pozitivne i negativne poruke, uključujući pohvale ljudima kad se trude neki duži vremenski period i saopštiti im šta sve ide kako treba”, kaže ona.

A i tajming je važan.

“Kad se promeni nešto što je uznemirujuće, postarajte se da imate nešto važno da saopštite o tome i uparite sa konkretnom bihevioralnom radnjom koju želite da ljudi preduzmu kao reakciju na opasnost, kako bi obratili pažnju.”

Za pojedinačnog građanina, Slovik kaže da je suština u promeni mentalnog sklopa i angažovanju sporijeg, svesnijeg razmišljanja.

On se poziva na slavni citat preživele žrtve Holokausta Abela Hercberga: “Nije ubijeno šest miliona Jevreja; bilo je to jedno ubistvo, ponovljeno šest miliona puta.”

“Morate da upotrebite sporo razmišljanje kako biste umeli da cenite pojedinca koji se krije ispod površine svih tih brojki”, kaže on.

A čak i ako je neprijatno, ne smemo da zažmurimo pred tim.

“Ukoliko smatrate da nešto nije relevantno za vas ili da ništa ne možete da uradite po tom pitanju, možda nećete želeti da obratite pažnju”, upozorava on.

Ali i dodaje: “Tada gurate glavu u pesak na vlastitu odgovornost.”

Izvor B92
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More