Sve o povratku Stefana Milenkovića u Srbiju: Neki su mislili da sam potpuno lud!

foto: Printscreen Youtube
47

Violinista Stefan Milenković je od prošle godine je ponovo u žiži javnosti nakon što je i zvanično obelodanio odluku o povratku u Srbiju.

To je mnoge iznenadilo, posebno kolege u Americi gde je imao status doživotne profesure, ali svi koji dobro poznaju Stefana znaju da nikad odluke ne donosi preko noći.

– Neki su mislili da sam potpuno lud – kaže.

A kada nešto reši to samo znači da kreće u još jednu pobedu.

Ovog meseca će napuniti 44 godine, violinu svira pune četiri decenije, nastupa 36 godina, a profesurom se bavi već 21 godinu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Muzikon (@muzikonbg)


Prvi veliki nastup u koncertnoj dvorani čiji će upravnik biti imao je 13. januara sa kamernim orkestrom Camerata Academica i specijalnim gostom Vasilom Hadžimanovim.

– Ja sam pre ovog nastupa jednom bio u tom prostoru. Pošto je koncert prenošen onlajn, snimili smo ga 10. januara, ali dan ranije smo prvi put odsvirali note na tom mestu. Niko nije znao šta da očekuje, jer svaka sala je jedan, da ne kažem eksperiment, ali nikad ne znaš dok se poslednja stvar ne završi kako će to da zvuči. Na primer, posle prvog koncerta u novosagrađenoj dvorani Zankel Hall, srednjoj sali u čuvenom Karnegi holu, osvanula je najstrašnija kritika u “Njujork tajmsu” jer se ispostavilo da se ispod sedišta u parteru čuje huk vozova koji stiže iz podzemne železnice. To niko nije mogao da predvidi, a na sceni se nije čulo. Morali su posle da dižu pod i stavljaju zvučnu izolaciju. Mi smo ono što smo odsvirali osluškivali i moram da kažem da je sve solidno ako se uzme u obzir da ova dvorana ima više od jedne namene. Svaka sala koja je multinamenska teško može da bude idealna samo za klasičnu muziku jer za sve druge događaje aksutika treba da bude suvlja a ne zvučna, i za operu i balet i za teatar i za neklasičnu muziku. Veoma je teško napraviti kompromis, ali ovde je dobro realizovana ideja akustične školjke, koja se diže i supšta i to menja celu stvar. Sala ima 500 mesta i treba napraviti kombinaciju da imate dobru akustiku koja je fleksibilna, jer kada se školjka spusti imate lep, topao zvuk za klasiku, a kada se podigne onda imate dosta veliku scenu na kojoj mogu da se održavaju drugi događaji. Tu je bio i projektant i baš smo pričali o tome. Dvorana nije gotova još do kraja, treba još četiri meseca da se finalizira, da se dodaju još neki elementi. Ali generalno, svi smo veoma bili zadovoljni koncertom. I nije lak format, svirali smo uživo pod reflektorima ali bez publike što je za nas nešto potpuno novo, čudno.


Vi ste uvek promovisali Srbiju. Šta je to drugačije otkada ste se priključili platformi “Srbija stvara”?

– Mene su pre dve godine pitali – prvi put da me neko pita – da im se pridružim. To je tek u povoju, postoje tri godine, i postao sam njihov kreativni ambasador. Ali nastavio sam da radim ono što sam inače radio. Ono što je lepo jeste kada je ideja o mom povratku počela da sazreva, pitali su me kako mogu da pomognu. I rekao sam, eto mi imamo talente, dobre škole i profesore, moja želja je da to povežem i njima je to bilo atraktivno jer rade upravo to da sve iz Srbije što je kvalitetno plasiraju u svetu. Moja ideja je da to budu i studenti, pomoći će mi oko organizovanja letnjeg kampa, nadam se već ove godine, imaju tim koji je tu fantastičan i olakšava neke ideje koje imam, i to je to. Baš su me pitali pre nekoliko dana da li već ima neki talenat kojeg bi snimili, uradiil mini intervju, kako bi ga promovisali.


Još kao “čudo od deteta“ bili ste zanimljivi ne samo zbog svoje virtuoznosti nego zato što kada ste bez violine niste se razlikovali od svojih vršnjaka. Koji je to metod rada na kojem ste odgajani da postižete visoke ciljeve?

– Ono što je bilo genijalno je to što uradili moji roditelji: puštali su me da imam svoje ventile. Pa čak i po cenu da oni budu možda i opasni ili nekompatibilani sa violinom, kao što je jurcanje na skejtu. Ali to je bilo važno kako bih zadržao ravnotežu, normalnost, morao sam da imam segment gde sam ja dete, da radim ono što hoću, a violina je bila samo jedan deo mog života. Sećam se čim završim vežbanje, ili koncert, jedva čekam da se igram, da izađem napolje, da budem nindža. Meni su roditelji to dopuštali, ali video sam slučajeve nekih mojih vršnjaka kojima to nije bilo dozvoljeno, i posledice toga. Takođe, moj otac je usadio u mene upornost, postojanost i strukturu vežbanja. To zvuči suvoparno, ali bez toga sve ovo drugo ne može da dostigne maksimalni nivo. I vodili smo dnevnik, za koji sam mislio da to svi rade. U njega smo upisivali svaki sekund, svaki minut onog što smo taj dan uradili tokom vežbanja. Pravio se mesečni i godišnji plan u kojem je pisalo koji prosek dnevno moraš da ispuniš i ako to propustiš jedan dan, onda to mora da se nadoknadi drugi dan. To je bio princip, da mora da se radi u kontinuitetu a ne samo kada imaš inspiraciju, kad ti dođe da vežbaš, to je mnogo važno.


Navikli ste nas da uvek date lični pečat. Koji je vaš stil?

– On je uvek eklektičan, bez obzira na ideju. Sedam godina sam vodio festival u Šampejnu, gradiću pored Čikaga u kojem sam živeo i radio jer je to glavni kampus Univerziteta Ilinoj koji broji 50.000 studenata. Festival je bio potpuno besplatan i nudili smo program koji je bio kombinacija muzike. Na primer, otvaranje je bilo kombinacija gamelan ansambla, indonežanska muzika koja je veoma neobična, kao i instrumenti i njihova nošnja, sa gudačkim kvartetom Ravela. Neverovatno koliko je i harmonijski i ritimički to kompatibilno. Isto tako smo klasiku kombinovali sa džezom… Uvek je repertoar malo edukativan, malo ekspermentalan i zabavan, važno mi je da ljudi uvide vezu, tu nit razvoja muzike, kako se stvara i razni pravci utiču jedni na druge, da ti svetovi nisu tako daleko. Da ne moraš da se ograničavaš da slušaš jedan tip muzike jer su oni povezani. I to je jedan programski koncept koji ću sigurno koristiti.

Neki su vaš povratak, saradnju sa platformom “Srbija stvara” ocenili kao mogući ulazak u političke vode.

– Ne, ne, za politiku nikada nisam imao ne samo interes, nego ni glavu. Pa na univerzitetu u Americi, gde je sve organizovano kao u državi, gde ima sedam nivoa vlasti i potrebna vam je uvek neka grupa ljudi da biste ostvarili nešto i popunjavali svoj dosije, nikad me nije zanimalo da se time bavim i već na početku sam odbio da se uključim. Ja radim ono što najbolje umem, uvek sam bio violinista i uvek ću to biti. Radim ono što volim, ono što mi umetnici radimo traje stolećima. Umetnost je iznad politike. Da li će to neko da me iskoristi za promociju sebe, ja to ne mogu da kontrolišem, niti da sprečim. Gledam šta je moj cilj i ne udubljujem se previše. Četiri decenije ima od kada sam uzeo violinu u ruke, to je jedina stvar koja se nikad nije promenila i ne vidim razlog da se to menja.

 

Izvor Nova
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More