Srpska doktorka u Americi: Nije nikakav poraz vratiti se u Srbiju! Nije sve u novcu! (FOTO)

Foto: PrintScreen/Fejsbuk Milena Tatić Bajić
235

Neki ljudi od malena znaju šta će biti kada porastu. Takva je i doktorka Milena Tatić Bajić, verovatno najpoznatiji “lekar za dušu” koga Srbi imaju u Americi. Ne treba da provedete duže od pet minuta u njenom društvu pa da shvatite da nije pogrešilau izboru profesije. Jer, Milena je prosto takva, brižna, nasmejana, big mama koja za svakoga nađe lepu reč, što, uz zarazan osmeh, odmah učini da se osećate nekako bolje, prijatnije.

Milena je rođena u jednom selu kraj Bosanskog Novog, a u Ameriku je došla kada je imala samo sedam godina. Njen stric, koji je 1960-tih, preko Italije, pobegao u Ameriku, pozvao je njenog oca da pođe za njim, ali se ovaj dugo vremena dvoumio. Nije mu bilo lako, vojnička čast vezivala je oficira JNA koji je svojevremeno bio u sastavu mirovnih snaga UN u Egiptu 1958. godine. Na kraju je ipak prelomio, kupio kartu, a kada se, posle nekoliko godina skućio u SAD, pozvao je i porodicu da krene za njim, piše Serbiantimes.info.

Foto: PrintScreen/Fejsbuk Milena Tatić Bajić

“Nikada neću zaboraviti taj dan. Bio je 30.april 1971. kada smo seli u avion za Čikago. Ja, dete sa sela, koje mnoge stvari vidi po prvi put, skroz sam se zbunila kada sam u avionu videla – crnog čoveka. Pitala sam starije sestre: “Odakle ovi ljudi, gde oni žive?”, a taj se gospodin, rodom iz Afrike, okrenuo prema nama i poklonio nam po bombonu. Ispostavilo se da je studirao u Beogradu…Otac i majka su tih godina radili veoma teško da bi nas odhranili i odškolovali. Tada nam je crkva bila druga kuća, centar života, svi su se okupljali oko nje, deca su išla na folklor. Tada nije bilo interneta, pa smo sve vesti iz domovine prvo tamo saznavali”, priseća se Milena Tatić Bajić prvih dana po dolasku.

Već u petom razredu osnovne znala je da će biti psiholog. Mada, imala je i drugih interesovanja, zanimale su je umetnost i novinarstvo, te umalo da postane naš kolega.

“Bila sam glavni urednik školskih novina u gimnaziji. Novinarstvo i psihologija su povezani. Novinarstvo je, u neku ruku, primenjena psihologija, i jedno i drugo su načini da ljudima kažete neke životne istine, bilo o njima samima, bilo o životu. Psihologiji me okrenula neka moja iskonska potreba da pomažem ljudima, jer sam poznavala mnogo njih koji su patili. Još tada sam shvatila da je mnogim ljudima dovoljno to da ih neko sasluša. I danas, posle fakulteta i toliko godina prakse, mislim da je to najveća “nauka” – imati strpljenja da na trenutak isključite sebe, svoje potrebe i probleme, i posvetite se nekom drugom”.

Milena je karijeru počela radeći sa teškim, hroničnim bolesnicima, šizofreničarima, psihopatama, paranoičnim ljudima. Svesno je izabrala taj, najteži put u psihologiji…

“Jedne prilike sam imala pacijenta koji je pre nego što sam ga upoznala skočio sa sedmoga sprata. Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo. Imao je petoro braće, koji su svi bili uspešni, jedino je on imao probleme, bolovao je od šizofrenije. U prvo vreme nisam uspevala da ostvarim kontakt sa njim, nije obraćao pažnju na mene, gledao je u daljinu, pričao sa “nekim” i konstantno se povređivao udarcima u glavu. Sve je izgledalo bezizlazno. Videla sam da voli da crta jer je stalno nešto švrljao po parčetu papira, pa sam počela da na terapije dolazim sa slikarskim priborom, što ga je zainteresovalo. I tako, malo po malo, uspeli smo da uspostavimo kontakt. Počeo je da priča sa mnom, da mi objašnjava njegov život, kako je doživeo prvi slom. Počeli smo da izlazimo u grad, da kupujemo pribor za crtanje, bila sam ponosna na njega i na sebe. Posle četiri godine prestao je da “čuje glasove”, da se samoozleđuje, počeo je da komunicira i sa drugim ljudima i da živi koliko-toliko normalan život. Nekad je u ovom poslu potrebno mnogo strpljenja da se stigne do nekih rezultata”.

Iako se mnoge njene kolege zaklinju u škole i određene pravce mišljenja, čiji su sledbenici, ona je ubeđena da je najvažnija stvar koja opredeljuje da li će neko biti uspešan ili neuspešan psiholog – Božji dar.

“Taj dar podrazumeva da umeš da priđeš ljudima, da ih osetiš, da imaš unutrašnju potrebu da im pomogneš. Na posletku – da voliš ljude. Bez toga nema ništa, džaba obrazovanje, specijalizacije… Danas radim sa lakšim slučajevima, pomažem ljudima koji imaju depresije, anksioznosti, koji prolaze kroz životne probleme ili imaju problem da se prilagode nekim novim okolnostima, drugačijem životu, koji osećaju otuđenje od najbližih, drugih ljudi, Boga. U ova moderna vremena mnogo je, na žalost, onih koji izgube smisao života, koji ne znaju gde je njihovo mesto u svetu, u porodici, a to je pogotovo bilo izraženo poslednjih meseci, dok je trajala pandemija korone. Ljudi se pitaju: “Šta je ovo, dokle će da traje, da li nas to neko kažnjava? Svima govorim da ne treba da žive u strahu, da svaki dan udišu punim plućima, da se sami potrude da ga uljepšaju, ispune suncem. Ništa nas ne može oboriti ukoliko mi to ne dozvolimo”.

Pored profesionalnih obaveza, Milena Tatić Bajić poslednjih se godina u velikoj meri posvetila humanitarnom radu, a već nekoliko godina je važna karika u humanitarnoj organizaciji “Lajflajn”, koju je osnovala princeza Katarina Karađorđević. Logičan sled za nekoga kome je posao da ljudima olakšava život, reći će neko…

“Psihologija je humanistička nauka sama po sebi, a ja sam se uvek usput bavila sudbinama ljudi koje sam lečila, pomagala napuštenu decu, samohrane majke, donirala, prikupljala pomoć. Tako da je “Lajflajn” došao kao prirodan nastavak i meni je bilo najlogičnije da, ako već pomažem, pomažem našoj deci ovde i tamo. U Lajflajnu sam već sedam godina, a posle dve godine sam postala predsednik. Danas je moja koleginica Dana na tom mestu. Mada, kada se baviš ovakvim poslom funkcije nisu bitne. Nije bitno ni šta radiš u svom realnom životu, važno je samo koliko si spreman da se daješ”.

Humanitarni rad joj je, kako kaže, doneo mnoge srećne trenutke, onda kada shvati da je on usrećio nekoga i učinio mu život lakšim.

“Nekada se to dešavalo iznenada, kada čovek najmanje očekuje. Godine 2018. bila sam u Srbiji i tamo su me pozvali da upoznam mlade ljude koji su pokrenuli humanitarnu organizaciju koja se zove “Moj krug”, za pomoć deci koja žive u domovima, ali i majkama žrtvama nasilja u porodici. Rekli su mi da ti ljudi obezbeđuju pomoć siročadima kada imaju problema u nastavi, da svako od njih dobije “starijeg brata” ili “sestru” koji mu se nađu pri ruci. Meni se dopala ta ideja, zakazali smo sastanak a kada sam došla tamo dočekalo me je iznenađenje – ispostavilo se da je jedan od tih ljudi momak kome smo godinama slali božićne pakete. Prvo me je gledao neko vreme, nije ništa govorio, a onda mi se u nekom trenutku obratio: “Jeste li Vi možda iz Lajflajna?”. “Da”, kažem. Odjednom, počinju da mu teku suze, a ja ne znam o čemu se radi. On malo zastane, pa kaže: “Znate li da sam osam godina kao štićenik Doma dobijao Vaše pakete…I to su bili jedini paketi koje sam ikada dobio”. E, tu više ni ja nisam mogla da izdržim pa sam briznula u plač. A sa nama i svi ostali koji su sedeli za stolom, toliko je bilo dirljivo. Osećala sam se kao da sam majka tom, tada već mladiću, koji je, zahvalan što mu je neko pomogao u životu, rešio da i on pomaže nekome. To su trenuci za koje živi neko ko se bavi humanitarnim radom”.

Kao na filmskoj traci počinju da se vraćaju slike i prilike pred Mileninim očima…Svake dve godine, kao predsednica “Lajflajna”, odlazila je u Srbiju, da na licu mesta vidi kako su uložena sredstva koja su donirali.

“Jednom smo bili u Kovinu, gde pune 124 godina nisu promenjeni prozori, kupatila su bila u užasnom stanju. I tako, dok smo obilazili renoviranu bolnicu, priđe mi na hodniku jedna žena, pacijent, i šapne mi na uvo: “Ove godine nismo imali promaju!”. U Trsteniku, gde je poplava skoro sasvim uništila školu, zatekli smo prelepu zgradu, videlo se na prvi pogled da je tu uloženo više novca nego što smo im poslali. Pitala sam direktora škole o čemu se radi, a on mi je ispričao kako su lokalni ljudi, kad su videli koliko dijaspora pomaže, odlučili da i oni preuzmu na sebe deo posla, pa je jedan okrečio, drugi popravio krov, itd. To je još jedna lepa stvar, kada svojim radom inspirišete i druge da se uključe. To Amerikanci zovu “ripple efect”, kada jedna dobra stvar izaziva drugu. I tako, svi zajedno, gradimo bolji svet”.

U svom poslu Milena poslednjih godina sreće mlade ljude koji su u proteklih godina došli iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Makedonije, a u Americi se susreću sa raznim psihičkim problemima.

“Pre svega, to su problemi samoće i otuđenosti. Najveći broj njih ovde dolaze kao mlade, još u potpunosti neizgrađene ličnosti, istrgnute iz roditeljskog doma. Često su usamljeni, nemaju na koga da se oslone, kome da se povere. I onda takvi kakvi su, ne znaju kuda da krenu. Čak i kada su finansijski situirani, zarađuju novac od koga mogu pristojno da žive, oni su emotivno prazni”.

Dr. Tatić Bajić ističe da su naši mladi ljudi vredni i ambiciozni, da žele da se ostvare i uspeju u Americi, ali da ih na tom putu čeka i puno prepreka.

“Ovi momci koji voze kamione dane i noći provode zatvoreni u limenom kavezu, bez igde ikoga, suočeni sa samim sobom. Bez normalnog sna, obroka, odmora, oni se fizički ali i psihički iscrpljuju. To utiče na odraslog čoveka, a kamoli ne na decu, mladiće. U takvim situacijama imaju probleme sa paranojom, umišljaju neke stvari, što je opet direktna posledica preopterećenosti i nespavanja. Najteža za njih je samoća. Mnogi imaju probleme sa vezama, da nađu devojku ili da je sačuvaju, jer prosto vode takav život. Kreću se u uskim krugovima ljudi koji imaju iste probleme i onda ne mogu da pomognu jedni drugima, da posavetuju i uteše. A onda dođu kod mene i pričaju, žale se. Neke od njih savetujem da se vrate. Nije novac sve u životu. Nekim ljudima su važniji prijatelji, porodica, i treba da ispoštuju svoju prirodu i svoju dušu. Nije nikakav poraz vratiti se u Srbiju. Bolje povratak kući nego izgubljena duša u Americi”.

Ona dodaje kako se nove generacije, za razliku od onih pre, više ne stide da potraže pomoć psihologa i priznaju da imaju problem.

“Pre dvadesetak godina je bilo znatno drugačije. Naši ljudi su tada odlazak kod psihologa smatrali sramotom. Danas je ta situacija drugačija. Ima onih koji su sa problemima anksioznosti došli iz zavičaja. Drugima je teško da se ovde snađu, da srede papire. Ali i kada reše ta neka pitanja ostaje problem da prihvate neka drugačija pravila života, komunikaciju koja je hladnija nego ona na koju su navikli kući. Mnogi od njih, takođe, ranije nisu ni pomišljali da će raditi poslove poput vožnje kamiona ili konobarisanja. Ima dosta naše dece čiji su kapaciteti puno veći od onoga što ponekad ovde, hteli ne hteli, moraju da prihvate. Ili su im interesovanja drugačija. I tu onda nastaju problemi. Preporučujem ljudima koji imaju probleme da se ne ustručavaju, da odu kod psihologa, izbace neke stvari iz sebe. Prijatelji nekad mogu, a nekad ne mogu da vam pomognu, jer svako od nas ima svoju muku… Pa, obično, kad neko kaže da ima probleme, onaj drugi ga poklopi sa njegovim mukama, koje su, naravno, uvek “veće” i “teže”.

Moja najstarija pacijentkinja je imala 107 godina. Srećem i ljude koji imaju po 80 i više godina, a i dalje u svojim glavama imaju problema sa roditeljima, koji su odavno mrtvi. Nešto što ne mogu da im oproste i što ceo život sa sobom nose. Uvek kažem da je taj teret sa sebe bolje baciti što pre, jer to muči i opterećuje ljude, podsvesno ih tera da iste greške ponove i sa svojom decom. Ne čekajte da neke stvari kažete svešteniku na samrti, ne vucite taj teret sa sobom kroz život”!

Jedna od tema o kojoj smo želeli da čujemo stručno mišljenje doktorke Tatić Bajić jeste učenje maternjem jeziku naše dece, najmlađih članova porodica naših imigranata. Po njenom mišljenju, ne postoji nijedna prepreka da deca paralelno uče dva jezika. Naprotiv.

“Našoj deci je engleski lako naučiti jer su od maliuh nogu ubačeni u kolektive, vrtiće, pa kasnije škole. Oko toga ne treba da brinete, jer će ga oni naučiti ovako ili onako. A za učenje srpskog je najbitnija kuća, da roditelji razgovaraju sa decom. Znam da je to danas teže jer očevi i majke puno rade, kada dođu sa posla umorni su, deca s druge strane vise na kompjuterima i telefonima, ali treba se truditi i rezultati će doći. Maloj deci treba čitati, puštati pesmice na maternjem. Roditeljima tek rođene dece želim da poručim: Nije problem da deca uče istovremeno dva jezika, to ih neće opteretiti. Naprotiv, to će značajno pomoći razvoju njihovog mozga i inteligencije”.

Možda će im u početku biti malo teže, mešaće dva jezika, ali će biti u prednosti nad drugom decom jer će uz takav kognitivni trening kasnije lakše savladavati školsko gradivo i možda naučiti još koji jezik, a i dalje, trebaće im manje vremena za savladavanje neke kompleksne materije u srednjim školama i na fakultetu. Ljudi prave grešku, kažu: “Pa, neka, neka nauči engleski, nije toliko važno da govori srpski”…Jeste, bitno je. I to ne samo zbog srpstva, nego još više zbog Vašeg deteta, ističe doktorka Milena Tatić Bajić, koja za najveći životni uspeh smatra svoju stabilnu porodicu.

Što se tiče njene profesije, i pored brojnih priznanja koja je dobila, najviše se, kako kaže, ponosi kada joj se javi neki bivši pacijent i zahvali što mu je pomogla. Ili kada na terapeutskoj seansi čuje uzdah olakšanja iz grudi nekoga ko joj je poverio svoje najdublje tajne.

Tada se, kako kaže, i ona preporodi.

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More