„Ne želim da umrem dok ne završim roman”

Foto:youtube/printscreen
43

Japanac Haruki Murakami danas puni 70 godina i spada u najčitanije pisce na svetu. Njegovi romani su nadrealni i tematizuju gubitak dragih ljudi. Njegovi junaci su izgubljeni i usamljeni.

Norveška šuma” ga je učinila zvezdom u Japanu, ali i poznatim i priznatim piscem širom sveta. Radnja romana, objavljenog 1987, smeštena je u Tokio kasnih šezdesetih, u vreme kad su japanski studenti protestovali protiv vlasti, kao i njihove kolege u mnogim drugim zemljama. Kritičari smatraju da ova pomalo nostalgična pozadina, osim što odslikava atmosferu svetskog bunta, predstavlja kulise za jednu „običnu” ljubavnu priču.

Možda je i to razlog zbog kojeg je Murakami omiljen i u Srbiji, gde se od 90-ih periodično protestuje protiv režima. To se događa i danas – svake subote.

No, ovaj roman u Nemačkoj, preveden pod naslovom „Osmeh Naoto” nije zabeležio veliku popularnost. Tek kada se početkom 90-ih na nemačkom tržištu iznenada pojavio njegov roman, „Lov na dvilju ovcu”, stvar se potpuno promenila.

Ovaj roman govori o 29-godišnjem, upravo razvedenom, stručnjaku za marketing, koji sa svojom mačkom živi u malom stanu u modernom delu Tokija. Murakami jasnim jezikom opisuje svu banalnost svakodnevice. Bezimeni protagonista puši, pije pivo, slab je na muziku i žene sa posebnim karakteristikama – na primer najlepšim ušima na svetu. Izgubljen i usamljen u potrazi je za prijateljem iz detinjstva koji je u stvari već mrtav i šeta po gradu u ovčijoj koži. Ali, to na kraju nema nikakve veze sa ciljanim lovom kao što to naslov sugeriše.

Ipak, magični Murakamijev realizam široku popularnost u Nemačkoj dobija tek sa romanom „Južno od granice, zapadno od sunca” 1992. Ovaj roman je na nemačkom preveden pod naslovom „Opasna ljubavnica” i preko noći postaje bestseler. Murakami piše o običnom životu u modernom Japanu, ali Japanu okrenutom Zapadu.

Mnogi japanski kritičari mu upravo zameraju to što je opčinjen zapadnom kulturom. Jer, ako uzmete neku od Murakamijevih knjiga s idejom da se upoznate s tradicionalnim japanskim životom, treba da znate da Murakami nije štivo koje će vam u tome pomoći. Njegovi junaci žive u skladu sa standardima zapadne civilizacije, slušaju džez i Bitlse, gledaju holivudske filmove.

Jedino je hrana izuzetak. Murakami u mnogim svojim romanima detaljno i s velikim užitkom opisuje pripremu tradicionalnih i savremenih japanskih jela. Mnogi pookušaju da naprave nešto po „Murakamijevom receptu”.

Murakami, koji se u međuvremenu okitio mnogim priznanjima, a već godinama je neko koga mnogi vide kao favorita za Nobelovu nagradu za književnost, počeo je da piše takoreći slučajno. Opisao je to u svojoj autobiografiji „Poziv pisac”. „Nisam uopšte bio obrazovan za tako nešto. Upisao sam se doduše na dramsku akademiju, ali skoro da nisam studirao. Pustio sam kosu i bradu, bazao uokolo. Drugim rečima – lenčario.”

Ali, ovom lenjom studentu je njegov prvi roman „Slušaj pesmu vetra” 1979. doneo nagradu za mlade pisce japanskog književnog časopisa „Gunzo”. „Pre nego što sam postao svestan toga, već sam bio profesionalni pisac. Čudio sam se kako je to bilo jednostavno. Previše jednostavno”, napisao je kasnije u svojoj autobiografiji.

„Pisanje je negde između spore vožnje bicikla i brzog hodanja, i zbog toga nije pogodno za istinski inteligentne ljude koji ideje formulišu konkretno i jasno”, kaže Murakami rođen 1949. kao sin budustičkog sveštenika u Kjotu. Ljubav prema knjigama su mu preneli roditelji, koji su bili profesori japanske književnosti. Detinjstvo je proveo u Kobeu, lučkom gradu u kojem su bili stacionirani američki vojnici što mu je omogućilo pristup zapadnim autorima.

1968. počinje studije drame na Vaseda univerzitetu. Tu je upoznao i svoju suprugu Joko s kojom se venčao nakon studija 1971. Dok je studirao radio je u jednoj prodavnici ploča, gde se razvila njegova ogromna ljubav prema zapadnoj muzici. Strasti prema muzici ga je navela da ima i sopstveni džez bar „Peter Cat” od 1974-1982.

Od 1991. do 1995. radio je kao gostujući profesor u SAD. Prevodio je romane Rajmonda Čendlera, Džona Irvinga, F. Skota Ficdžeralda ili Trumana Kapotea. 1995. se vraća u Japan.

Kada se pak radi o prevodima njegovih romana, mnogi se prvo prevode na engleski pa onda na druge jezike. Posledica toga je bila da su neki romani morali ponovo da se prevode. Srpska publika tu ima sreću, jer se njegova dela prevode direktno sa japanskog u izdanju Geopoetike.

„Preživeti kao pisac je gotovo nemoguće nastojanje.” Mnoge zvezde crvenih tepiha su sa istih tih tepiha nestajale bez traga i glasa. Ovakva sudbina sigurno neće pogoditi Murakamija, koji nevereovatnim ritmom objavljjuje roman za romanom, i time oduševljava veliku čitalačku publiku.

Ali, njegovi kritičari su poslednjih godina postali glasniji. Pojedini govore da u najboljem slučaju piše zabavnu literaturu, drugi pak upozoravaju kako se uredno vraća istim stilskim elementima. Smatraju da mu nedostaje originalnosti zbog toga što njegovi protagonisti imaju isti stil odevanja, istu ljubav prema egzotičnim jelima ili erotskim ritualima.

Murakami pak kaže kako mu je svejedno da li će delo na kojem u tom trenutku radi ući u književnu istoriju. Jedino mu je važno da ga završi. „Ne želim da umrem. U svakom slučaju, ne želim da umrem bar dok ne završim ovaj roman.”

Izvor dw
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More