AMERIKA oduševljena SRPSKIM FILMOM: Plačem svaki put kad gledam “Sedam hiljada duša”! (VIDEO)

Srpski film proglašen je najboljim dugometražnim filmom na festivalu u Los Anđelesu a evo kako je američka publika reagovala na ovo ostvarenje!

Foto: printScreen/YouTube
105

Tragom vesti da je dokumentarni film “SEDAM HILJADA DUŠA” proglašen najboljim dugometražnim dokumentarnim filmom na Creation International Film Festival u Los Anđelesu kontaktirali smo autora filma, srpskog režisera Sanjina Mirića, koji živi i radi u Pragu, u Češkoj republici.

“SEDAM HILJADA DUŠA” je film o stradanju srpskih i ruskih vojnika i civila u austro-ugarskim logorima na teritoriji Češke, u mestima Jindrihovice i Broumov, a nas je zanimalo kako je publika u svetu, naročito u Americi, prihvatila ovo ostvarenje, u svetlu činjenice da je igrani film “Dara iz Jasenovca” naišao na kritike u američkoj javnosti, piše “Serbiantimes.info”.

–Publika i kritika u Americi su sjajno prihvatili film, koji je, pored Los Anđelesa, dobio nagrade i na festivalu u Njujorku, a bio je laureat i na najstarijem festivalu istorijskog filma na svetu, u Stejtsborou, u Džordžiji. Ovaj festival je zanimljiv zbog toga što na njemu filmove ocenjuju ne samo filmadžije nego i istoričari. Ja sam prijavljivao film na festivale istorijskog i ratnog filma, a na mnogima je dobio nagrade, poput festivala u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Brazilu, Švedskoj, Grčkoj…

Šta Vas je ponukalo da snimite film o logorašima logora Braunau?

-Ja sam duže vreme znao za te logore, s obzirom da živim u Češkoj već 33 godine. O snimanju filma sam razmišljao par godina, ali, znate, film bez sredstava nije moguće snimiti. Ipak sam se odlučio da ga uradim i krenuo sam bojenjem arhivskih fotografija iz logora. To je trajalo dva meseca. Kada su skupljena sredstva za snimanje (pre svega od mojih poznanika i prijatelja, biznismena iz Češke), pala je i prva klapa. Snimao sam četiri dana u Češkoj, dva dana u Srbiji, pa ponovo tri dana u Broumovu i na kraju u Logoru Vojna. Film je završen tačno za godinu dana od momenta kada sam odlučio da ga realizujem.

Šta prikazuje film “Sedam hiljada duša”?

– Film prikazuje stradanje srpskih i ruskih vojnika i interniranih civila. Logori Jindrihovice i Broumov su imali oko 500 objekata gde je bilo oko 60.000 ratnih zarobljenika. Uslovi života tamo su bili izuzetno teški, bez hrane, bez obuće i odeće. Zime su bile surove a harale su zarazne bolesti, sve to je uticalo da logore nije preživelo 7.100 Srba. U Jindrihovicama je mauzolej gde su ostaci žrtava tih logora, a pored srpskih, tu je i 189 ruskih. To je, posle Zejtinlika, druga najveća srpska vojnička grobnica na svetu. U filmu su zabeleđena i sećanja vojnika koji su preživeli logore, a koje je napisao holandski novinar Anri Aber, a u njemu govore i potomci ratnika iz Srbije.

Ta priča i sudbina srpskih vojnika čije kosti počivaju na groblju Jindrihovice dugo je bila javna tajna, zaboravljena čak i od istoričara…

-Tema srpskih zarobljenika i interniraca iz Prvog svetskog rata je tema zapostavljena i dan danas. Tokom proslave stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata oni su sasvim zaboravljeni i ta nepravda nije ispravljena. Još od vremena rata čini se da oni nisu mogli da se uklope u taj, da kažemo, ratnički, oslobodilački narativ, gde se cenio, pre svega, vojnik sa puškom u ruci. Ako pogledate bilo koji srpski vojni spomenik, to je obično vojnik koji drži pušku koja je visoko podignuta. Mi imamo svega par skulptura srpskih civila koji su stradali…Ne postoje spomenici ili su jako retki koji se uopšte tiču uloge civila, a kamoli civila koji su bili u ropstvu.

Ali, kako je to vojno zakonodavstvo definisalo, zarobljenik je neko ko je silom prilika završio u zarobljeništvu i on dalje nastavlja da vrši svoju vojničku dužnost. Možemo tako reći i za civilne internirce, da su oni bili građani Kraljevine Srbije koji su ostali da budu građani iako su bili suočeni sa ovim potpuno neočekivanim i strašnim prilikama. Vrlo je žalostno da, praktično, čitav vek oni ostaju van kolektivnog sećanja srpskog naroda iako je to jedno vrlo dramatično stradanje. Prosto, ti ljudi su, ja mislim, nepravedno skrajnuti i gotovo sasvim izbačeni iz tog nekog našeg opšteg sagledavanja prvog svetskog rata. To je bio i razlog zašto sam snimio taj film.

Prošlo je više od 100 godina od tih događaja…Koliko je teško bilo pronaći istorijsku građu za film?

-Postoje desetine fotografija iz logora Broumov zahvaljujući lekaru Georgu Langeru koji je, kao amaterski fotograf, fotografisao zarobljenike…veoma emotivne fotografije iz normalnog života u logoru… Ostale fotografije su iz muzeja Sokolov, iz arhiva Srbije i YMCA. Najdragocenije su priče naših logoraša koje je skupio i napisao holandski novinar Anri Aber 1919. godine. Na srpski jezik je ta brošura prevedena tek 2018. godine.

Kakav je osećaj bio kada ste završili film?

– Osećaj je to fantastičan. Heroji su otrgnuti iz zaborava, ti ljudi i danas žive. Mislim da je iza mene ogroman deo posla. Uvek kada sam nekome privatno pustio film, ja sam plakao. Veoma emocionalan film i voleo bih da ga vidi što više ljudi u svetu, a naravno i u Srbiji.

Zanimljivo da je u filmu igrao i poznati režiser Lordan Zafranović, koji živi u Pragu. Kako je došlo do toga?

-Lordana znam neko vreme. Ponekad se vidimo na raznim akcijama. Kada sam dobio ideju da bi on mogao da igra lekara Georga Langera, zvao sam ga da odemo na kafu i sve mu objasnio. Bez reči je prihvatio da mi pomogne i da se pojavi pred kamerom. I bio je odličan.

Jednu od uloga tumači i paroh SPC u Pragu…

-Protojereja Srđana Jablanovića znaju svi Srbi u Češkoj. Služi u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Pragu. Svake godine je i u Jindrihovicama, u mauzoleju, gde na Vidovdan služi liturgiju. Prošle godine smo posle toga imali i predpremijeru filma u Karlovim Varima, gde je prisustvovalo oko 130 ljudi, bilo je puno kino. Bio je to gejzir emocija. Oca Srđana sam zamolio da mi odigra sveštenika iz logora koji je preživeo Jindrihovice i posle rata je napisao u crkvenoj štampi svoj najstrašniji dogadjaj iz logora. To je, ujedno i kraj filma.

Plakat filma delo je samoukog slikara Zorana Anđelkovića. Kako ste njega otkrili?

-Zorana sam našao preko Fejsbuka. Video sam njegove slike i strašno su mi se dopale. Kada sam ga kontaktirao bio je oduševljen da će biti deo filma i deo teme. Napravio je fantastičan plakat…ulje na platnu, koji je poklonio filmu. Zoranove sliku su širom sveta, to je jedan veliki srpski rodoljub i puno mu hvala za to.

Znam da ste rođeni u Visokom kraj Sarajeva, da od 1987.godine boravite u Pragu, gde ste završili i Akademiju. Jeste li u Prag preselili zbog filma?

-Tako je…u Prag sam došao zbog filma, zbog Akademije i posle toga sam, zbog situacije na Balkanu, ostao da živim i radim u Češkoj.

Akademiju ste upisali i završili relativno kasno, u 26.godini. Je li to bio Vaš prvi izbor profesije i kako ste uopšte odlučili da upišete režiju?

-Ja sam studirao ekonomiju u Sarajevu. Završio sam dve godine i upisao se u Kino klub Zenica gde sam poćeo da snimam amaterske filmove. Za svoje filmove sam dobio sve moguće nagrade u Jugoslaviji… a po preporuci Emira Kusturice sam išao na prijemni ispit na FAMU u Pragu. Bio sam primljen i 1991. sam završio katedru dokumentarnog filma. U Pragu radim na raznim televizijama već 25 godina.

Kakav je dalji život filma “Sedam hiljada duša”, gde će se sve prikazivati?

-Film živi svoj festivalski život. Prijavljen je na 120 festivala, dobio je 30-tak nagrada širom sveta…a čeka nas do kraja godine još desetine festivala. Radi se i na distribuciji filma za Severnu Ameriku. A pripremam i novi film, o srpskim heroinama Velikog rata, kao i strankinjama koje su ostavili sve u svojim državama (Engleska, Škotska, Australija) i došle u Srbiju da pomažu srpskom narodu.

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More