“Nisam sebe više video u AMERICI”! Stefan Milenković se posle neverovatne karijere vratio u SRBIJU i evo šta kaže o tome! (FOTO, VIDEO)

Posle 40 godina uspešne SVETSKE KARIJERE, Stefan Milenković, "čudo od deteta" se vratio u svoju GRUDU!

Foto: PrintScreen/Instagram
112

Upoznali smo ga kao čudesnog dečaka kada je imao samo šest godina i već nastupao širom sveta. Bio je najmlađi diplomac u istoriji Muzičke akademije u Beogradu, otisnuo se put najvećih koncertnih dvorana deleći svoju neverovatnu harizmu i talenat sa celim svetom. Posle 40 godina neverovatne karijere, Stefan Milenković se vraća se u Srbiju na putu procesa lične evolucije, kako sam kaže, ali ovoga puta i kao tata jednog dečaka…, piše “Blic”.

Zanimljivo da se vraćaš sada kada si postao tata. Da li je Nikola „kriv“ što te konačno imamo samo za sebe?

Nije Nikola kriv, ni korona nije kriva, to je sticaj okolnosti, zapravo kulminacija naših razmišljanja i osećanja koja traju već dugo. Ali jeste neka simbolika u tom smsilu što je rođenje deteta jedno otvaranje očiju. Korona, koja je razdvojila ceo svet pokazala nam je koliko je bitno da budemo bliski. Odavno sam želeo da se vratim u Evropu, da naše dete ima baku i deku, jer bez toga može, ali nije isto. Iako imam izuzetan život u Americi i punu doživotnu profesuru na Univerzitetu Ilinoj, nisam sebe više video tamo.

Rođeni si Beograđanin, zašto Novi Sad?

Moje srce jeste u Beogradu, ali zapravo na Beograd i Novi Sad gledam kao na jedan grad sa dve različte energije koje obogaćuju. Puno sam svirao u Novom Sadu, imam tamo mnogo prijatelja, tu je nova koncertna dvorana u kojoj ću biti muzčki selektor. Pa Muzička akademija, prestonica kulture… Sve je to povezano, a istovremeno je Novi Sad divan grad za porodicu, mirniji je, više prija. Novim brzim vozom brže ću stizati do Beograda nego iz Kvinsa do Džulijarda.

Gde je klasična muzička scena Srbije danas, a gde bi mogla da bude?

Mi imamo veoma bogatu muzičku, umetničku scenu, život, ljude, eklektični smo, prkosni u mnogim stvarima, pa i u umetnosti. Sama klasična muzika je deo tog organizma, koji je veoma progresivan. Avangardno kreativno programiranje, raznovrsnost ansabala, snimanja, video-snimci, prostori u kojima se svira. Već se mnogo radi i na pravom smo putu, ali može još više. Malo zemalja ima državnu politiku da neguje klasičnu muziku.

Želiš da se nađemo na mapi sveta, kako vidiš svoju ulogu na tom putu?

Mi već jesmo prisutni na mapi sveta, ali to može da bude još koncentrisanije i efektnije. Mislim na marketing, osnaživanje violinske škole, na brendiranje. Moja vizija je da donesem violinu i muziku na što više mesta, naročito tamo gde nemaju priliku da je čuju. Želim da idemo u što više škola po celoj Srbiji, ne samo po većim gradovima, i predstavim ono što radim, što jesam, pričam o violini… Da posejem seme jer od toga dobijaju svi, a moja uloga je da predvodim primerom, da budem neumoran. Da doprem do što više ljudi i to činim postepeno, blago i konstantno.

Bio si čudo od deteta, svirao predsednicima, papi… Ima li nešto što si želeo, a nisi osvario profesionalno?
Ono što vidim kao sledeći korak su naši studenti i plasiranje Srbije kao male velesile violine u svetu. Da, ima sala u kojima nisam svirao, ali to je deo procesa u karijeri, a ne destinacija.

Uvek gledam šta je sledeće, kako da se izrazim, a to će uvek biti izazov.

Posle 40 godina od početka sviranja i 35 godina profesionalne karijere, jesi li se malo umorio od violine?

Ne samo što se nisam umorio nego svaki dan otkrivam nešto novo, čujem novi glas. Svaki dan osećam čast što sam sudbinom izabran da budem živi čuvar tradicije. To je odgovornost, a ponekad i teret. Mi smo posebni vitezovi kulture, koji svojim telom apsorbuju jednu umetnost. Ceo život posvećujemo tome da instrument i muzika žive i prenose se. To je naša dužnost. Istrajnost je preduslov da se ide dalje i ja sam odabran baš zbog toga što sam maratonac, a ne sprinter.

Da li bi nas upoznao sa svojom omiljenom violinom?

Rado! Napravljena je 1783. godine kao delo jednog od najvećih graditelja u istoriji, uz Stradivarija i Gvarnerija. To je Đovani Batista Gvadanjini, koji je umro tri godine kasnije, pa moja violina spada među njegova poslednja i najcenjenija remek-dela. Gvadanjini je poslednjih deset godina živeo u Torinu, gde je upoznao grofa Kocija, koji je otkupio celu Stradivarijevu radionicu, a bio toliko impresiniran Gvadanjinijem, da mu je dao sve to na korišćenje. U violinama tada nastalim vidimo vrhunac njegovog stvaranja, ali i idejni uticaj Sradivarija. To je to je neponovljiv rezultat, boja krvave nutele, režeći zvuk, a kristalno čista rezonanca… Čak i ako ste vlasnik jedne takve violine, vi ste zapravo samo privremeni čuvar. Postojala je 234 godine pre mene i postojaće vekovima posle mene.

Predaješ već 20 godina, imeđu ostalog na Džulijardu. Kako je raditi sa najvećim talentima? Ima li neka tajna koju uvek otkrivaš studentima?

Najtalentovaniji studenti imaju zajedničke osobine.To su posvećenost, disciplina, roditelji koji ih podržavaju, želja za znanjem, inteligencija i samomotivacija. Sa njima je najlakše raditi, ali ako nisu disciplinovani, to se pretvara u borbu. Talenat nije dovoljan, mora biti podržan konstantnim radom. Tajne za uspeh nema, jer govorimo o energiji, ličnosti, psihofizičkim i emotivnim sekvencama postojanja ljudskog bića. U toj dimenziji se prevazilazi instrument i ulazi u sferu koja je gotovo ezoterična. Mali je broj studenata koji dođu do toga, ali na njihovim svirkama to odmah osetite.

Uvek si voleo da eksperimentišeš, svirao sa rok bendom Gorillaz, nastupao u Apolo teatru u Harlemu, džemovao sa Vlatkom Stefanovskim… Gde u ovom trenutku svog života nalaziš muziku koja može da te oduševi?

Volim da slušam najraznovrsniju muziku, ne mogu da se opredelim za jednu. Nikad ne znam šta će me iznenaditi. Zato sam muzički svaštojed, zato sam eklektičan… Mogu da me oduševi hip-hop, balet, operska arija, etno, narodna muzika bilo kog naroda…

Šta treba da slušamo kad smo kao u ovoj pandemiji tužni ili se osećamo beznadežno?

Bio bi kliše da kažem da slušate veselu muziku, ali to treba svakako da bude nešto što vam prija. Bitno je i s kim slušamo muziku, jer to onda poprima još jednu vrednu, duboku dimenziju. Muzika ima magičnu moć da nas oplemeni, podigne, opusti, da odgovori svakoj potrebi. Možemo početi od klasika, pa otići do Indije i Bliskog istoka, krenuti na muzičko putovanje oko sveta, istraživati kroz zvuk, putovati kroz melodije… Ne verujem da postoji raspoloženje za koje ne možemo naći adekvatnu muziku.

Izvor Blic
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More