SPRSKA DOKTORKA IZ LAS VEGASA: Ovde će vam sve oprostiti samo ne KUKANJE! (FOTO)

Mlada Kristina otisnula se iz SRBIJE u daleki svet i postala USPEŠNA U AMERICI!

Foto: Unsplash
164

Kristina Mihajlovski je 30-godišnja srpska doktorka, koja se zahvaljujući svom visokom obrazovanju i činjenici da ju je životna potraga za profesionalnim ispunjenjem dovela u Ameriku, našla u središtu događaja koji je pogodio čitav svet – pandemije kovida 19.

Kristina je rođena u Beogradu, gde je 2015. godine diplomirala medicinu. Za sebe kaže da voli lekarski poziv i da joj je medicina strast. Iako skromna povodom sopstvenih uspeha, Serbiantimes.info uspeo je da izvuče iz nje ‘priznanje’ da je fakultet završila sa prosečnom ocenom iznad 9.

U Ameriku je stigla početkom 2019. Prvo je došla u Majami, a zatim u Las Vegas, gde je upisala master studije. U Americi je pronašla ono što je tražila i kako kaže, veoma je zadovoljna. “Dosta sam naučila, a to je najvažnije”, priča Kristina i dodaje: “Volela bih da ostanem zbog nauke i karijere, ali naravno, nedostaje mi Beograd, nedostaje mi Srbija. Pokušaću tokom leta da odem malo kući, ako mi obaveze dozvole.”

Ispričaj nam o događajima koji su prethodili tvom odlasku iz Srbije. Šta te je navelo da napustiš domovinu?

Posle završenog fakulteta sam otišla da volontiram u Klinici za nefrologiju, na odeljenju za hemodijalizu. Volontirala sam skoro godinu dana i stvarno sam dosta naučila, međutim, nije bilo nikakve priče o zapošljavanju. Stalno sam pitala, jer sam želela da radim, ali prosto nisam mogla da se zaposlim bez nekakve političke veze, ili ako mi tata nije neko, ili ako nešto ne platim…

Kako se to završilo?

Došla sam jednog dana kod direktora, zahvalila mu na svemu i rekla da idem na brod da tamo radim kao lekar. On mi je rekao: “Da li si ti normalna, pa ti si odličan student”.

Jesi li blefirala ili…?

Nisam. Dok sam volontirala na dijalizi, aktivno sam tražila posao. Bili su razni konkursi, ja sam se prijavljivala, ali brzo sam videla da je većina tih konkursa takođe nameštena. Ljudi ti otvoreno kažu: “ne može”. Vrag je u međuvremenu odneo šalu, jer nisam imala za pogačicu i jogurt.

Zato si se prijavila za brod?

Da, izašao je konkurs na Infostudu, tražili su lekara da radi botoks i filer tretmane na prekookeanskim kruzerima. To mi je bilo interesantno. Prošla sam sve intervjue u Beogradu, proverila sam sa kolegama da nije u pitanju neka prevara, jer to je ipak brod. Prošla sam, zatim, intervjue sa Amerikancima i oni su me pozvali u Majami na trening kod čuvenog doktora Breda Hermana.

Posted by Kristina Mihajlovski on Четвртак, 27. октобар 2016.

Dakle, Majami je bio tvoj prvi dodir sa Amerikom?

Jeste, ali posle samo dve nedelje obuke, dobila sam posao na brodu koji je plovio za Francusku. Bila sam potpuno razočarana. Nisam htela da se vraćam u Evropu. Pa, samo što sam došla u SAD, a i htela sam da vidim Karibe ili tako nešto. Međutim, uverili su mi da je to super, da ću brzo preći Atlantik nazad i da ću videti i Karibe i Ameriku.

Kakvo je tvoje iskustvo sa radom na prekookeanskom kruzeru?

Stvarno predivno. Preporučujem svim mladim studentima koje to interesuje. Možeš da zaradiš novac, da putuješ, stekneš iskustvo i da posle nastaviš dalje.

Koliko je tebi trebalo da “nastaviš dalje”?

Odradila sam jedan ugovor i vratila se u Srbiju. Međutim, na brodu sam upoznala nekoliko doktora iz Amerike koji su mi objasnili celu proceduru za odlazak u SAD. To me je zainteresovalo.

Posted by Kristina Mihajlovski on Недеља, 22. март 2020.

Kako je izgledao taj proces sa nostrifikacijom, papirima?

Potrebni su vreme i novac. Lekar koji je završio medicinu van SAD mora da dobije američku licencu. Za to je potrebno ovde položiti tri ispita, koja praktično pokrivaju celu medicinu. Ja sam i dalje u procesu nostrifikacije diplome za kliničku medicinu, a istovremeno sam i na masteru iz javnog zdravlja i infektivnih bolesti. To su dva puta koje guram paralelno.

Šta bi izdvojila kao specifično što se tiče ispita za nostrifikaciju, a što ne postoji u Srbiji?

U Los Anđelesu sam polagala ispit na kojem imaš 15 lažnih pacijenata u prostoriji. Sve je pokriveno kamerama. Komisija ocenjuje sve, od momenta kada uđeš u prostoriju – da li si se rukovao sa pacijentom, da li si se nasmejao…

Posted by Kristina Mihajlovski on Четвртак, 17. септембар 2015.

Dakle, ocenjuju i scenski nastup?

Da, bukvalno. Moraš zaista da vodiš računa kako govoriš, kako se krećeš, kao i o između kulturološkim razlikama.

Oni koji te poznaju, znaju da od malih nogu imaš talenta i iskustva sa binom… Da li ti je to pomoglo?

Da, pomoglo mi je sve što sam u životu radila vezano za pevanje, glumu i folklor.

Imala si i prethodno medicinsko iskustvo u Srbiji. Koliko ti je to značilo u SAD?

U Beogradu sam tokom studija bila nacionalni koordinator u jednoj studentskoj organizaciji za javno zdravlje, za koju sam stalno organizovala razne akcije. Igrom slučaja, kada sam došla da posetim jednu prijateljicu doktorku u Las Vegasu, videla sam da tu postoji univerzitet koji ima poseban odsek za infektivne bolesti, na kojem sam mogla da iskoristim upravo ta iskustva iz oblasti javnog zdravlja.

Dakle, dogodilo se da si spojila kliničku medicinu sa javnim zdravljem i infektivnim bolestima, i to pred samu koronu, sa sve selidbom u Ameriku. Neverovatno!?

Jeste, ali ja sam se time bavila od 2009. godine, kada sam prvi put došla u kontakt sa infektivnim bolestima i javnim zdravljem. Što kažu, ne verujem u sreću, verujem da veliki rad sretne svoju priliku. U mom slučaju, to se dogodilo, eto, godinu dana pre korone. Prijatelji me pitaju: “Kako je moguće da si to sada upisala?”, ali meni je bavljenje infektologijom i medicinom prirodan sled stvari već duže vreme.

Zašto baš Las Vegas? Nije li bilo infektoloških studija i u drugim gradovima?

U Las Vegasu me je privuklo to što imaju veliku laboratoriju za istraživanje infektivnih bolesti. To me interesuje i za master radim baš u toj laboratoriji na istraživanju o prisustvu koronavirusa na raznim površinama i u vazduhu.

I, šta kaže struka? Koliko se virus zadržava na stvarima koje dodirujemo ili u vazduhu u javnom prevozu?

Trenutno sam u fazi prikupljanja podataka. Uzimaju se uzorci sa različitih javnih površina i lokacija, koji se nose na laboratorijsku analizu. Kada budem sve prikupila i analizirala, imaću odgovor na to pitanje.

Ubrzo nakon što si promenila kontinent, promenio se i ceo svet, a tvoje zanimanje dovelo te je u središte svega.

Da. Bilo je stresno. Prvo, nikada nisam toliko dugo bila odsutna od kuće. Drugo, u mom slučaju, čim je ovde počela korona, dobili smo poziv od institucije za javno zdravlje države Nevade. Čuveni epidemiolog i vrhunski stručnjak, profesor Brajan Labus izabran je za eksperta koji treba da sastavi tim od pet ljudi koji će se boriti sa pandemijom. Pored još nekoliko studenata odabrao je mene, pošto je znao za moje iskustvo iz javnog zdravlja, kao i da sam lekar u procesu nostrifikacije.

On je lično prepoznao tvoju stručnost?

Ovde svako hoće najbolje studente i to ti stave do znanja: ‘Ti si dobar u tome. Ti mi trebaš.’ Ja studiram preko stipendije fakulteta, jer je školarina jako visoka, a istovremeno i radim na fakultetu kao asistent pri istraživanju.

Šta je bio vaš zadatak? Kako je sve izgledalo na početku?

Profesor nas je regrutovao u tim za praćenje kontakata obolelih od kovida. U početku je bilo stanje haosa. Naravno, pandemija – niko ne zna šta se dešava. U početku smo volontirale, što je meni dobro poznato. (smeh) Ali posle samo par meseci, država je to prepoznala. Od nas pet, četiri smo ostale i dobile smo plate. Uloženo je mnogo novca kako bismo imali sve što je potrebno i sada vodimo tim od 200 ljudi. Oni su jednostavno prepoznali da su praćenje kontakata i istraga slučajeva krucijalni za sprečavanje pandemije.

Koliko je dinamično? Naporno?

Stalno je neka akcija, nešto se dešava, ima neki komlikovan slučaj. Pored 200 ljudi u timu za praćenje kontakata, postoji još jedan čitav tim ljudi koji rade pri institutu za javno zdravlje, kao i tim zdravstvenog osiguranja. Svi imamo određene norme koliko slučajeva svaki istražitelj mora da pokrije tokom svoje radne nedelje.

Izgleda da si ipak uradila nešto više od norme, što je država prepoznala…

Dobila sam nagradu za doprinos razvoja zdravlja Nevade u 2020. godini, za uspehe na polju praćenja kontakata.

Šta tačno podrazumeva tvoj posao?

Naša obaveza je da nakon kovid pozitivnog laboratorijskog rezultata pozovemo osobu koja je inficirana i da prikupimo podatke, odnosno da odradimo čitavu epidemiološku istragu tog slučaja. Zanima nas gde su bili, sa kim u kontaktu, u kom periodu. Praktično treba da ispratimo kompletno kretanje zaraženog.

Da li vi dalje kontaktirate kontakte?

Za to postoji poseban tim, a ljudi koji su bili u kontaktu dobijaju sms poruku koja ih upozorava, ali istovremeno i štiti identitet pacijenta. U poruci se otprilike navodi: “Bili ste u kontaktu sa kovid pozitivnim slučajem. Molimo vas da ostanete u karantinu u tom i tom periodu”. Postoji i aplikacija ‘Covid-19 Trace App’ koja ukoliko si bio u bliskom kontaktu sa zaraženim automatski to prepoznaje, po blizini telefona i provedenom vremenu blizu zaraženog, i šalje ti poruku obaveštenja.

Kakva je situacija sa koronom u Las Vegasu?

U početku je sve bilo zatvoreno – hoteli, kazina. Grad svetlosti – ne postoji. Stvarno je bilo tužno. Ali, ovde su ljudi zaista disciplinovani, pošto znaju da žive od turizma i da ukoliko ne budu takvi, duže će kazina biti zatvorena.

Ovde 80 odsto populacije živi od turizma. Radilo se sve vreme da se steknu uslovi za otvaranje, a u trenutku kada su uslovi stečeni, otvaralo se postepeno. Neka kazina su i dalje zatvorena ili zato što su bankrotirali, ili zato što nisu ispunjeni svi medicinsko-higijenski parametri za otvaranje.

Generalno, mislim da se sada situacija poboljšava. Dosta se radi na vakcinaciji, što je glavno. Čini mi se da smo na dobrom putu.

Jesi li se ti vakcinisala?

Jesam, nedavno sam primila i drugu Moderna vakcinu, tako da sam potpuno imunizovana. Kada sam primila prvu dozu bila sam tako emotivna. Kada pogledaš, to se sve dogodilo za samo godinu dana i kada vidiš rakcije lekara, nekako je bilo baš posebno.

Šta ti kao ekspert misliš o vakcinaciji?

Činjenica je da su vakcine spasile čovečanstvo. Infektivne bolesti su moja oblast i zaista verujem u vakcine.

Kada će kraj svega ovoga?

Ono što me brine jesu novi sojevi. Neke studije koje su se pojavile do sada, bazirane na vakcinama koje se daju u Americi, kažu da postojeće vakcine štite od novih sojeva. CDC na primer tvrdi da treba još uvek treba da se temeljno ispita situacija sa novim sojevima, kako bismo znali tačno o čemu se radi. Virus želi da preživi. On je očigledno video: “Ovi se vakcinišu, moram da se menjam”. Ipak, ja se iskreno nadam da će sledeća godina biti malo normalnija.

Šta misliš da nas je naučila ova pandemija?

Da infektivne bolesti nisu bolesti prošlosti, da to nije nešto što se dešavalo 1500 i neke, već se to dešava sada.

Klimatske promene se odvijaju takvom brzinom, planeta se zagreva, moramo biti spremni ili da menjamo sve – da pređemo u potpunosti na zelenu energiju i održive tehnologije – ili da budemo spremni na nove viruse, bakterije i uopšte sve moguće patogene.

Ne znamo šta će biti za 15 godina i ovo je jedna velika lekcija za sve zdravstvene sisteme u svetu. Mora da se ulaže u zdravstvo. Zdravlje je najvažnije, jer očigledno da ako postoji problem i ekonomija pati. Mora da se ulaže u sve segmente zdravstva – u istraživanje, u plate, u opremu…

Kako bi, u tom smislu, uporedila srpski i američki zdravstveni sistem?

U Srbiji u normalnim uslovima fale lekovi i oprema, fale kiseoničke boce. Ustanova mora biti pripremljena da se u svakom trenutku dogodi katastrofa. Ovde u Americi stalno imaju drilove, stalno su u niskom startu, što nije nužno loše. Zna se tačno šta se radi ako ebola uđe u bolnicu, koje su evakuacione procedure, šta ako se zapali bolnica. I pored drilova se dogđaju greške… Ja volim Srbiju, obožavam je i volela bih da radim u Srbiji. Zato me i boli kada vidim šta se dešava.

Sećam se, nismo imali nitroglicerin za pacijente sa bolovima u grudima. Krivo mi je jer imamo jako dobre studente, jako dobre lekare. Naši ljudi su se snalazili godinama, kroz sve ratove. Mnogi su se snašli u inostranstvu i najbolji su u svojim timovima, svi su uspešni, a u Srbiji nisu uspeli da naprave ni najmanju promenu…

Dok u Americi…

Ovde te istinski podržavaju profesori i kolege. Naravno, uvek ima uspona i padova, nekada se ne slažemo, ali generalno, ako vide da želiš, da imaš cilj i strast, oni će da ti pomognu. Znaju da ako je to moj student, ona mene predstavlja, moju instituciju, mi smo u nju uložili i ona nam tako to vraća.

Čini se da planiraš da ostaješ?

Za sada mi je dobro ovde. Ostvarila sam dosta kontakata, mnogo sam naučila i zadovoljna sam. Naravno, ukoliko mi se negde ukaže bolja prilika da radim sa infektivnim bolestima, zašto da ne. Znaću više kada završim master.

Da li se družiš sa našim ljudima u Vegasu?

Da, imam par prijatelja, naših lekara. Kada sam došla poznavala sam samo jednu doktorku Amerikanku. Kasnije sam videla da postoji i naša crkva u Las Vegasu. Nisam imala pojma. Upoznala sam tako naše ljude, pronašla naše prodavnice. Lepo je kada osetiš ukus svoje kafe. Znala sam za Čikago, ali za Las Vegas nisam imala pojma da postiji takva zajednica.

Šta je najčudnije što ti se dogodilo u “Gradu svetlosti”?

Eto, baš to što sam srela prijatelja iz osnovne škole. To mi je bilo potpuno neverovatno. Nisam ni znala da je ovde. Koja je verovatnoća?

Može li čovek da se “odvikne” od Srbije?

Znaš kako je u Srbiji često ‘kukanje’ i taj začarani krug koji stvara? Možda sam se od tog kukanja jedino odvikla. Ovde će sve da ti oproste, samo neće kukanje.

Izvor SerbianTimes.info
Takođe će vam se svideti

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More