Midar, ogledalo za dušu

To je roman koji otvara temu na granici mogućeg, gde pokušavam da prodrem u podsvest kojom se nauka ne bavi, a čiju energiju svaki čovek (pred)oseća, kaže o novoj knjizi Ilija Šaula, srpski autor iz SAD

Privatna arhiva
418

Velika filozofska ispovest – tako recezencti nazivaju “Midar”, novo delo srpskog autora iz SAD, Ilije Šaule, koje je nakon Kanade, nedavno predstavljeno i u Srbiji. Pisac, humanista i investitor, koji živi u Vest Česteru u Pensilvaniji, objavio je još sedam knjiga poezije i proze, a do sada je najpoznatija bila “Bulevar svetlosti – promisli o životu”. Da li je “Midar” ljubav, ogledalo duše ili nešto treće, autor ostavlja odluku čitaocima, a za portal “Naši u svetu” govori i o životu pisca na drugom kontinentu i pomoći mladim stvaraocima dijaspore. Preseljenje u Ameriku podvlači rečenicom: “Na odlasku gledamo da bismo doprineli najviše sami sebi, a na povratku gledajmo da to bude doprinos za celo čovečanstvo”.

x U Srbiji je Vaš roman “Midar” izazvao veliko interesovanje. O čemu je reč u tom romanu i zašto je on toliko drugačiji od drugih?

-Doživljaj “Midara” je jedinstven, prosto iz razloga jer je reč o nedorečenom osećaju svakog od nas. Reč je o tajni koju nam je stvoritelj svetova ostavio, ne da je otkrijemo već da je verno čuvamo, prvenstveno zbog nas samih. Midar nije glavni lik u romanu, ali vredan je pomena i zaslužuje da roman nosi njegovo ime, što su do sada mnogi čitaoci potvrdili. Stimulans za ljudska čula, um i duh se menja, kao i sve ostalo. On sadrži svoju esenciju, ali se modifikuje novim elementima novog doba, posebno uticajem tehnologije koja nas uvodi u sferu homo deusa. Neko bi pomislio šta Midar ima sa tim – ipak, to je roman koji upravo otvara temu na granici mogućeg, gde pokušavam da prodrem u podsvest kojom se nauka ne bavi, a čiju energiju svaki čovek (pred)oseća. Zato je ovaj roman drugačiji i zato njegovo vreme nije procurilo, već nam dolazi. Na slikama prošlosti uočavamo elemente budućih života.

x Vaša životna priča je impozantna. Rođeni ste na Kordunu, izbegli u “Oluji”, sada živite u SAD. Međutim, nikada niste prestali da pišete. Koliko je na Vaše pisanje uticalo životno iskustvo? 

-Moram priznati da mi se nešto dešava. Deo tog priznanja se nalazi u romanu, a deo po deo uvek mogu da iznesem u čestim izlaganjima. Primetio sam da ljudi vole slušati o tim promenama. Još od detinjstva posmatram te promene. Nikad nisam prepustio slučaju svoje snove, uvek sam u njima tražio odgovor, šta krije psihofizičko stanje mog duha i tela. Pričamo o svojim životima od momenta rođenja, ali malo ko se pita za period pre toga, a kasnije u razvoju dobijamo impulse koji nas navode da razmišljamo o prirodi nečega što doživljavamo kao nestvarno. Sav moj život u rodnom kraju, i rat koji me zadesio i stradanje i odlazak i nostalgiju, sve sam ja to već negde dotakao, tako da mi ništa od toga nije bilo čudno ili neshvatljivo, ali je do te mere inspirativno da me je teralo da pišem poeziju, da gradim priču sa kojom mogu pobuditi u svakom čitaocu energiju za pokretanje promena u njemu. Vrlo sam srećan kad mi se javi čitalac i kaže da se sa njim nešto dogodilo otkad je pročitao “Midara”. Obično ljudi otkriju da su im pristigle neke poruke iz zaumnog, što im se ranije nije dešavalo. Ovaj roman jeste u neku ruku prenosilac tih silnih poruka usmerenih prema nama, one su val koji utiče na promene u našem mentalnom sklopu jer podstiču aktivno razmišljanje.

x Da li je bilo teško pisati i izraziti se, sa svim tim iskustvima? 

– Pisanje je za mene lek! Mislim da bih poludeo kad ne bih pisao. Za pisanje se ne određuje vreme i mesto. Važno je samo ne propustiti taj period kad nam pristigne volja i želja za njim. Do sada sam se uverio da ništa ne bi bilo napisano – nijedna pesma, nijedna knjiga – da nije bilo svih tih razloga zbog kojih se izdešavala moja prošlost, pa čak i ona bezvremenska u snovima. Sav taj svet čini moju pisanku, jer on je graditelj ideje sa kojom izvlačim najzanimljivije detalje iz podsvesti kao stimulans za stvaranje umetnosti rečima.

x Kako je izgledao Vaš odlazak u SAD?

-Upravo sam završio pisanje pripovesti o mom odlasku u SAD, u okviru projekta “Zašto smo otišli” koji vodi koleginica Gordana Petković Laković iz Toronta. Poslužiću se delom te ispovesti, da bih upotpunio odgovor na vaše pitanje: “Postoji nešto u čoveku što ga tera dalje sa određenog mesta i u određeno vreme. Često tom unutrašnjem porivu pridodamo i okolnosti u kojima se zadesimo i eto opravdanog razloga da se krene u neizvenost. To je po svemu sudeći deo ljudske prirode. Izgubio sam rodnu grudu i sve nekretnine koje su moji preci teško sticali i održavali, a nama koji smo se u trenutku zadesili kao branioci svega toga sve je izmaklo – prokockali smo vekovnu borbu za opstanak i izneverili sve pretke čije su kosti ostale na večnoj mrtvoj straži Korduna. Za sve postoji poravnanje, te je tako trebalo da poravnam prošlost i sadašnjost i da nastavim dalje – međutim, srce je drugačije govorilo. Da li sam ga morao poslušati? Sve što sam ostavio, ostalo je čini mi se zauvek. Da li me sve to još uvek čeka? Ne znam. Zašto sam otišao? Što sam duže ovde, nameće mi se mišljenje da ni to ne znam, a pored mišljenja je i pitanje zašto se ne vratim. Na odlasku gledamo da bismo doprineli najviše sami sebi, a na povratku gledajmo da to bude doprinos za celo čovečanstvo”.

 

x Da li je bilo moguće tamo živeti samo od pisanja?

-Koji autor danas živi od svog pisanja? Ugled pisca i književnosti kao umetnosti je znatno poljuljan u odnosu na neko prošlo vreme. Tome je doprinelo samoobjavljivanje prevelikog broja naslova, tako da su se prave vrednosti pogubile u galimatijasu. Danas ne postoji definicija književnika, možda nije postojala ni pre, ali bila je bar prividna. Stvari su se iskomercijalizovale – svedoci smo sve većeg broja radova male umetničke vrednosti, a internet je postao medij na kojem se može uistinu sve predstaviti. Snalažljivost ljudske prirode je to iskoristila i danas smo tu gde jesmo. Naravno, treba ići dalje, ne kažem da ne postoje ljudi koji su stvarno unovčili svoju umetnost i stvorili materijalna sredstva od kojih žive, ali malo je onih koji su merodavni da odrede kvalitet i vrednost te umetnosti. Sve manje je parametara za te vrednosti i sve je manje vrhunske umetnosti. Ne volim govoriti da je došao kraj renesansi, ali sve je jasnije da tehnologija baca veliku senku na umetnost. Nije više sporno kako čitamo, već je upitno šta čitamo i šta to novo dolazi od strane homo deusa koji predviđa novi svet i novu umetnost.

x Koliko je Amerika zemlja koja pruža prilike piscima i autorima?

-Amerika je u smislu zakona zahtevna zemlja. Ako se želimo baviti spisateljstvom i visoko se kotirati, treba da pišemo na engleskom jeziku, mada je dozvoljeno i na bilo kojem drugom – to vam sigurno niko neće zabraniti niti osporiti. U zemlji koja broji više od 300 miliona stanovnika svaka roba može da nađe svog kupca, pa tako i umetnost, u ovom slučaju književnost. Zahvalan sam na tome što Amerika omogućava upravu tu multinacionalnu kulturu, gde se pruža prilika da sve etničke grupe mogu da se razvijaju do krajnjih granica u okviru svojih udruženja – to i jeste snaga Amerike. Sve ostalo je na nama, koliko smo moćni i talentovani da bismo pokazali uspeh na svim poljima i koliko smo u stanju da se društveno pružimo i organizujemo. Rad i kvalitet će uvek dobiti priliku da idu dalje i da se šire, a oni pokušaji koji su ispod linije zadovoljavajućeg ostaće u okvirima svojih dostignuća.

x I tamo se čini da ste nastavili gde ste stali u otadžbini. Član ste Udruženja književnika Srbije i Srpsko-kanadskog udruženja pisaca “Desanka Maksimović” iz Toronta i osnivač i vlasnik Književne radionice “Kordun” koja objavljuje autorske prvence.

-Nisam ostvario svoje životne ciljeve. Moje bavljenje umetnošću, prevashodno pisanjem, oduvek je bilo uz tok ostalih i “važnijih” životnih prilika koje su me svugde više terale nego u umetnost. Kad se čovek vraća onome što voli i što najprisnije oseća u sebi, tu uvek nedostaje deo ljubavi i energije koje su se potrošile na ono drugo. Ne smem da krivim život, to je moja legenda koju moram prihvatiti takvom kakva je. Ipak su moje slabosti uzrok što nisam postigao željene životne ciljeve. Zbog toga je nastala Književna radionica “Kordun”, koja svojim radom podstiče mlade i nove autore da objave svoje prve knjige, da im se nađe neko ko će ostvariti njihove snove i motivisati ih na što veći rad i veće životno zadovoljstvo, a neki možda postanu i velika imena u svetu umetnosti.

x Da li biste posebno izdvojili nekog mladog pisca iz dijaspore?

-Slobodno mogu navesti dva imena koja obećavaju, a to su Danijel Mirkov i Nebojša Krljar, mladi romanopisci kojima treba dati vetar u leđa. Pored svih životnih nedaća i velikih radnih obaveza, njih dvojica se odlučno bore za vreme i trenutak u kojem pišu. Kradu svoje noći, zatvaraju se u svojim kolima, hvataju momenat na poslu, u parku i svakoj drugoj prilici da napišu novi red, da ne ispuste ideju, da zabeleže osećanje koje im se neće povratiti. Takva požrtvovnost treba da je nagrađena objavljivanjem njihovih radova. Oni ne traže lovorike, samo malo više razumevanja od svakodnevice kojoj se svejedno raduju i ja im čestitam na tome.

x Šta biste poručili mladim piscima iz dijaspore?

-Poručio bih im da neguju mir, svoj duševni mir, koji je jedina garancija uspešnog pisanja. Umetnička reč iz nemira teško izlazi, ako i izađe haotična je i neukrotiva, od nje se s mukom vaja umetnost. Umetniku je potrebna ljubav i razumevanje da bi što realnije sagledao svaku okolnost i priliku u kojima bi mogao pronaći materijala za svoje stvaralaštvo. Umetnik je spreman žrtvovati sve za mir u kojem bi stvarao.

J. L. PETKOVIĆ

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.nasiusvetu.com 

Izvor Naši u svetu
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More