Vladica Veličković, priznati naučnik sa Univerziteta u TIROLU: Kako bi Srbija mogla da pobedi koronu (FOTO)

Veličković daje odgovor kada bismo mogli da se vratimo u "NORMALU"!

FOTO TANJUG/ TARA RADOVANOVIC/ bg
283

Epidemiološka situacija u Srbiji izmiče kontroli. Šta smo mogli i šta treba da uradimo da konačno obuzdamo širenje smrtnosnog virusa u našoj zemlji? Vladica Veličković, priznati naučnik koji živi u inostranstvu, ima neke odgovore. On je za Nova.rs objasnio sve goruće dileme u vezi sa epidemiološkim merama, vakcinama i samim virusom.

Posted by Vladica Veličković on Понедељак, 11. новембар 2013.

Veličković je istraživač na Univerzitetu za zdravstvene nauke, medicinsku informatiku i tehnologiju u Tirolu, kao i asistent na Harvard T. Čan školi za javno zdravlje. Od izbijanja pandemije SARS-CoV-2 virusa, ovaj naučnik je davao značajne uvide o svim aspektima koji prate kovid 19.

FOTO TANJUG/ TARA RADOVANOVIC/ bg

Kako je utisak mnogih građana da nas Krizni štab sluđuje iz nedelje u nedelju, da jasne strategije nema dok se bolnice neprestano pune, zanimalo nas je mišljenje Veličkovića o epidemiološkim merama u Srbiji.

On tvrdi da naša država sve vreme pokušava sa opštim merama suzbijanja epidemije, a “stiče se utisak da je u startu postojala pretpostavka da ova epidemije neće trajati dugo te se pokušalo sa ad hoc rešenjima”.

Druge zemlje su svakako bile uspešnije od Srbije, ali je njihove mere u borbi protiv kovida 19 nemoguće prepisati, ističe Veličković.

FOTO TANJUG/TARA RADOVANOVIC/ bs

“Mere moraju biti razvijene specifično za naše sociološko-ekonomske prilike. Kulturološki milje Srbije i npr. Švedske je drugačiji i termin ‘socijalno (fizičko) distanciranje’ ima potuno drugačije značenje za ljude u ove dve zemlje. Kao neko ko je živeo u Švedskoj, mislim da bi naši ljudi u Srbiji normalan prepandemijski život u Švedskoj kategorisali kao socijalno distanciranje. Jednostavno obrasci socijalizacije su potpuno drugačiji. Upravo zbog toga pristup epidemiološkim merama u Srbiji mora biti razvijen za Srbiju, a ne prepisan od drugih zemalja”, na početku govori ovaj naučnik.

Veličković ističe da ipak od drugih zemalja možemo da prepišemo neke metode koji su se pokazale kao efikasne u borbi protiv virusa. On navodi tri ključne.

Zaključavanje – na osnovu terenskih podataka

“Opšte mere u suzbijanju epidemije svakako mogu imati efekat. Tu prevashodno mislim na nefarmakološke mere koje su mahom bihevijoralne intervencije – nošenje maski, fizička distanca, karantinske mere ili ‘zaključavanje’. Međutim, po mom mišljenju, ovaj pristup bi morao biti specifičan i informisan merenjima sa terena”, kaže Veličković.

Čim je registrovan prvi slučaj koronavirusa u Srbiji, trebalo je krenuti sa terenskom studijom koja bi trajala sve vreme, ukazuje on. Takvo istraživanje bi ustanovilo tačne obrasce prenošenja infekcije, kao i specifične lokacije na kojima je učestalost infekcija visoka – da li su to frizerski saloni, kladionice, hoteli i slična mesta, objašnjava naučnik.

“Zaključavanje ne bi moralo biti nacionalno već regionalno – samo za regione u kojima je incidenca iznad određene kritične vrednosti. Takođe, ‘zaključavanje’ ne bi bilo opšte već specifično. Bile bi zaključane samo lokacije na kojima je učestalost visoka – npr. kladionice, ukoliko je tamo izmerena učestalost visoka”, jasan je Veličković.

Pravilna komunikacija sa građanima 

“Kako su sve ove mere mahom bihevijoralne prirode, trebalo je uključiti psihologe, sociologe i stručnjake za komunikaciju rizika kako bi se intenzitet, učestalost i pravovremenost mera prilagodio našem mentalitetu. Rizik od virusa i posledice po zdravlje trebalo je ostaviti stručnjacima za komunikaciju rizika koji znaju koliko često i na koji način treba saopštavati informacije o pandemiji stanovništvu, kako bi se osigurao jedan primarni kanal komunikacije u koji bi stanovništvo imalo poverenje”, navodi Veličković.

On misli da je svakodnevno pojavljivanje Kriznog štaba u medijima bilo kontraproduktivno, a “komunikacija rizika nije uvek bila bazirana na naučnim principima”.

“Poverenje u Krizni štab je ubrzo bilo poljuljano, a bez minimalnog poverenja stanovništva nijedna od bihevijoralnih intervencija neće dati rezultat”, upozorava Veličković.

Mere po modelima mogućih događaja

Kako je pandemija “kompleksan proces u jednom složenom sistemu”, Veličković tvrdi da sve odluke treba zasnovati na sistemima za podršku u odlučivanju. Šta to znači?

Takvi sistemi su zapravo simulacije mogućih događaja, a zasnovane su na podacima sa terena. Ti podaci treba da sadrže sve što može da utiče na dalji tok pandemije.

Dakle, treba sakupiti podatke o stanovništu – godine, pol, komorbiditete, imunološki status, kao i psihološko profilisanje. Zatim, treba spoznati sve karakteristike virusa – koliko je zarazan, kolika je smrtnost i stopa hospitalizacije – i svi ostali relevatni faktori.

Važne su i interkacije među pacijentima i njihovo ponašanje – odlazak na posao, kontakti sa drugim ljudima, socijalizacija na različitim mestima i u različitim vremenskim periodima.

Moramo znati šta su nam dostupni resursi zdravstvenog sistema po veličini i tipu, kao i navike lekara i medicinskog osoblja. Na taj način možemo da resruse iskoristimo na najbolji mogući način, tako da se postignu najbolji ishodi za pacijente.

Podacima mogu da se predvide geografski i vremenski tok širenja infekcije, pa mogu i da se testiraju strategije za borbu protiv pandemije, objasnio nam je Veliković.

“Austrijski model, koji je simulirao svakog pojedinačnog stanovnika u Austriji, može da odredi tačan efekat mere na epidemiološku situaciju pre nego je njihova vlada sprovede. Ovakve epidemiološke simulacije jako su dugo standardni alat u epidemiološkoj nauci. Kod nas još uvek nisu korišćeni”, kaže naučnik.

Na sličan, analitički način mogu se doneti odluke koje će napraviti balans između očuvanja zdravlja stanovništa i očuvanja ekonomije.

“Američki MIT je uradio analizu čiji su zaključci da je ciklično zaključavanje, u trajanju od 70 dana, daje najbolji balans ekonomije i javnog zdravlja. Međutim, kao što sam napomenuo – to je verovatno tačno za SAD, a mi trebamo naše analize koje će utvrditi šta je najbolje za Srbiju. Neke činjenice koje uviđamo i bez dublje analize jeste da je npr. Australija završila 2020. godinu za 5.500 smrti manje nego u 2019. godini. Srbija je završila godinu sa preko 13.000 smrti više 2020. u odnosu na 2019. Obe zemlje su imale pad GDP-a od 1,1 odsto u 2020”, govori Veličković.

Vakcine i opuštene mere – kobna kombinacija

Brzo razvijanje nekoliko vakcina protiv kovida 19 svakako je važan korak ka okončanju pandemije, međutim pozitivne efekte cepiva može otežati činjenica da SARS-CoV-2 stalno mutira.

“Bukvalno smo u trci sa tim mutacijama. Već je pokazano da južnoafrički i brazilski soj značajno smanjuju efikasnost vakcina i veoma je značajno da zemlje kontrolišu dalje širenje ovih sojeva, kao i ukupnu prokuženost. Visoka prokuženost u kombinaciji sa novim sojevima može da dovede do razvoja sojeva na koje vakcine neće imati nikakvog efekta. To bi značilo da moramo razvijati nove vackcine, a zbog vremenskog perioda potrebnog da se nove istestiraju u kliničkim studijama, značajno ćemo prolongirati izlazak iz krize”, upozorava Veličković.

Upravo zbog sposobnosti virusa da se brzo adaptira na nove uslove, vakcinacija i opuštene mere kakve smo uglavnom imali u Srbiji, mogu da budu jako opasna kombinacija.

“Kada virus izložite vakcinama, njegova adaptacija može da dovede do situacije da virus ‘izbegne’ cepivo, odnosno da postane neefikasno. No, za adaptaciju virusu je neophodna veoma visoka prokuženost. Zato je bitno da se vakcinacija sprovede brzo, uz istovremene restrikcione mere koje onemogućavaju širenje virusa kroz populaciju”, objašnjava Veličković.

Da li je vakcinacija spas za Srbiju?

Uprkos tome što smo vodeća zemlja u Evropi po broju vakcinisanih, ako je verovati državnim podacima, Veličković objašnjava da to nije dovoljno za povratak u “normalan” život.  Da li ćemo moći da živimo poput Izraelaca, zavisi od tri faktora, ukazuje naučnik.

Prvo, moramo znati kolika je efikasnost Sinofarm vakcine, jer se ona dominantno koristi, a za sada nemamo pouzdane podatke iz kliničkih studija treće faze, kaže Veličković. Zatim, važno je kolika će biti prokuženost novim sojevima.

“Prevashodno južnoafrički i brazilski soj, jer je evidentno da britanski soj uveliko kruži u populaciji”, kaže naučnik.

Najzad, presudno je i koliko ćemo se pridržavati nefarmakoloških mera – a to je nošenje maski, fizička distanca, opšte higijenske mere, kao i ciljana zaključavanja.

Ono u šta nikako ne treba da polažemo nadu je razvikani imunitet krda, koji se postiže kada je 70 do 80 odsto građana imuno na virus, smatra Veličković.

“Oslanjati se na isključivo imunitet izazvan prirodnom infekcijom je pristup koji nikada nije korišćen u kontroli epidemija – do sramnog švedskog primera iz ove pandemije, koji je doživeo potpuni krah uz ogromne javnozdravstvene konsekvence. Taj pristup je već sada dokazano neefikasan. Brazislki grad Manus ima je najveći epidemijski talas kada je prokuženost virsom već bila 80 odsto. Takođe,  povećava šansu za razvoj novih sojeva i ekstremno je neetičan. Virus koji dovede do toga da pet odsto simptomatskih pacijenata završi na intenzivnoj, 10-15 odsto u bolnici, a pri tom dovodi i kod simptomatskih i kod nesiptomatskih do dugoročnih posledica u još uvek neutvrđenom procentu, nije virus kojim želite da prokužujete populaciju”, jasan je Veličković.

Kada ćemo živeti normalno?

“Kina je stavila epidemiju pod kontrolu zahvaljujući disciplinovanoj populaciji samo uz pomoć nefarmakoloških mera i bez vakcina. Takođe i Australija. Izrael kombinacijom masovnog programa vakcinacije visoko efikasnom vakcinom i nefarmakološkim merama. Dakle, zavisi isključivo od nas”, ukazuje Veličković.

On smatra da se možemo vratiti normalnom životu već tokom leta, ali jedino ako ispunimo određene uslove.

Moramo da dobro kontrolišemo granice i pažljivo pratimo širenje novih sojeva. Zatim, moramo da postignemo nacionalni koncenzus – da odlučimo da li hoćemo striktno zaključavanje narednih 3-4 meseca, sa masivnim odzivom na vakcinaciju i poštovanjem svih drugih mera. Te mere podrazumevaju nošenje maski u svakoj rizičnoj situaciji, bez okupljanja više od dve porodice ili 5-6 ljudi u zatvorenim prostorima, uključujući stanove i kuće.

“Jedina moguća strategija je uspostavljanje nacionalnog koncenzusa oko načina izlaska iz krize. Ukoliko minimum 70 odsto populacije ne želi da se vakciniše i ne želi da se striktno pridržava mera, ne postoji strategija koja nas može izvesti iz krize”, zaključuje Veličković.

Izvor Nova.rs
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More