Predrag iz Amerike: Bez sanjarenja o povratku ne bih ovde izdržao sve ovo vreme

Foto: PrintScreen/Fejsbuk Predrag Rudović
215

Predrag Rudović rođen je u Beogradu 1980. godine, ali svoj život provodio je u Zaječaru, a kasnije je studirao prava u Nišu.

Iz Srbije je otišao gotovo slučajno, kada je nenadano dobio zelenu kartu za Ameriku, piše “Danas”.

Bavio se raznim poslovima – menadžmentom, vožnjom Ubera, prodavanjem polovnih knjiga, a trenutno radi kao šanker što je, kako kaže, posao koji najviše voli, i bavi se prodajom nekretnina.

„Sada mi se čini da sam uvek mislio da ću otići, da sam se svoj ceo život u Srbiji samo spremao za to. Počelo je još u detinjstvu kada sam slušao priče o rođacima u Americi i kada sam gutao stripove o Zagoru, Teksu, Komandantu Marku…“, priča Predrag.

Odrastanje u Srbiji devedesetih mu je samo učvrstilo odluku o odlasku.

„U doba izolacije i sankcija ljudi sa vizom u pasošu činili su mi se u mojim tinejdžerskim godinama kao neka nova vrsta heroja, izbeglica iz ludila i besmisla, svetskih putnika kojima su svi putevi i staze otvorene. Moji dečački snovi uvek su bili puni daljina, a daljine su mi izgledale nedostižne“, priseća se on kako je to izgledalo.

Aplicirao je za zelenu kartu bez nade da će je dobiti.

„Jednog dana sam, slučajno, ne verujući da će nešto od toga ispasti, igrao lutriju za zelenu kartu. Bio sam apsolvent prava u Nišu i lepota studentskog života bližila se kraju, a srpska stvarnost i život „ozbiljnih i odraslih“ nije mi izgledao nimalo primamljiv. Tražio sam neki izlaz i nekoliko meseci kasnije izašao sam iz američke ambasade sa zelenom kartom u koverti“, priča Predrag za Danas.rs.

Predragov plan bio je da ostane godinu dana u Americi, a nakon toga da se vrati kako bi završio studije.

„Idoli moje mladosti bili su večiti apsovlenti, svetske muvare, ljudi sa puno pređenih kilometara, sa prijateljstvima na više kontinenata… nije mi se vraćalo. I tako sam rešio da umesto da iskoristim tu povratnu kartu, prosto ostanem. A i život ovde u početku nije bio jednostavan, trebalo je snaći se, privići na mnoge stvari, godinu dana bilo mi je pramalo za povratak“, objašnjava Predrag.

Srbiju je prvi put posetio tek posle tri godine.

„Povratak…. čini mi se da bez svakodnevnog razmišljanja i sanjarenja o nekom povratku ne bih izdržao ovde sve ovo vreme. Lepo je misliti da negde postoji neko sigurno mesto, sigurna luka u koju se čovek može u svako trenutku vratiti, i verujte, to je veliki blagoslov. Upoznavao sam razne vrste emigranata, među njima i veliki broj onih koji (iz raznih razloga), ne mogu da se vrate u zemlje iz kojih su otišli. Izuzetno težak osećaj“, smatra on.

Ipak, Predrag nema nameru da se vrati.

„Ne zna šta bi bilo potrebno da se desi da bih se vratio. Možda da se baš umorim, ostarim, da poželim da prestanem da koračam i da se jednom zanavek smirim. Siguran sam da mnogi naši ljudi razmišljaju isto kao i ja, o povratku pod stare dane. Možda je i to neka uteha, misao da ćemo svojoj otadžbini dati bar starost i svoje kosti kada već nismo mogli da joj predamo mladost, rad, talenat, poreske uplate… Odem ponekad do Iloinoisa, do manastirskih grobalja u Libertvilu i Novoj Gračanici i pomislim kako su ovi mučenici ostavili u tuđini i svoje kosti, nadam se da njihove duše bar lutaju Nebeskom Srbijom, na nekim oblačićima sa pogledom na Beograd, Timok i Moravu“, zamišlja on.

Pitali smo Predraga i šta mu je Amerika pružila što Srbija nije.

„Srbija mi je dala život, korene, obrazovanje i po neki talenat. Naučila me je da sanjam, pokazala mi je puteve kojima treba ići. Amerika mi je dala šansu da ostvarim svoje snove, da sledim svoj put. Kao tinejdžer, listao sam strane u atlasu i zamišljao sebe na nekim mestima koja su mi se činila nedostižnim. Uskoro punim 40 godina i neka od tih mesta uspeo sam i da obiđem. Na nekima sam možda ostavio trag, a na neka ću nadam se tek ići. Život u Americi iznedrio je iz mene i jednu stvar na koju sam posebno ponosan. To je moja prva zbirka kratkih priča, „Priče jednog emigranta““, ističe Predrag.

On svakodnevno prati dešavanja u Srbiji i često se, kaže, naježi zbog nekih stvari.

„Dugo ćutim, pa posle okrenem jednog prijatelja sa kojim bistrim politiku još iz rane mladosti. Sećamo se kako smo se borili za demokratiju i neko normalnije društvo. I onda se setim poraza – ponovnog povratka u neku vrstu jednopartijskog sistema. O korupciji, plagijatima, protekciji, o tome je izlišno i govoriti“, naglašava Predrag.

Izgubio je, kako kaže, veru u skoro sve institucije.

„Dobrim delom i u crkvu. Iako jesam vernik, smuči mi se kad vidim patrijarha da govori „dostojan“. I ne znam kako bi se moglo sa tim izboriti, čini mi se da je na Balkanu to prosto tako, da je tako oduvek bilo, još od Turaka ostalo. Stvarno ne znam više šta da mislim, ali politika je politika, a zemlja je zemlja. Umori se čovek gledajući samo negativnu realnost. I nema vajde od toga. Politikom se čovek zamara, ljubavlju prema zemlji se leči. U jednoj priči napisao sam, onako uzgred, „Srbijo, među njivama, među šljivama, među budalama… i takva mi nedostaješ.“ I često posle odgledanih vesti na Jutjubu prošapućem tu rečenicu“, priča nam on.

Ljudi iz njegovog okruženja uglavnom nisu upoznati sa dešavanjima u Srbiji.

„Amerikanci su takvi kakvi jesu, ljudi preopterećeni sopstvenim računima sa površnim znanjem o svetu i geografiji. Naravno, nisu svi takvi, ima i te kakvih izuzetaka, ali na žalost većina naroda jeste. Zato ne volim da puno govorim o tome. Prvih godina sam se trudio da po nešto objasnim, odgovarao na pitanja, ali mi je dojadilo da slušam pokušaje sricanja imena moje zemlje: „Sirija, Sibirija…“, uz tup pogled naravno. Dojadilo mi je sve to. Sada uglavnom slegnem ramenima i kažem da sam iz Kentakija“, kaže Predrag.

U mestu gde Predrag živi nema puno ljudi iz Srbije.

„Madison, Wisconsin ima jako malo Srba. Nisam zbog toga izabrao ovaj grad, tako se desilo, ali sada smatram da emigranti, ma odakle došli, ne bi trabalo da se zatvaraju u svoje zajednice. A mnogi to rade. Ne kažem ni da se ne treba družiti sa svojima, ali izvan tih mikro zajednica postoji ceo jedan drugi svet i treba ga upoznati i iskoristiti. A pogotovu treba upoznavati nove ljude. Dobrih ljudi ima svugde, u svakokj naciji, među svim verama“, naglašava on.

Pitali smo Predraga i koliko i kako se njegov život promenio od kada je napustio Srbiju i živi u Americi.

„U Srbiji sam bio klinac, student, a u Americi sam odrasla osoba. U Srbiji sam mnogo toga naučio, u Americi sam mnogo toga uradio. Ili barem probao. A tek nameravam da uradim mnoge stvari, pre svega da obiđem još mnoge zemlje i narode. Mnogo toga što iskreno volim nalazi se u Srbiji, a opet, posle 16 godina provedenih ovde, plašim se da u Srbiji ne bih znao kako da živim, odakle da počnem. I iskreno, veoma često mi bude žao što mnoge stvari koje sam uspeo da uradim ovde nisam uradio u Srbjii. Ali to je život“, objašnjava Predrag prednosti i mane svog odlaska.

Predrag je objavio i nekolicinu kratkih priča.

„Objavio sam desetine kratkih priča i putopisa, a 2019. godine izdao sam i svoju prvu zbirku kratkih priča „PRIČE JEDNOG EMIGRANTA“. O svom životu u inostranstvu, kao i o svojim putovanjima volim da govorim na svom Jutjub kanalu, istog naziva, „PRIČE JEDNOG EMIGRANTA“. Obišao sam lep deo zemalja Latinske Amerike, ali smatram da je to tek početak i tek nameravam da putujem“, zaključuje Predrag.

Viskonsin i Medison

– Viskonsin je lepa država, sa toplim letima i jakim zimama, država naseljena uglavnom ljudima nemačkog ili skandinavskog porekla, država čiji je zaštitni znak sir iz Viskonsina.

Madison je jako lep grad, smešten između jezera Monona i Mendota, gradu kome je živeo i stvarao i čuveni arhitekta Frenk Lojd Rajt, i njegove građevine i danas su turistčka atrakcija Viskonsina.

I dok su Medison i Milvoki veliki i uglavnom liberalni gradovi, dotle je sever Viskonsina sav u kravljim farmama, malim mestima, kukuruznim poljima… Viskonsin ima preko 10.000 jezera, ima jake zime i prelepu prirodu. I na desetine mikro pivara na moju sreću – opisuje Predrag.

Izvor Danas
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More