Patriotizam fudbalera Monpeljea: Nema veće privilegije i časti, nego kad na grudi staviš grb Srbije (FOTO)

foto: Printscreen Youtube
28

Krvav i pošten rad se isplati. Pravi primer je Mihailo Ristić, fudbaler Monpeljea, koji je na opšte iznenađenje domaće javnosti dobio priliku da ponovo zaigra za reprezentaciju Srbije.

Odlične partije u dresu Monpeljea u jakom prenstvu Francuske naterale su selektora Ljubišu Tumbakovića da prati nekadašnjeg igrača Crvene zvezde i uputi mu poziv za možda i najvažnije utakmice “orlova” koje slede u oktobru, protiv Norveške u baražu za EP, te Mađarske i Turske u Ligi nacija.

Mihailo Ristić debitovao je za reprezentaciju Srbije kod Slavoljuba Muslina, u utakmici protiv selekcije Katara u septembru 2016. Posle pune četiri godine, ponovo je među “orlovima”.

View this post on Instagram

#mhsc

A post shared by Mihailo Ristić (@mihailo_ristic_fp) on

 

Da li te je iznenadio poziv iz reprezentacije?

– Vredelo je čekati! Posle dosta vremena i gomile stvari koje su mi se desile u karijeri ovo dođe kao nagrada. Ćutao sam prethodnih godina i vredno radio, na kraju, isplatilo se! Presrećan sam – počeo je razgovor za Kurir Mihailo Ristić (24).

Šta za tebe znači igrati za Srbiju?

– Ne bih da zvučim po nekom klišeu, ali za svakog ko se bavi sportom, nema veće privilegije nego kad na grudi staviš grb zemlje koju voliš. To je maksimum! Biti deo ekipe koja predstavlja Srbiju. Nema dalje! Ovo je čast za mene i moju porodicu.

Dok si bio mlađi igrač zvali su te i iz selekcije BiH, ali si izabrao Srbiju?

– Sećam se tih dana, još nisam imao profesionani ugovor sa Zvezdom. Trebalo je da idem u Sarajevo. Pred put me je pozvao direktor Omladinske škole Srđan Vasiljević u svoju kancelariju. Kaže mi, neko je došao da te vidi. Bio je to Veljko Paunović, tada selektor mlade reprezentacije. Rekao mi je da me želi u timu, u reprezentaciji. Jedva sam dočekao. Srbija je moja zemlja. Bilo je uspona i padova, stagniranja u karijeri, ali nikada nisam ovih godina ni pomislio da mogu igrati za neku drugu reprezentaciju.

Selektor Ljubiša Tumbaković rekao je da te vidi na mestu levog spoljnjeg. Odgovara li ti ta pozicija?

– Srbija kao i Monpelje igra u formaciji 3-5-2. To je moja pozicija, u našem fudbaskom žargonu rečeno “ful-bek”. Tu se najbolje snalazim. Opet, selektor je taj koji odlučuje hoću li igrati. Ako dobijem priliku, neću razočarati.

U Crvenoj zvezdi nisi baš s oduševljenjem pristao da igraš po levoj strani posle odluke Grofa Božovića?

– Bio sam mlad. Bilo je tu grešaka sa moje strane, ali i od ljudi iz struke. Sećam se sada tih godina. Meni je bilo teško, kao klincu od 18 godina, nekog ko je ceo život bio “desetka” da odjednom postane levi bek. Možda je bila greška što to nisam prihvatio kao profesionalac.

Zna li se ko te je prvi stavio na mesto uz levu aut liniju?

– Veljko Paunović! Igrao sam za reprezentaciju u kvalifikacijama u Irskoj, protiv Turske. Na toj utakmici Nemanja Antonov je dobio crveni karton. Veljko se okrenuo ka nama, igračima sa klupe i posle razmišljanja pokazao prstom prema meni. Odigrao sam odlično protiv Turaka, upisao asistenciju, Maksa (Nemanja Maksimović op.a.) je dao gol. Baš taj pogodak bio je presudan da mi prođemo kvalifikacije, jer se gledala gol razlika. Kasnije smo otišli na EP, pa na SP, gde su momci bez mene i Luke Jovića postali svetski prvaci. Eto, šta ti je sudbina.

Ulazak u reprezentaciju prvi ti je čestitao Luka Jović. Koliko ti znači podrška iskrenog prijatelja?

– Luka i ja smo se povezali dok smo igrali u Crvenoj zvezdi. Bili smo klinci, bačeni u beogradski haos u kojem smo uspeli da se snađemo. Kasnije su nam se putevi razišli, ali smo ostali vezani. Nekako nas je taj period iz Zvezde poveza za ceo život. Ne znam da li smo tada bilo šta radili jedan bez drugoga. Luku gledam kao najrođenijeg, znači mi mnogo njegova podrška.

Kako vidiš situaciju u kojoj se trenutno nalazi Luka Jović u Realu iz Madrida?

– Fudbal je kompleksan sport. Generalno mora mnogo stvari da se namesti i poklopi da neko uspe, a jedan od ključnih faktora je sreća. Da li sam kompetentan da pričam o Lukinoj situaciji u Realu? Nisam siguran. Mogu samo reći, da je Luka najbolji špic sa kojim sam igrao! Nije on slučajno u Realu, on ima kvalitet za taj klub. Pitanje trenutka je da se sve namesti i da Luka pokaže koliko ume.

Imaš sjajnu sezonu u Monpeljeu. Kako ste postali hit Francuske?

– Odličan početak, treći smo u ligi, iznenadili smo sami sebe. (smeh) Imamo kvalitetne pojedince i što je najvažnije moćan tim. Nije mala stvar u jakom prvenstvu Francuske vezati tri pobede, posebno nad tri jaka protivnika, Anžerom, Lionom i Nicom. Posle trijumfa nad Lionom videli smo da možemo. Bio nam je to vetar u leđa. Odmah su porasle i ambicije kluba. Naš cilj je da uđemo u prvih šest, da izborimo mesto koje vodi u Evropu.

Ima li nešto što Monpelje izdavaja od drugih francuskih klubova?

– Specifično za Monpelje je konekcija između predsednika kluba i igrača, kao i predsednika i navijača. Naš predsednik (Loran Nikolan, op.a) sedi na klupi, na svakoj utakmici. Oseća klub, živi za klub. Predsednik je biznismen, dolazi iz ugledne porodice, vlasnici su komunalnog preduzeća dugi niz decenija. Njegov otac (Luj Nikolan op.a.) stvorio je klub. Kada je pre tri godine preminuo, sin je preuzeo klub. Na svakoj utakmici u 74. minutu čuju se ovacije sa tribina. To je za starog predsednika koji je umro u 74. godini. Navijači cene i poštuju sve što ta porodica radi za ovaj grad.

Šta se dešava sa PSŽ, jesu li u krizi?

– Mislim da je to splet nesrećnih okolnosti u kojima su se našli. Sve ih je sastavilo odjednom. Počev od kovida kada je obolelo nekoliko igrača, do ovog poslednjeg haosa sa Marseljom. Plus izgubljena titula u Ligi šampiona. Ozbiljna je to ekipa, prava mašinerija predvođena Nejmarom i Mbapeom. Brzo će se oni vratiti. Opet, njihovi porazi bez jednog ili dvojice ključnih igrača pokazuju koliko je prvenstvo Francuske jako.

Izabrao si da kao broj na dresu nosiš “sedmicu”. Zašto?

– Iskreno, nema neke simbolike. Kada sam došao, nije bilo slobodnih brojeva. Dali su mi 26. Na početku ove sezone, rekao sam da bih promenio broj. “Sedmica” je bila slobodna i zato sam je uzeo.

Igraš u istom timu sa Damijanom Letalekom. Pričate li o Crvenoj zvezdi?

– Naravno, to je neizbežno. (smeh) Sa njim sam i cimer, znači mi mnogo što je ovde. Pomno pratimo Zvezdu, komentarišemo utakmice. Drži nas i dalje zvezdaštvo. (smeh) Gledali smo i kvalifikakcije za Ligu šampiona. Utakmica u Nikoziji bila je teška, gotovo nemogući uslovi za igru… Ne bih da pravdam Zvezdu za ispadanje, bili su kvalitetniji, ali lopta nije htela u gol. Ne sumnjam da će Zvezda obezbediti Ligu Evrope.

Šta misliš o povratku Gelora Kange u Crvenu zvezdu?

– Mislim da je Kanga veliko pojačanje! Dok smo igrali zajedno u Zvezdi znao sam ga tek toliko, ali sam se tek u Sparti iz Praga uverio koliko vredi. Kad je 100 odsto spreman i kada je namestio glavu, njemu niko ne može bilo šta. Sam je u stanju da reši utakmicu. Treba se samo setiti Krasnodara.

Dosta vremena provodiš i sa Petrom Škuletićem bivšim igračem Partizana, zar ne?

– Podrška smo jedan drugome. Svako ko živi u inostranstvu zna, koliko je važno kad imaš nekog svog u blizini. Prihvatio me je, pomogao, uvek smo zajedno. Sad za vreme korone družili smo se svaki dan. A, kako i nećemo, kad živimo u istoj zgradi. (smeh)

Da li si naučio francuski jezik?

– Težak je… Ovde engleski niko i ne govori, pa mi to ništa i ne vredi. Meni je francuski lep jezik, učim ga, uporan sam. Malo mi problem pravi izgovor i akcenat, ali ide to. Polako, još koja godina ovde i akcentovaću kako treba, posebno ono njihovo “r” – kroz smeh je promentarisao Mihailo Ristić.

 

Izvor Kurir

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More