“Žao mi je, moj vrednosni sistem je drugačiji!” Pismo Mire Furlan o nacionalizmu koje je napisala 1991. godine

Foto: Instagram/printscreen
167

Mnoge je rastužila vest da je preminula Mira Furlan u 66. godini života. Imala je uspešnu karijeru, a brojni ljudi koji su je poznavali i imali prilike da sa njom sarađuju kažu da je bila sjajna osoba.

Mira Furlan je u jednom intervjuu navela da nije mogla da podnese nacionalicam i da je mišljenja da nacionalisti ništa dobro nisu doneli.

– Nekako živeli smo nesvesni svega toga. I možda, uvek pomislim… možda je to naša krivica. Ne razumeti to. Ne shvatati to. Pomislim da ne znam gde sam živela. Nisam znala ko su ti ljudi bili. Ko su moji gledaoci bili i to je u neku ruku zašto sam otišla. Nisam mogla da podnesem nacionalizam. Nisam takva osoba. Nisam mogla… – pričala je svojevremeno Mira Furlan.

Mira Furlan, koja je živela svojevremeno u Beogradu, je 1. novembra 1991. godine iz glavnog grada Srbije poslala pismo kojim se obratila Zagrepčanina, jer su joj neki zamerili zbog navodne izdaje Hrvatske, piše portal Nova.rs

“Pismo sugrađanima” Mire Furlan prenosimo u celosti:

“Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezervno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj.

Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak neprijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molierea, Turgenjeva i Shawa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspostavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna međa, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.

Izvor Nova.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More