“Sanjala sam da na mojm koncertima publika šeta, igra, pije”, reči Isidore Žebeljan koje ćemo zauvek pamtiti

FOTO TANJUG / RADE PRELIC / nr
31

Pre tri godine portal “Blicžena” radila je veliki intervju sa Isidorom koga prenosimo u celosti.

Veseli muzičari koji sviraju klasiku i dirigent koji đuska pokazuju da ne mora samo popularna muzika da bude zabavna. Takvu atmosferu naša proslavljena kompozitorka Isidora Žebeljan (42), docent na Katedri za kompoziciju i orkestraciju FMU u Beogradu, priželjkuje na svojim koncertima. Nekonvencionalna izvođenja muzike koju stvara su ono u čemu najviše uživa.

“Oduvek mi je smetalo što klasična muzika ima tu notu uštogljenosti − na koncertu su svi ukočeni, niko ne sme da se pomeri, a mog sina koji se vrpolji, ućutkuju i pokušavaju da smire”, zaintrigirala nas je iskrenošću Isidora Žebeljan, kompozitorka koja, kako se pokazalo, u svom poslu uživa do poslednjeg daha.

Priznajemo i mi, na intervju smo krenuli sa predrasudom − biće to verovatno jedan od onih pomalo suvoparnih razgovora, posle kog treba, uz mnogo napora, napraviti priču interesantnu čitaocima koji na koncerte klasične muzike najčešće nevoljno odlaze… ako odlaze, uopšte.

Međutim… predrasude, izgleda, zaista jesu tu da bi bile srušene. Preko puta nas je sedela, očigledno, veoma zanimljiva žena koja toliko voli muziku da je pre dve godine osnovala svoj orkestar muzičara, koji na sceni sviraju, šale se, vesele… dok im ona − Isidora Žebeljan, koja nije učila da drži palicu, diriguje tako što igra, skakuće, i radi sve ono što oseća da treba.

“Sanjala sam o tome da na mojim koncertima publika šeta, igra, pije… jer muzika treba da bude živa. Zato sam i osnovala „Žebeljan orkestar“, po uzoru na stare ciganske bendove. U njemu su vrsni muzičari kojima dirigujem, kako kažu, na neobičan način. Za sada smo još u službi nekih događaja, pa nije sve onako kako smo zamislili, ali i bez obzira na to, ispunjava me kad muzičari posle koncerta kažu koliko su se lepo osećali dok smo bili na sceni. Zato se ne obazirem na negodovanja ljudi iz muzičkih krugova koji, kao da se plaše svega što je drugačije”, kaže kompozitorka, koja je prema izboru nemačkog lista „Der Freitag“, proglašena za jednu od deset najperspektivnijih ličnosti među političarima, glumcima, vizuelnim umetnicima… iz celog sveta.

“Nemam pojma kako su došli do mene”, kaže Isidora još uvek začuđeno, kroz smeh. “Ima mnogo sličnih proklamovanja u svetu, pa nisam svemu tome pridavala veliki značaj, ali sam se lepo osećala”, objašnjava skromno.

POSAO POČINJE ZABAVOM

Mi dodajemo da je to ipak uspeh i pitamo se kako se do njega dolazi. Kako izgleda biti kompozitor, da li se kao u filmovima ili crtanim filmovima inspiracija umetniku prikrada u nekom stanju transa, a on ostavlja sve, dok u bunilu juri papir da zapiše note. Pitamo se i kako je živeti sa umetnikom i smejemo se zajedno još jednoj predrasudi prema kojoj su umetnici čudaci.

“Moj posao je u stvari sličan činovničkom − umetnica pokušava da na duhovit način predstavi rađanje muzike. − Treba biti organizovan, a suprug me je naučio kako se to radi. Uveče napravim plan rada i striktno ga se pridržavam. Radim od toliko do toliko, a tad i tad mi je pauza. S obzirom na to da radim kod kuće, ostaje samo još da sinu Petru objasnim da ne treba svaki čas da mi upada u sobu i da me prekida”, demistifikuje kreativni proces žena koja je uspešna i kao supruga i majka.

Priseća se kako se Petar (14), dok je bio mlađi, osećao čudno kad je trebalo u društvu vršnjaka objasniti šta to njegova mama radi. − Pitao me je jednom: „Pa zar nisi mogla da se baviš nekim normalnim poslom?“. Tad mu je to bilo neobično, a danas je već sve drugačije.

Iako kompozitorski posao spada u asketske, samotničke, Isidora deluje kao osoba koja uživa u ljudima i kao neko ko je omiljen u društvu. Duhovitost joj ne manjka, pa verujemo da je zabavno i sarađivati sa njom. Suprug Borislav Čičovački i sestra Milica pišu libreta za Isidorine opere, pa su tako, na pomalo neuobičajen način, u dobrom raspoloženju nastajali „Zora D“, „Maratonci“ i „Simon izabranik“.

“Obično napravimo parti, na kom se porodično okupimo i onda pričamo o delu na kom ćemo raditi. To se pretvori u opštu zabavu, posle čega svako ode da radi svoj posao. Suprug, koji je oboista, biolog i pisac, napravi kostur priče, a onda moja sestra, koja je dramaturg, sve to sredi. Onda ja dobijem libreto u kom sve živo prepravljam, a oni za to vreme samo ćute i žmure”, smeje se kompozitorka dok govori o veoma plodonosnoj saradnji sa najbližima

OSVAJANJE EVROPSKE SCENE

Borislav i ona već neko vreme tragaju za novim muzičkim, tekstualnim i rediteljskim izrazom, a početak toga se može nazreti u poslednjoj operi „Simon izabranik“. Njen rad je veoma cenjen u svetu, a dela joj se izvode u svim evropskim metropolama. Često radi po porudžbini velikih fondacija i umetničkih asocijacija, a „Zora D.“ je prva srpska opera koja je svetsku premijeru imala u inostranstvu. Izvedena je 2002. u Amsterdamu, čime je i prva koja je inscenirana u inostranstvu posle 1935. i Konjovićeve „Koštane“. U Isidorinim delima uživa publika u Velikoj Britaniji, Holandiji, Austriji, Americi, Francuskoj… ali bez obzira na sve uspehe, najdraže joj je osećanje da se bavi poslom za koji može da kaže − to je to! Muzika vlada njome, kako kaže, a kada pronađe prave note ima osećaj da ih je nekad davno čula − to je gotovo neverovatno prepoznavanje.

“Sa pet godina su me roditelji upisali na klavir, a ja sam se stalno, odlazeći na časove, molila samo da još taj čas prođe. Nisam volela da vežbam klavir, ali sam zato stalno eksperimentisala sa muzikom koju sam svirala, pa je to valjda sam početak ljubavi prema komponovanju”, pričala je umetnica koja je bila dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Dok je bila mlađa pokretali su je pank i trip-hop muzika, a sada se najradije veseli uz ciganske ritmove i staru narodnu muziku koju je zavolela uz oca. Tada se potpuno opusti i ne lovi kompozitorske i muzičarske greške jer Isidora zna koliko je umetnicima podrška dragocena.

Isidora Žebeljan rođena je u Beogradu 27. septembra 1967. godine. Diplomirala je i magistrirala kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Vlastimira Trajkovića. Od 2002. godine na tom fakultetu radila je kao profesor kompozicije.

Za svoja dela dobila je važne nagrade u zemlji i u inostranstvu, među kojima je i Mokranjčeva nagrada (2004).Izabrana je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2006, a za člana Svetske akademije umetnosti i nauka 2012. godine.

Berlinski časopis Der Freitag izabrao je Isidoru Žebeljan za jednu od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu za 2009. godinu. Godine 2014, kao prva javna ličnost sa Balkana, dobila je nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti, piše RTS.

Isidora Žebeljan je takođe jedan od najistaknutijih srpskih savremenih kompozitora muzike za pozorište i film. Berlinski časopis Der Freitag izabrao je Isidoru Žebeljan za jednu od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu za 2009. godinu.

Godine 2014, kao prva javna ličnost sa Balkana, dobila je nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti.

Isidora Žebeljan je takođe jedan od najistaknutijih srpskih savremenih kompozitora muzike za pozorište i film.

Ko je bila Isidora Žebeljan

Isidora Žebeljan rođena je u Beogradu 27. septembra 1967. godine. Diplomirala je i magistrirala kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Vlastimira Trajkovića. Od 2002. godine na tom fakultetu radila je kao profesor kompozicije. Za svoja dela dobila je važne nagrade u zemlji i u inostranstvu, među kojima je i Mokranjčeva nagrada (2004).

Izabrana je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2006, a za člana Svetske akademije umetnosti i nauka 2012. godine.

Berlinski časopis Der Freitag izabrao je Isidoru Žebeljan za jednu od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu za 2009. godinu.

Godine 2014, kao prva javna ličnost sa Balkana, dobila je nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti.

Isidora Žebeljan je takođe jedan od najistaknutijih srpskih savremenih kompozitora muzike za pozorište i film.

Komponovala je muziku za više od trideset pozorišnih predstava u svim značajnim kućama u Srbiji, Norveškoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Za svoj rad na tom polju tri puta joj je dodeljena Sterijina nagrada. Četiri puta je osvajala nagradu Yustat Bijenala pozorišnog dizajna za najbolju pozorišnu muziku.

Radila je na nekoliko filmskih partitura, uključujući i orkestraciju muzike Gorana Bregovića za filmove “Dom za vešanje”, “Arizona drim”, “Podzemlje” (u režiji Emira Kusturice), “Kraljica Margo” (režija P. Šero) i “D serpent kis” (režija P. Ruselo).

Autor je muzike za film Miloša Radivojevića “Kako su me ukrali Nemci”, za koju je 2011. godine dobila nagradu za najbolju originalnu muziku na Filmskom festivalu u Sopotu, kao i nagradu srpskog FIPRESCI-ja, 2012. godine.

Izvor Blic Žena
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More