Iz Srbije za vreme PANDEMIJE preselili se u Veliku Britaniju, dve nedelje bili u KARANTINU a evo kako sada izgleda njihov ŽIVOT!

Foto: PrintScreen/Fejsbuk Stevan Vraneš
204

Dramaturg Stevan Vraneš je sa svojom porodicom rešio da počne novi život u Velikoj Britaniji. Usred pandemije, u doba korone, Beograd su zamenili Bristolom. Čini se da im se taj rizik, ipak, isplatio – zadovoljni su i spremni da do kraja spoznaju svoj novi dom. Četvoročlana porodica Vraneš, a u njoj i Vasa koji vas je osvojio u filmu “Vikend sa ćaletom”, čekaju da pandemija postane prošlost, pa da punim plućima udahnu svoju budućnost, prenosi “Nova.rs”.

Stevanovu priču prenosimo vam u celosti:

Selidba i emigracija u doba korone ne zvuči, na prvu loptu, kao dobra ideja. Selidba u zemlju koja traži da budeš u karantinu dve nedelje kada sletiš, zvuči još gore. Kada ćeš moći da kreneš zavisi od veoma neizvesnih administrativnih procesa, a zabrane letova i kretanja se menjaju svakodnevno. Vremenski prozor u kome može normalno da se ode iz Srbije, a relativno normalno stigne u Englesku, može biti svega nekoliko nedelja. Leto je, i u Beogradu deluje da su se stvari malo normalizovale. Kakva zabluda. Ali, to ćemo shvatiti tek kasnije.

Posted by Stevan Vranes on Недеља, 02. април 2017.

A onda počne realizacija selidbe i shvatiš da je zapravo mnogo bolje spakovati se u svega pet dana i krenuti, jer je dugo pakovanje i opraštanje mučno i patetično. To je kao vađenje zuba. Bolje da što manje sediš u čekaonici. Znaš da mora da se desi, bolje neka se desi što brže. Karantin od dve nedelje, iako zaista predstavlja ekstremnu situaciju, zapravo ti sačuva malo mira i nerava, jer ti ne dozvoljava da se umoran od pakovanja, a “svež sa broda” rastrčiš po gradu u koji si se doselio, već prvog dana, misleći da možeš da rešiš sve i da prepakuješ uspešno svoj život već u prvoj nedelji.

U Bristolu sam bio nekoliko puta u poslednjih par godina, a poslednji put u februaru 2020. Moderne emigracije u poslovnom okruženju omogućavaju ti da testiraš mesto u koje se seliš. Zapravo, odluka je već doneta, ali se svi ponašamo kao da ta probna poseta može da ima nekog uticaja ili da nešto promeni. Ali, svaku priliku treba iskoritisiti, pa je tako u februaru apsolvirana abeceda: Bristol, najveći grad jugozapada Engleske, čuven po visećem mostu i festivalu balona, bendovima Massive Attack i Portishead, legendi ulične umetnosti, Benksiju i ogromnom broju hotela koji se širom Evrope zovu Bristol, uključujući i oronuli beogradski, u čijoj smo neposrednoj blizini živeli. Bristol, trgovački grad robovlasničke i kolonizatorske istorije, ali danas nezavisnog i kosmopolitskog duha, grad uskih viktorijanskih ulica i zgrada, ali i vrhunskog hipsteraja. Bristol, grad koji nije na samoj obali okeana, ali ga stalno nadleću galebovi, čija reka Ejvon, nakon što je već prošla ceo engleski jugozapad, izgleda pomalo umorno, blatnjavo i mutno, ali je Bristolci koriste za uživanje više nego Beograđani lepi plavi Dunav.

Posted by Stevan Vranes on Четвртак, 26. јул 2018.

Konačno preseljenje u avgustu daje mogućnost da se grad bolje upozna. Međutim, situacija sa pandemijom u Velikoj Britaniji nije sjajna. Naprotiv. Britanci imaju najveći procenat smrtnosti od COVID-a u Evropi, i to muči i stanovnike ostrva, ali i podgreva političke tenzije gotovo svakodnevno. Određene restrikcije su sve vreme na snazi i one najviše utiču na mogućnosti okupljanja, koje je zabranjeno za više od 6 ljudi, i restorane i kafiće, koji su više zatvoreni nego otvoreni. Mnogi su nakon prvog talasa pandemije i zauvek zatvoreni. Britanci su poznati po tome da vole da uspostavljaju pravila i da ih se pridržavaju, međutim u slučaju epidemioloških mera i restrikcija, pokazalo se da je ljudska priroda veoma slična na svim meridijanima. Pa je tako, usred pandemije, Bristol bio grad u Britaniji sa najvećim protestima u okviru pokreta “Black Lives Matter”.

Protesti su kulminirali rušenjem i bacanjem u vodu statue Edvarda Kolstona, nekada smatranog za najznamenitijeg Bristolca, čije ime su nosile mnoge institucije, a danas kontroverznog trgovca robovima iz 17. veka, čiju ulogu u istoriji žitelji Bristola iznova i iznova preispituju. Samo slučajno smo saznali da je škola u koju naše mlađe dete ide do pre 7 ili 8 godina nosila ime Edvarda Kolstona, a danas se zove po obližnjem parku. Međutim, postoje i daleko manje plemeniti i opravdani razlozi za kršenje epidemioloških mera. Uber vozači stidljivo pričaju o žurkama van grada na koje su vozili pojedine putnike, a zatim i policija objavljuje da je nekoliko takvih događaja prekinuto, a učesnici kažnjeni. Studenti pristigli u grad u oktobru, ne prestaju da prave žurke.

Cela univerzitetska zona grada se tresla, a broj zaraženih prvi put od početka pandemije u Bristolu došao je do nacionalnih proseka. Moja prijateljica, koja dugo živi ovde, kaže da je Britancima fakultet jedini period u životu kada mogu da se razulare i žive van svih pravila, i da ih pandemija neće sprečiti u tome. Oni koji ne idu na fakultet, to obave u nekom španskom ili grčkom letovalištu. U pristojnijim krajevima, okupljanja ipak nema. Ljudi se drže pravila, pokušavaju da uživaju u šetnjama, boravku u prirodi koja je svuda u gradu i oko grada, i naravno, najvažnijem hobiju velike većine – trčanju. Međutim, trčanje se u Bristolu praktikuje samo kao sportska aktivnost. Nema trčanja, niti žurbe u bilo kojoj drugoj situaciji. Svi su strpljivi, mogu da čekaju šta god treba koliko god treba i niko zbog toga nije nervozan, besan ili neljubazan. Dugme za reset pritiskam svakodnevno. Ja sam ipak 40 godina živeo u Beogradu.

I zaista, u Bristolu su svi ljubazni. Bez izuzetka. Stiče se utisak da u ovom gradu možeš da radiš šta god hoćeš, kako god hoćeš, da izgledaš kako želiš, oblačiš se kako želiš, pričaš šta god ti padne na pamet, buniš se i protestuješ, ali apsolutno nema izbora kada je ljubaznost u pitanju. Ona nije preterana ili prenaglašena, ne ogleda se u lažnim osmesima ili nepotrebnoj srdačnosti. Stav ljudi ovde je autentičan i proizilazi iz višedecenijskog kvalitetnog života i doslednog propagiranja adekvatnog ponašanja u svim situacijama.

Često obavijen maglom sa Atlantika, Bristol zaista deluje kao pravi engleski grad, kako ga zamišljamo po svim klišeima i lažnim sećanjima formiranim kroz filmove i BBC-jeve emisije iz osamdesetih. Staklene flaše koje čekaju mlekadžiju na vratima kuća, veliki viktorijanski prozori u kojima se sedi i pije čaj sa mlekom uz prigušeno svetlo, uredno ošišana zelena trava u svakom dvorištu i svakom parku, muškarci u šortsevima i žene u suknjama bez čarapa, na 2 stepena iznad nule, lisice koje se nonšalantno šetaju kroz komšiluk, grafitima bogato dekorisani zidovi pored pruge, autobusi na sprat za koje ne razumeš kako se ne prevrnu na oštrim krivinama uskih ulica. Dok šetaš gradom, gotovo da možeš da čuješ tu blago depresivnu, sladunjavu, a opet uzbudljivu i jedinstvenu muziku trip hop bendova i potpuno razumeš zašto je takva i koliko dobro oslikava atmosferu grada.

Deo atmosfere grada, koja se svakako ne može u potpunosti osetiti tokom pandemije, predstavlja i buntovnički i nezavisni duh koji svi vole da istaknu i ispričaju poneku priču, za koju nije uvek najjasnije da li je urbana legenda ili stvarni događaj. Tako smo saznali da je prvi Tesko supermarket otvoren u Sent Polu kamenovan, jer stanovnici tog dela grada nisu želeli da veliki trgovinski lanac uništi njihove komšije, vlasnike malih radnji. Jedno vreme je postojala i bristolska funta, kojom je čak moglo i da se plaća u nekim prodavnicama. Blokiranje čuvenog visećeg mosta je dosta česta akcija koju sprovode razni pokreti koji se bore za različita prava i različite lokalne teme. Zare i ostale radnje sezonske mode postoje, ali ih je malo i daleko je veći broj prodavnica korišćene garderobe ili malih butika, a Starbaks možete da pronađete ako se baš potrudite, ali je red za kapućino ipak kod komšije Italijana. Nekome ovo može da izgleda kao poza, bez stvarnog uticaja. Moguće je da se niko, pa ni ovaj grad, ne mogu odupreti globalizaciji, ali će očigledno Bristol barem produžiti maksimalno period u kome se živi više po meri čoveka, a manje po meri i teroru biznisa i korporacija.

Obzirom da grad kontinuirano ulaže u poboljšanje svoje infastrukture, i otvara mogućnosti za dalji razvoj, a zbog svog povoljnog geografskog položaja i pristojnih troškova života, proglašen je za najbolje mesto za život u Velikoj Britaniji. Bristolci ovu vest nisu dočekali baš najsrdačnije. Njih ne uzbuđuje previše da budu prvi na bilo kakvoj listi. Nemaju oni ništa protiv ljudi koji će poželeti da se dosele u grad, jer ima dobru reputaciju. Kao emigrant nisam doživeo ni jednu neprijatnost. Naprotiv, svuda sam dočekan srdačno i sa mnogo ponuda za pomoć bilo koje vrste. Oni samo ne žele da postanu spavaonica Londona. Takođe, ne žele da investitori pojure u kupovinu kuća i stanova u gradu i time podignu cene onima koji u ovom gradu žele da žive i uživaju, a ne da ga doživljavaju kao poligon za brzu zaradu na histeričnom tržištu nekretnina. Nažalost, ova bitka nije jednostavna i već se uveliko priča o kupcima iz Londona koji su značajno podigli cene celom tržištu.

Bristol ima i svoje probleme koje tek treba da rešava. U gradu ima mnogo droge. Boemsko hipsterski način života, vrlo lako preraste u nešto što ima ružan kraj, koji vidimo kroz desetine beskućnika, zavisnika od droge, koji sede po trotoarima u centru grada, prose ili samo životare. Poneki od njih prodaje časopis sličan Licu ulice koji izdaje organizacija koja pokušava da im pomogne da se izvuku iz pakla u kome žive. Odlaganje i odnošenje đubreta je ispod svakog nivoa. Iako se insistira na reciklaži i većina to poštuje, đubre se nalazi svuda, odnosi retko i u mnogim krajevima grada uništava lep izgled starih ulica i očuvane arhitekture iz viktorijanskog perioda. Gradski prevoz većina stanovnika grada smatra za lošu šalu, jer je grad od pola miliona stanovnika taman dovoljno veliki da javni prevoz izaziva dosta problema, a opet suviše mali da bi imao pravi metro.

Kako i da li će se Bristol izboriti sa ovim i mnogim drugim problemima koji postoje ili će se tek javiti, ostaje da se vidi, ali ono što je svakako najvažnije je da grad čuva svoj duh. Nije najveći problem kada neki grad bude srušen ili bombardovan (što je Bristol i bio u Drugom svetskom ratu) ili kada se nema dovoljno novca. Problem je kada se slomi duh jednog grada. Kada je više onih koji ga doživljavaju kao priliku da nešto zgrabe i otmu, da kroz njega samo protrče – od onih koji žele da sačuvaju grad u kome žive život po pravoj meri modernog čoveka. Radujem se da budem deo ove borbe, kao što se radujem i svemu onome što nas u ovom gradu tek čeka od trenutka kada pandemija konačno postane deo prošlosti.

Izvor Nova.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More