Zašto smo zaboravili Pupina, a šta je sve darovao srpskom narodu? Dobrotvor i mecena koji je svojim patentima zadužio ceo svet

Foto: Wikipedia
226

Mihajlo Pupin, jedan od najznačajnijih naučnika koji je dostignućima zadužio čovecanstvo, rođen je na sutrašnji dan 1854. godine u Idvoru, a u Narodnom muzeju, koji baštini Legat ovog velikog naučenjaka, fizičara, stručnjaka na brojnim poljim kažu da je to prilika da se sagleda i Pupinova nesebična priroda darovanja na polju umetnost.

Direktorka Muzeja Bojana Borić Brešković, podseća da je Pupin nakon Prvog svetskog rata Muzeju koji je preživeo velike gubtike i čije su zbirke ošteće darovao, kako bi pomogao, izuzetna umetničkih dela, među njima dela Paje Jovanovića, Uroša Predića.

“Muzej je tokom Prvog svetskog rata bio devastiran i zahvaljujući Pupinu došli smo do izuzetnih umetničkih dela, jedan deo čine ona koja je Pupin sam poklonio Muzeju, a to su dela Paje Jovanovića, Uroša Predića.. a drugi ona nabavljena zahvaljujući Fondu koju je osovano 1923. godine”, rekla je direktorka Narodnog muzeja.

Pupin je znajući da je Muzej ostao bez porteta Ruđera Boškovića otišao direktno u Prag kod Vlaha Bukovca koji je tada bio na vrhuncu karijere i tražio za Muzej naslika Ruđera Boškovića – jednog od njavećih umova nauke svog vremena.

Među čuvenim delima Paje Jovanovića su Portreti Mihajla Pupina i njegove ćerke Varvare Pupin, kao i dela koje su naslikali Konstatnin Danil, Novak Radonjić, Pavle Simić i Georgije Bakalović.

U stalnoj postavci Muzeja pet je dela koje je Pupin lično poklonio Muzeju i još dva od 12 nabavljenih zahvaljujući zadužbinarstvu Mihajla Pupina.

Direktorka fonda podsetila je da je Pupin 1923. odlučio da se priredi poseban Fond za otkup umetničkih dela, koji je rastao i 1932 je postao i Fond koji je omogućio i publikovanje monografija vezanih za srpsku srednjovekovnu kulturu i umetnost i prikuljlanje materijala i snimanje najneophodnijiih fotografija nužnih da bismo imali dobro,dobro umetničko delo.

Aleksandra Ninković Tašić: Pupinova “duhovna unuka” i vitez srpske kulture

“Zavaljuci Fondu Pupinovom, pored umetničkih dela, snimljeno je i oko 7.500 ploča izuzetnog materijala upotrebljenih za publikovanje sedam monografija posvećenih srednjovekovnih manastira, prikupljeno je i 10.000 fotografija.Iz istog Fonda publikovane su dela – reč je o Manasiji, Ravanici, Studenici …”, rekla je Borić Brešković i podsetila da je UNESKO 2015. progasio za godinu Mihajla Pupuna.

Zahvaljujući njegovim izuzetnim otkrićima, dostignućima i zaslugama Pupin zapamćen u celom svetu kao izuzetan naučnik a posebno u našem kao ličnost upisana zlatim slovima u istoriju razvoja Narodnog muzeja, rekla je Brešković.

Među delima koje je Pupin poklonio su i dve slike Uroša Predića “Hecegovački begunc”i i “Siroče na majčinom grobu” poklonjene Muzeju 1923 i to je kao poklon od izuzetne važnosti i značaja.

Reč je o izuzetnom poklonu, mnogi znaju ta dela Paje Jovanovića i Uroša Predića ali možda ne znaju da taj deo naše stalne postavke deo Legata Mihajla Pupina, dobročinitelja srpskog naroda”, rekla je ona i dodala da je zato važno i dragoceno da na svaki način pokušamo da objasnimo do koje mere su darodavci i na koji način je Pupin učinio sve da Muzej bude ovakav.

Istina o odnosu Pupina i Tesle

Zato moramo da zapamtimo ovo delo velikog naučnika i dobročiitelja, rekla je Borić Brešković i podsetila da je Muzej nastao prvenstveno zahvaljujući poklonima.

Mihajlo Pupin bio je naučnik, jedan od osnivača američke svemiske agencije – NASA, veliki dobročinitelj, profesor u NJujorku na Kolumbija univerzitetu, dobitnik Puicerove nagrade, prijatelj američkog predsednika Vudro Vilsona zahvaljujući čemu se zastava Srbije vijorila na Beloj kući i američkim institucijama, …. umro je u SAD u martu 1935. godine gde je i sahranjen.

Uspomenu na Mihjala Pupina čuva Obrazovni istraživačko društvo koje je 2011. godine pokrenulo je medijsku “pupinizaciju” kroz najrazlicitije teme, čime je kako ocenjuju doprinelo da je danas ime tog velikog naučnika, izumitelja, dobrotvora, mecene i politickog radnika, pronašlo bolje i vidnije mesto u široj javnosti.

O tome ko je bio Mihajlo Pupin, zašto smo ga bili zaboravili, šta možemo da naučimo od njega i šta nam je ostavio u amanet najbolje govori Aleksandra Ninković Tašić, predsednica Obrazovno-istraživačkog društva „Mihajlo Pupin”, koja je organizovala najposećeniju izložbu u istoriji muzejstva u Srbiji.

Izložba o Pupinu najposećenija u istoriji muzejstva

“Mislim da je baš Pupinova vera bila jedno od obeležja koje je smetalo političkim uslovima posle Drugog svetskog rata. On je svoja naučna izlaganja umeo da počne govoreći da ga je nauka učinila boljim hrišćaninom. Ne postoji mesto na kojem zastane Mihajlo Pupin, o bilo čemu da priča, a da se ne osvrne na božansku snagu, da nam ne usmeri pogled ka nebu i da nam ne pokaže kako mi svi nosimo komadić zvezda u sebi. I da nam ne istakne da smrtan čovek može da stvori prolazne stvari, ali da večni zakoni po kojem se kreću zvezde i planete ne mogu biti tvorevine smrtnih ljudi. Pupin je kroz sav svoj rad poneo Boga sa sobom i mislim da je to bila prva prepreka u vreme komunizma. Drugo, on je često isticao sam da je opredelio svoj život borbi za pravo, pravdu i slobodu srpskog naroda. To se sve nije ukalapalo u program nakon Drugog svetskog rata. I njegova nauka je pretrpela nemar. Ostali su za njim da svetle ogromni Pupinovi kalemovi, ali ništa drugo. Mi smo izbrisali i njegov doprinos modernoj civilizaciji, doprinos telekomunikacijama, njegova dobročinstva. Pomagao je Crkvi, ne samo u Srbiji, pomagao je umetnicima i drugima koji su bili takođe na zabranjenim listama. Vi ne možete posmatrati Pupina bez njegovih prijatelja – tu su bili vladika Nikolaj, pa Nikola Pašić, Uroš Predić, njegov prijatelj iz dečačakih dana i savetnik za umetnička ulaganja, Jovan Cvijić, Miloš Crnjanski. Ako tu mapu krenete da gledate izbliza, vidite dve stvari – koliko je njegova nesebičnost bila ogromna, ali i to da je radio sa ljudima čija imena takođe nisu mogla da se izgovaraju tokom onih decenija”, kaže Aleksandra.

Majka Olimpijada najveći oslonac

Pupinova majka Olimpijada je u centru razumevanja njegove duhovne snage, pružajući mu najveći oslonac. Ona je prenela na njega veru da ga duh Svetog Save upućuje i prati u svet znanja. Mihajlo Pupin, na mnogim mestima, piše da kada nema nikoga i ništa ipak nije sam i da je sa njim uvek Sveti Sava. Uopšte, hrišćansko vaspitanje koje je dobio od svoje nepismene majke prosvetiteljskog duha je trajni zapis u njegovoj duši. On, na taj način, posmatra sve što mu se u životu dešava, posmatra čitav svet. Zamislite, nepismena žena šalje svog sina, sa jednom pogačom, jednom pečenom guskom, šubarom i kaputom u svet i ispraća ga rečima: „Sine, znanje to su zlatne lestvice koje vode u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put i vodi nas u život budućnosti pun večne slave”. I Pupin kaže da ide u potragu za večnom istinom, što je sintagma njegove majke.

I sigurno zbog čega je Pupin bio toliko godina zaboravljen je njegov stav o veri pravoslavnoj.

“Postoje institucije koje ne prihvataju da se govori o Pupinovoj veri. Ali on sam piše o svojoj veri, ne treba vam tumač, Pupin je taj koji pokazuje šta je za njega smisao i svrha naučnog stvaranja. I da, moram da kažem, meni jeste bolno što je i danas lakše govoriti o svemu u Pupinovom životu – o srpskoj tradiciji i junacima njegovog detinjstva od hajduk Veljka i Bendžamina Frenklina do Filipa Višnjića, Garibaldija i Kosovske devojke, o jakoj nacionalnoj svesti – nego o njegovoj veri”, kaže Aleksandra Ninković Tašić.

Dobitnik je brojnih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.Tokom svog naučnog rada, izneo je brojne važne zaključne vezane za polja bežične telegrafije, telefonije, višestruke telegrafije, rentgenologije, a zaslužan je i za razvoj elektrotehnike.

Družio se sa Ajnštajnom i Teslom, ušao u američku lektiru, a zbog prijateljstva sa jednim američkim predsednikom Banat je postao deo Kraljevine SHS

Veliki srpski naučnik Mihajlo Pupin rođen je 9. Oktobra  1858. godine u  Idvoru. Miša, kako su ga zvali, bio je jedno od desetoro dece banatskih paora, Olimpijade i Konstantina Pupina. Sudbina je bila blagonaklona prema njemu i bio je jedini sin porodice Pupun uz tri kćerke koji je preživeo sve dečije bolesti.  Pupin se svojom inteligencijom isticao od maliih nogu, pa je tako bio najbolji đak u Idvoru. Posle osnovne škole, dobio je stipendiju za gimnaziju u Pančevu, a baš u toj školi mu se rodila ljubav prema fizici zahvaljujući profesoru Simonu Kosu.

Mlađani Pupin, kako kažu njegovi biografi, bio je kao gimnazijalac buntovnik i „usijana glava“, često je išao na proteste i zapadao u nevolje. Bio je očaran govorima Svetozara Miletića, toliko da je na jednom skupu uzviknuo: „Nećemo nikada služiti austrijskom caru“, zbpog čega su tadašnje mađarske vlasti (Pančevo je bilo deo Austrougarske u to doba) htele da ga proteraju i zabrane mu nastavak školovanja.   Njegovi roditelji u dogovoru sa lokalnim sveštenikom  protom Živković, koji ga je nekoliko puta spasao iz raznih nevolja u koje je upadao, šalju mladog Mihajla da nastavi školovanje u Pragu uz finansijsku pomoć crkve.

Prvi Srbin dobitnik „Pulicera“

Međutim, Pupin se nije smirio ni u Češkoj. Po njegovom priznanju  u novoj školi osetio se dubok jaz između đaka češke i nemačke nacionalnosti, a Pupin je bez dvoumljenja stao na stranu svoje slovenske braće. U Češkoj mu stiže vest da mu je umro otac, ali na zahtev majke, i ako je to hteo, nije se vratio u rodni Idvor na očevu sahranu. Rešio je da is Praga ode u SAD. O svom odlasku u Ameriku, Pupin je u svojoj knizi „ Od pašnjaka do naučenjaka“ za koju će kasnije, kao prvi Srbin, dobiti prestižnu Pulicerovu nagradu napisao je :

-Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobi.

Prve godine u Americi nikako nisu bile lake za Pupina. Danju je radio fizičke poslove, a noću učio jezike i išao na večernje kurseve. Sve se to isplatilo kad je 1879. godine postao student koledža Kolumbija.

Prema Pupinovim rečima majka Olimpijada mu je pred smrt u amanet ostavila da se oženi Amerikankom, jer, kako mu je rekla, ako se oženi “našom  ženom, vratiće se u naše krajeve”, a onda će morati da se pozdravi sa Amerikom i pronalscima. Po želji svoje majke, posle njene smrti, Pupin se oženio Sarom Katarinom Džekson sa kojom je kasnije dobio kćerku Varvaru (Ivanku).

Pupinovi patenti

Između 1894. i 1923. godine Putin je patentirao čak 24 pronalaska, koja su bila pre svega iz oblasti telefonije,telegrafa i radiotehnike.

Proslavili su ga izumi koji su omogućavali prenos pisanog ili govornog signala na daljine (povećanje dometa telefonskih struja) ili čuveni Pupinovi kalemovi. Bio je veliki prijatelj sa Albertom Anštajnom, ali i sa Nikolom Teslom. Za Teslu i Putina vezuje se priča o sukobu dva velika naučnika,a o njihovom prijateljstvu svedoče brojna pisma koja su upućivali jedan drugom.  Dvojica velikana posvađala su se jer je Pupin tvrdio da je zapravo Markoni prvi registrovao patent. Tesla to Pupinu nikako nije mogao da oprosti i od tada nisu govorili. Pomirili su se na Pupinovo insistiranje, dok je bio na samrtnoj postelji. Kažu da je pomirenje dva zemljaka, najveća naučnika sa naših prostora, bilo dirljivo i zaliveno suzama.

Ono što je malo poznato, Pupinove memoare “Od pašnjaka do naučenjaka”, knjigu za koju je dobio Pulicerovu nagradu, Bela kuća uvrstila je u obaveznu lektiru u školama, na koledžima i u jedinicama Vojske SAD.

Pored ovog najpoznatijeg dela, Pupin je objavio još šest knjiga i 300 naučnih radova.

Osnivač  NASE

Veliki srpski naučnik bio je drug sa koledža, sa američkim predsednikom Vudrouom  Vilsonom. Upravo zahvaljujući Pupinu nakon Prvog svetskog rata Banat je stavljen u granice Kraljevine SHS.

Malo je poznato da je Pupin učestvovao u stvaranju velikih instituacija u SAD-u, pa je tako bio jedan od osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku 3. marta 1915. godine, što je kasnije postalo NASA.

Bio je nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda.

Pošto je uvek bio ponosan na svoj zavičaj, kako bi istakao svoje rodno mesto, po dolasku u Ameriku je svom imenu dodao reč Idvorski.

Umro je 12. marta 1935. godine, a sahranjen je na groblju Vudlaun u Bronksu, Njujork.  Na nadgrobnom spomeniku velikog srpskog naučnika je ispisano  njegovo ime – Mihajlo Pupin Idvorski.

Postoji inicijativa da posmrtni ostaci Mihajla Pupina  budu preneti u Srbiju.

 

 

Izvor Tanjug
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More