“Naše opanke nose čak i crnkinje”! Srpska porodica iz Beograda čuva tradiciju SRBIJE! (FOTO)

Foto: PrintScreen/Instagram/Opančareva kći
46

Iz garaže porodične kuće Aleksića u Kaluđerici, uvek se čuje zvuk mašine. Ne automobila, već one za preradu kože. Prateći zvuk mašina, ući ćete u magacin sa carstvom najrazličitijih opanaka, a iza prepunih polica nalaze se dvojica majstora, koji savijaju kožu i prave opanke. Ovo je mesto gde se svaki dan iznova rađa deo srpske tradicije.

– Sva deca kada su mala, dečaci žele da budu policajci, devojčice učiteljice ili doktorke, a ja sam želeo da budem opančar. Bio sam oduševljen kad neko uđe i kaže dedi ili ocu: “Dobar dan majstore”. I ja sam želeo da jednog dana to postanem, da neko uđe u radnju i meni kaže: “Dobar dan majstore” – počinje svoju priču jedan od najpoznatijih opančara u Srbiji, Mijomir Aleksić, zvani Kiri, piše “Telegraf”.

Ta želja ostvarila mu se kad je imao 19 godina. Otvorio je svoju prvu tezgu sa opancima na pijaci i ponosno se predstavljao kao majstor svog zanata.

– Isprva, ljudi koji su prilazili nisu verovali da ja pravim opanke, već su tražili da pričaju sa “majstorom”, to jest sa tatom ili dedom. Onda kad čuju da su moji opanci, kažu da je nemoguće da tako mlad čovek bude zanatlija. Ali onda kad su shvatili da ipak imam talenta i da pravim dobru obuću, počeli su da se vraćaju i da me hvale i zovu “majstore”. Osetio sam da mi je srce došlo na svoje mesto – kaže Mijomir.

Pa ipak, “srce mu je bilo na mestu” još od rođenja, makar na poslovnom planu. Dok mnogi ni u poznim godinama ne shvate koja im profesija odgovara, Mijomir je to znao čim je počeo da razaznaje svet oko sebe. Kao treća generacija opančara u svojoj porodici, može da kaže da mu je ovaj zanat bio u krvi.

–  Jednostavno život me je odredio da to radim i volim svoj posao. Odrastao sam u dedinoj i tatinoj radionici koja je pravila opanke i oduvek mi je to bilo interesantno. Bio sam jako mali, kad sam jednog dana tati rekao: “Ja znam da napravim opanak”. On mi se samo nasmejao, mislio se da se pravim pametan, pa je rekao: “Hajde baš da vidim, napravi jedan suvenirčić sa visećim opancima.” Seo sam i napravio to što mi je tražio i od tog momenta sam morao da radim, nije više postojao da ne mogu da radim jer hoću da se igram. Dakle, uveli su me u posao na prevaru – priča ovaj zanatlija uz smeh.

U Mijomirovoj radionici ima na desetine različitih vrsta opanaka

Što je tog dana pokazao svoje umeće ocu, nikad se nije pokajao. Čak ni onda kad su mu se vršnjaci podsmevali zbog izbora zanimanja.

– U početku je to što sam opančar bilo smešno mojim prijateljima. Kad sam završio srednju školu, kožarsko- tehničku, odmah sam želeo da otvorim svoju zanatsku radnju.To je definitivno u to vreme 80-ih bilo “demode”, a ja sam ’81 otvorio radnju. Rekli bi: “Je li ovaj normalan otvara opanančarsku radnju, to je starinski, to je seljački, to je glupo praviće zavrnute opanke…” . Međutim ja sam ostao i opstao u tom poslu do današnjeg dana i nakon 39 godina godina rada, mogu da kažem da opančarski posao nikad nije izašao iz mode – naglašava Mijomir.

To mogu da potvrde i njegove ćerke, koje su ljubav prema srpskoj tradiciji i kulturi nasledile i nadogradile. Njihovom zaslugom do tada strogo opančarska radnja, dodala je svom asortimanu još jedan važan deo kulture i tradicije – narodnu nošnju.

–  U mojoj porodici su se uglavnom rađala muška deca, a ja sam prekršio tu tradiciju, kada su mi se rodile dve ćerke. Zato sam odlučio da uvedem u proizvodnju i narodne nošnje, jer sam računao da je to ženskoj deci bliže. Tako da sam kompletirao celokupnu tradicionalnu odevnu kombinaciju. Tako smo shvatili da je svaka generacija nadogradila prethodnu, za razliku od dede, tata je uveo obućarstvo, ja narodnu nošnju, a eto moja mlađa ćerka se bavi etno modom – objašnjava Aleksić.

Iako glumica po profesiji, Marina je od detinjstva bila okrenuta ka porodičnom biznisu. Uživala je da gleda tatu kako pravi opanke, baku kako šije delove narodne nošnje, a pre nekoliko godina i sama je odlučila da priloži svoj doprinos poslu, na svoj način.

–  Oduvek sam volela da nosim opanke i delove narodnje nošnje u svakodnevnim odevnim kombinacijama. Kad sam na Instagramu objavila prvu sliku u jednom dugačkom prsluku, zubunu, pokupila je veliki broj lajkova i komentara i svi su me zvali da me pitaju gde sam kupila, a ja sam prosto obukla deo narodne nošnje. Onda sam, slušajuću savete, počela da modernizujem određene delove narodne nošnje i ljudima se to dopalo. Tata je želeo da se drži tradicije, a ja sam poželela da uradim nešto u skladu sa vremenom, pa smo odlučili da se odvojimo. Na Instagramu sam se zvala “opančareva kći”, pa se tako zove i radnja u kojoj prodajem “narodnju nošnju na moderan način” – kaže ona.

I dok neki i danas beže od svojih korena, stideći se opanaka i narodne nošnje, ova mlada devojka pokušava našu tradiciju da stavi na svetsku modnu pistu.

– Mnogo devojaka iz inostranstva, među kojima su i crnkinje, dolaze u butik i kupuju delove naše narodne nošnje, potpuno oduševljene materijalima i dezenom. Dešava se čak i da kupe opanke, jer su im neobične i drugačije. Kad vidim njihove reakcije, ali i reakcije naših ljudi koji su mi česte mušterije, shvatam da opanci i narodna nošnja uopšte nisu izašli iz mode. Čak suprotno, mislim da se vraćaju. Zato budućnost ovog zanata vidim u svetu i želim da nas etno moda predstavlja u svetu. To je nešto po čemu smo prepoznatljivi i što bi uvek trebalo da ističemo – smatra Marina.

Iza staklenih vrata njenog butika u centru Beograda šarene se zubuni, jeleci, suknje od čoje, dok glavnu policu krase ženski opanci. Stariji prolaznici koji zastanu, sa osmehom posmatraju garderobu, sećajući se nekih davnih vremena. Oni mlađi zbunjeno zaviruju, pitajući se da li je ovo radnja sa kostimima za folklor. A zatim iz radnje izlazi Marina, opančareva kći, noseći jelek uz farmerke i majicu i izgovara:

– Dođite da pogledate kako srpska tradicija može da bude i moderna.

Opanci kao simbol dominacije u srpskom domaćinstvu

Dok mnogi misle da su opanci bili samo obična obuća srpskih seljaka, Mijomir Aleskić objašnjava njihovo dublje značenje.

– Opanci se razlikuju od podneblja i takođe i narodne nošnje u zavisnosti kakva je klima područja na kojem se nose. Šumadijski opanak, koji je najprepoznatljivi u svetu, zbog svog “kljuna”, ima svoje značenje i namenu. To su nosili muškarci, koji su morali da imaju kapu, brkove i opanak sa kljunom da pokažu ko vodi porodicu. Međutim, kada bi negde otputovao ili otišao u rat, ili umro, onda je njegova supruga obuvala te opanke i komandovala porodicom. Znači ona je bila glava porodice i svi su morali da je poštuju – priča Mijomir.

Izvor Telegraf
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More